Kako sam se rešila anksioznosti nakon 40 godina torture?

Ovaj post napisala je osoba koja se bori sa anksioznošću otkad zna za sebe. Nije to neko ko nikada nije bio u rovovima panike i svih onih sporednih efekata koje ona obuhvata, a želi da drugima priča kako da žive život bez stresa. Nikako! Ovaj post je napisao neko ko se suočava sa strahom, anksioznošću, brigom i depresijom već 40 godina, od kojih su poslednjih 10 najgore. Ova osoba se toliko navikla na taj osećaj da je čak smatrala do to jednostavno tako mora biti i prihvatila da će je ta osećanja pratiti do kraja života. Ona je sebe nazivala osobom koja previše razmišlja, paničarem i ostalim pogrdnim imenima da bi se ismevala onome što je, u stvari, bio potpuno nerealan pogled na život, koji ju je držao pod kontrolom, činio da ona ne uživa u društvenim okupljanjima ili boravku u većim grupama ljudi, a takođe je sprečavao da bude onakva osoba kakva je duboko u sebi znala da bi mogla biti. Njena anksioznost ju je držala u šaci. Sve do jednog dana kada više nije.

Ta osoba sam ja.

Ja sam pretpostavljala da ću zauvek biti anksiozna. Našla bi sebe kako brinem čak i o najbezazlenijim sitnicama. Makar to ponekad bio samo osećaj da ste nešto zaboravili.

Da li sam ponela ključeve?!

Da li sam isključila šporet?!

Na kraju bih shvatila da ništa nisam zaboravila.

Bar sam mislila da nisam. (I sama pomisao bi mi ubrzala otkucaje srca).

Moj mozak je radio na takav način da mi je govorio kako sam uradila nešto loše, kako nerviram ljude, kako me niko ne voli. Ako bi se ljudi došaptavali, pitala sam se da li mene ogovaraju. Moj logički mozak je znao da to nije bio slučaj, ali moj anksiozni mozak mi je pričao suprotnu priču.

To je poput sna u kome ste nagi na sceni pred svim svojim drugarima. Ali, ovo nije bio san. I to se ponavljalo iz dana u dan.

Brinula sam o nepostojećim problemima. Problemima koji uopšte i nisu bili problemi. Problemima koje sam sama izmišljala. Mnogo sam brinula o novcu.

Šta ako ostanem bez posla?

Šta ako mi se ček vrati bez pokrića?

Ako zakasnim da platim račun?

Ako upadnem u još dublje dugove?

Ako mi se snizi kreditni rejting?!

I tako dalje, i tako dalje…

Sećam se da sam vozeći se na Floridu prvi put donela odliku da postanem patronažna sestra. Dok smo se vozili kroz Birmingem, počela je da me hvata nervoza. Prolazeći kroz grad već sam bila uspaničena.

Šta se to oseća?!

Oh, Bože, naš novi kamionet će se pokvariti! A šta ćemo onda?!

Put je tako loš! Prodali smo sve što smo imali; šta ako se ono malo što smo spakovali u gepek porazbija?!

Nisam više mogla. Bilo je iscrpljujuće. Anksioznost iscrpljuje. A ja sam se premorila od stalnog umora.

Čućete razne savete kako da pobedite anksioznost. Čula sam da je vežbanje poželjno. Pa, to se nije događalo. Stoga, prešla sam na druge stvari koje sam čula, ali čak ni sila pozitivnog razmišljanja nije uspela da smrvi moju anksioznost. Mislim, anksioznost je iracionalna, tako da nikakvo logično razmišljanje nije moglo da je spreči ili izleči.

Stalno slušate kako bi “trebalo da to predate Bogu”, ali šta to uopšte znači?! Ne postoji aplikacija za predanje Bogu, znate na šta mislim? I pretpostavljam da je u tome moj problem. Pokušavala sam da uradim šta god sam mogla da ne bih bila anksiozna. Mislim, niko ne želi da se brine. Želela sam da se rešim toga, ali nisam znala šta bi trebalo da uradim.

Molila sam se. Oh, Gospode, kako sam se samo molila. Ali i dalje sam imala problem sa anksioznošću. Zar se nisam dovoljno usrdno molila?!

Jutros sam porčitala jedan biblijski stih koji je veoma lepo sumirao kako sam se, pre otrprilike godinu dana, jednom zauvek rešila anksioznosti.

“Tada Isus govoraše onim Jevrejima koji mu verovaše: Ako vi ostanete na mojoj besedi, zaista ćete biti učenici moji. I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.” – Jovan 8:31-32. 

Kada je u pitanju ovaj svet, ima nešto zanimljivo. Nije toliko bitno ono što radite, već ono što jeste. Čitajući Božju reč, razmišljajući o Svetom pismu i čitajući fantastične hrišćanske knjige i studije, došla sam do tačke da istiniski, i još jednom istinski, poverujem u ono gde Biblija uči da sam “ja u Njemu i On u meni”.

Vidite, glavna stvar kada je reč o anksioznosti jeste to što vi ne možete da je kontrolišete! Kako da popravite nešto što ne možete da kontrolišete? Nije moguće! Ipak, Isus je mogao! Sve mi je bilo moguće kroz Njega. On je bio u meni i ja u Njemu. Zato, ako je Isus mogao da prepozna anksioznost i da je u potpunosti odagna, onda zar nije razumno da bih i ja to mogla? Zato što se ne borim sama, već s Njim.

Počela sam da posmatram sebe kako sedim zajedno s Hristom na nebu. Usmerila sam svoj pogled gore, a ne dole. Vi više ne brinete toliko o količini novca na svom bankovnom računu kada shvatite da nije sve u novcu. Možete prestati da strahujete za svoje finansije kada počnete da istinski verujete da će vam Isus obezbediti sve što vam treba. Ja nikada nisam verno i redovno davala desetak, jer nisam mislila da to mogu priuštiti, već sam time pokazivala da ne verujem da će mi Bog obezbediti sve što mi treba ukoliko ja to sama ne učinim. A onda, počela sam da svoju veru pokazujem dajući desetak svake sedmice. Videla sam kako prilažem sve više i više novca, i uopšte se nisam brinula. Počela sam to da shvatam kao investiciju.

Prestala sam da se brinem kakve bi sve bolesti mogle da zadese mene ili moju decu i preusmerila svoju pažnju na Boga kao mog iscelitelja i potporu. Ne kažem da sam prestala da se brinem o svom hramu, već da sam prestala da strahujem da ću oboleti. Kad se cveće u polju ne plaši, zašto bih ja?

Šta je to najgore što bi mi se moglo dogoditi? Da li bi to moglo uticati na moju večnu sudbinu? Ako bi odgovor bio “ne”, onda to uopšte nije vredno moje brige.

Ipak, šta da činimo po pitanju nekontrolisane, iracionalne anksioznosti? Pa, i toga sam se rešila. Kada sam naučila da prebivam u Hristu, putem čestog čitanja moje Biblije, upornog vremena molitve (ja razgovaram sa Bogom po čitav dan – čim otvorim oči, zahvalim mu za dobar san koji sam imala), okruživanjem sebe sa stvarima koje su Njemu ugodne,  postala sam ispunjena istinom. Tamo gde prebiva istina, brige nemaju pristup. Brige nisu od Boga, i ako možete da sebe ispunite istinom o tome ko je Isus za vas lično u vašem životu, anksioznost jednostavno iščezava.

Ne mogu precizno da odredim kada sam shvatila da više ne patim od anksioznosti. Nije to samo najednom nestalo. Nije odneto kao čarobnim štapićem. Jednostavno sam neprekidno sve više i više “upijala” Isusa. Prebivala sam u njegovoj istini. Odmarala sam u njoj. Toliko sam je često “gutala”  da mi je postala jako realna. Možete čitati Bibliju i u svom srcu znati da je to što čitate istina, ali prosto morate da je “nagurate” u sebe da bi vam nešto “kliknulo”. Ne možete istinu čitati samo jednom. Ja poznajem (a)teiste koji čitaju Bibliju. Morate je čitati stalno iznova, razmišljati o onome što ste pročitali, slušati savete drugih vernika kako da je čitate, moliti se pre, za vreme i nakon čitanja, osluškivati šta Bog želi da ureže u vaše srce i šta pokušava da vam kaže kroz nju. Ja sam to ponavljala i ponavljala i, onda, jednog dana sam shvatila da duboko u svom biću verujem da je svaka reč Svetog pisma istinita, i to istinita za mene (to je otkriće koje će vas pokrenuti!), da nisam još dugo mogla da ostanem i živim u lažima.

Da li mi se još uvek ponekad jave anksiozne misli? Ne toliko koliko ranije, ali one i dalje pokušavaju da se uvuku. Ono što je dobro je da Božja istina svojom svetlošću rasvetljava moje anksiozne pomisli i razotkriva ih kao lažne, što one i jesu. Mojoj anksioznosti se obratim rečima iz Svetog pisma, a ako ona ponovo pokuša da me obuzme, ja se borim pomoću Božje reči. To vam može zvučati kao nemoguća misija ili kao trabunjanje. Možda ćete mi reći: „Ma, ne znaš ti šta je prava anksioznost, anksioznost koja mene muči.“

Pa, ja ne znam kakva anksioznost muči vas, ali znam da sam ja imala suicidalne misli, pa čak i neuspešan pokušaj samoubistva. Želela sam da zaspim zauvek umesto da se uhvatim u koštac s anksioznošću koju sam osećala. Zvuči vam poznato? Čak mi je i psihijatar dao dijagnozu bipolarnog poremećaja kada sam bila tinejdžerka.

Sve što danas znam jeste da je predivan osećaj biti slobodan. Ne radi se o bilo čemu za šta sam ja zaslužna, već o onome što je Isus učinio u meni. Kada sam shvatila i istinski poverovala, kada sam se prepustila i počela da snagu crpim iz činjenice da, Svetim Duhom, Isus prebiva u meni, postala sam sposobna da se predam. Da nastavim da živim u istini. Istina me je oslobodila. Uspela sam da krenem napred tako što sam ostala mirna. Uspela sam da se rešim svoje anksioznosti dižući ruke od sopstvenih pokušaja da to razrešim. Postala sam sposobna da se oslobodim svoje anksioznosti dopuštajući Hristu da to učini za mene. Vidite, On nikada nije za mene imao na umu da budem anksiozna (da grešim). On je sve to na krstu preuzeo na sebe. On je već umro i vaskrsao da bih ja mogla živeti bez briga. Ja samo nisam bila sposobna da to prepoznam. Bila sam slepa za tu činjenicu.

Kada su mi se oči konačno otvorile za istinu da je Isus već našao način da zauvek uništi moju anksioznost, ona je jednostavno prestala da me muči. Ma, nisam ni morala da je se oslobađam. Jednostavno je isparila!

Izvor: Faith it

(Visited 2.922 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *