Zašto je Bogu trebalo toliko dugo da mi podari bebu?

Autor: Rebeka Foks

Ja sam farbala u garaži, a ona je kredama crtala dugu na betonskom podu kada je rekla: „Drago mi je što je Bog baš tebe dao da mi budeš mama.“

Nisam bila spremna za to. “Šta?”, upitala sam kako bih bila sigurna da sam je dobro čula. Pokušala je da to ponovi, ali je ovoga puta to zvučalo malo čudnije, nešto poput: „Srećna sam što si ti moja mama od Boga.“

Oči su mi se ispunile suzama.

A onda se pomolila:

“Bože, hvala ti što si mi dao moju mamu. A hvala ti i za… (Nisam uspela da razumem ovaj deo). Hvala ti što mi ona pravi doručak. A hvala ti i što ćemo praviti keksiće sa bundevom. Nadam se da će biti ukusni. Bože, da li i ti misliš da će biti ukusni?”

A onda je otvorila oči i nastavila da crta svoj mural – dok su se moje oči zamaglile od suza, a ogromna knedla mi se zaustavila u grlu. Odakle joj to?

Ona ima tri godine… a ja nisam znala da bi u njeno maleno srce mogla stati tolika zahvalnost. Ili da bi to moglo samo pokuljati iz nje u ovom suptilnom trenutku u našoj garaži. Ili da bi ona mogla naglas zahvaliti Bogu za mene, upravo tada i tamo.

Ona obično i ne želi da se moli naglas – čak ni onda kada je ja ohrabrujem. Ali, danas je osetila nešto u sebi.

Nešto divno!

Njeno srdašce može da čuva više ljubavi nego što ja to znam.

Njen maleni um… nije baš toliko mali koliko sam ja mislila. Ona razmišlja mnogo dublje nego što bih ja očekivala.

“Hvala ti, Sela”, rekla sam smešeći joj se, “tako mi je drago što mi je Bog dao baš tebe da mi budeš ćerka.”

Zagrlila bih je istog trenutka, samo da mi ruke nisu bile umrljane belom farbom i da na podu nije bila gomila stvari između nas dve – fioke koje sam farbala, kao i stara drvena stolica.

“Da li si dugo čekala na mene, mama?”, upitala me je. (Već sam joj to mnogo puta ispričala, ali ona je želela da to još jednom čuje).

Preskočila sam krš na podu i prišla joj malo bliže. “Da”, rekla sam, “stalno sam molila Boga da mi da bebu. Ali, On mi je dugo, dugo nije dao.“

“A kada smo tata i ja otkrili da si ti u mom stomaku, bili smo presrećni!”, rekla sam joj.

“Znaš li zašto je Bogu bilo potrebno tako mnogo vremena da ti da bebu?”, upitala me je.

„Ne, dušo“, odgovorila sam, „ne znam.“

“Ja znam zašto!”, rekla je.

„Zašto?“, upitala sam je.

„Zato… što je On pravio mene”, rekla je.

On je pravio mene.

Zagledala sam se u njene duboke plave oči, koje kao da su znale neku tajnu sa druge planete, a njene plave kovrdžice ljuljuškale su se na povetarcu. U tom trenutku, izgledala je kao da ima hiljadu godina.

On je pravio mene.

I taj odgovor je bio dovoljan. A u mom srcu je odjekivala ta istina. “Naravno da te je On pravio. Naravno, to je upravo ono što je On radio.”

Jer, sada kada poznajem nju, kada znam koliko je ona posebna za mene, jedino što mi ima smisla jeste da mu je trebalo mnogo vremena da je napravi. Ne znam šta je Bog to radio s njom. Ima nešto u vezi s njom što me navodi na pomisao da je ona provela jako mnogo vremena u Božjem srcu pre nego što se uvukla u moje. Kao da nebo nije htelo da je se odrekne.

Sela.

I ovo izgovaram sa suzama u očima, misleći na sve vas – nerotkinje…

Koje čekate da vaše molitve da dobijete bebu budu uslišene.

Koje se svakodnevno molite Bogu da vam podari bebu. Da vam podari život.

Ne znam zašto se to toliko odužilo.

Ne znam ni da li će vam On podariti dete iz vaše utrobe ili putem usvajanja.

Ali, kako god bilo, ako upravo sada iščekujete i ne znate zašto se toliko odužilo…

Možda je to zato što Bog, Tvorac i Davalac života svemu što živi, još uvek radi na pravljenju vaše bebe.

Mi čak ne možemo ni da naslutimo šta se dešava na nebesima – u svetu koji ne vidimo, i koga vam to On upravo sada oblikuje.

Njegovi putevi nisu naši putevi. Njegov doživljaj vremena drugačiji je od našeg.

I, možda, ukoliko se On kreće tako polako, ukoliko mu treba toliko dugo… možda je to zato što On oblikuje nešto toliko savršeno i divno, da u tom poslu ne sme biti žurbe.

On je u procesu stvaranja remek-dela.

I možda će jednog dana to maleno remek-delo stati pred vas i reći vam: “Ja znam zašto je Bogu trebalo tako mnogo vremena da ti podari bebu.”

A vi ćete upitati: “Zašto?”

A ono će vam odgovoriti:

“Zato… što je On pravio mene!” 

Izvor: faith it

(Visited 2.016 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *