Živeti samostalno, a ne osamljeno

Broj lica s autizmom i srodnim razvojnim invaliditetom je velik i raste, ima ih svuda kako u svetu tako i kod nas. Oni su zastupljeni u svim nivoima svakog društva. Uzroci i posledice različitih vrsta invaliditeta su različite. Te razlike su rezultat društveno-ekonomske slike i svesti naroda te sredine u kojima oni žive. Brojne predrasude i stereotipi o osobama sa autizmom i srodnim razvojnim invaliditetom u lokalnoj sredini značajan su faktor koji otežavaju njihovu integraciju u društvenu sredinu.

Svi smo mi jednaki i zaslužujemo ista prava. Pravo na samostalni život, radost i smeh.

Kada govorimo o čoveku i njegovom životu kroz glavu nam se provuče misao da smo svi jednaki, da zastupamo ista prava i da imamo jednake potrebe. Po nekim ustaljenim nepisanim normama čovek bi trebao prvo da završi školu tj. da stekne što bolje obrazovanje, potom da se zaposli, a onda da stvara porodicu ne bi li svoj život učinio što ispunjenijim.

Ali, da li u životu sve ide tim tokom?

Šta je sa ljudima koji se razlikuju od većine?

Na temu kako i na koji način osamostaliti i pružiti što kvalitetniji način života osobama s autizmom porazgovarali smo sa roditeljom, predsednicom UO REPUBLICKOG UDRUŽENJA SRBIJE ZA POMOĆ OSOBAMA SA AUTIZMOM  i članicom SAVETA ADMINISTRACIJE AUTIZAM EVROPA Vesnom Petrović.

1) Koji i kakvi sve postoje oblici ovde kod nas, koji se primenjuju u funkciji poboljšanja života i osamostaljivanja osoba s autizmom?

Osim u Dnevnim boravcima, stacionarnim smeštajima, vrtićima i školama gde se maksimalno radi na osamostaljivanju, prilagođenim programima, individualnim prema mogućnostima svake osobe s autizmom, udruženje je uradilo i nekoliko projekata. Projekti na kojima je Udruženje radilo je radno angažovanje osoba s autizmom uz podršku stručnjaka na izradi predmeta od gline, drveta, perli, voska i još nekih tehnika. Jedan od, za nas roditelje, ključnog značaja je projekat “Stanovanje uz podršku” ustanova koja ima različite vrste radionica. Projekat je dosta zahtevan, ali udruženi roditelji mogu da svojim angažovanjem omoguće ustanovu koja ce koncepcijski da se razlikuje od postojećih.

2) Na koji način mi kao društvo sa jedne strane možemo da doprinesemo kvalitetu njihovog samostalnog življenja?

Pre svega upoznavši se s autizmom kao poremećajem. Autizam je poremećaj koji u našem narodu i u stručnim krugovima na žalost nosi sa sobom razne predrasude. Sigurno se zna da osobe koje imaju autizam su emotivne, da žele komunikaciju, mogu da se obrazuju i rade. Ukoliko se rano počne sa uključivanjem osobe koja ima autizam  u dobre institucije sa prilagođenim programima i individualnim pristupom, sa punim poštovanjem njihovih prava i prava njihovih porodica moguć je visok stepen njihovog  osamostaljenja. Porodice koje imaju decu s autizmom žele podršku na pravi način. Ne sažaljenje, već pravu podršku i lepu reč uže i šire porodice, kolega na poslu i uopšte šire zajednice. Ukoliko podrška izostane sigurno je da ni porodici ni osobi s autizmom koja je deo te porodice ne pružamo kvalitetan život.

3) Da li država i u kojoj meri utiče na osnaživanje i osamostaljivanje osoba s autizmom i drugim srodnim razvojnim invaliditetom?

Iz iskustva znam da država ne čini mnogo na podršci kad su u pitanju osobe koje imaju autizam. Ne postoji jasna strategija, počevši od rane dijagnostike, protokola o načinu lečenja u zdravstvu, servisi podrške osobama koje imaju autizam i njihovim porodicama, obrazovni sistem je za njih zatvoren, kao i pravo na rad. Tamo gde su zakoni loši sporo se menjaju, a gde su dobri ne primenjuju se. Moram da istaknem Beograd i Novi Sad kao gradove koji su najviše učinili za osobe koje imaju autizam, ali me brine ostatak Srbije gde su problemi sporadično rešeni ili nikako. Porodice u gradovima Srbije koje nemaju nikakve institucije, a njihova deca sede kod kuće i u vrlo lošem su stanju bez ikakve podrške i šanse da svoju decu bilo gde uključe. Te porodice se urušavaju i propadaju i postaju vrlo zatvorene za komunikaciju, jer ne veruju više nikome.

4) Da li kod nas postoje ustanove sa terapeutima u kojima su smeštene osobe s autizmom i drugim srodnim razvojnim invaliditetom i na taj način se postiže njihovo osamostaljivanje?

Postoje ustanove socijalne zaštite, jedan stacionarni smestaj u Beogradu i nekoliko dnevnih centara u Beogradu, Novom Sadu, Jagodini, Kragujevcu, Čačku, Šapcu, Nišu i Pančevu. Obilazeći te ustanove činjenica je da njihovi terapeuti čine sve sto mogu na njihovom  maksimalnom osamostaljivanju, kroz svakodnevni rad i prilagođene programe i naravno, uz uslove koji im to omogućavaju.

5) I za kraj, možete li nam reći neki pozitivan primer osamostaljivanja osoba s autizmom?

Svaka osoba koja ima autizam ukoliko je u nekoj instituciji od ranog uzrasta, na tretmanu sa programom koji je prilagođen njenim mogućnostima, uz poštovanje njegove ličnosti i svih prava koje im pripadaju je pozitivan primer  sve većeg osamostaljivanja i kvalitetnog života. Udruženje je od 2007 godine član Autizma Evrope, a od ove godine i član Saveta administracije Autizma Evrope, dakle imamo priliku da učestvujemo u donošenju važnih dokumenata koji se odnose na poštovanje svih prava osoba s autizmom. Pokušaćemo da mnoga dokumenta Autizma evrope implementiramo i kod nas.

Svi smo mi jednaki i zaslužujemo ista prava. Pravo na samostalni život, radost i smeh. Dakle, pružimo mogućnost svima i uz pomoć specifičnih oblika podrške osobama s autizmom i drugim srodnim razvojnim invaliditetom, smanjimo stepen njihove isključenosti. Obratimo pažnju na to, da smo svi mi kao članovi zajednice odgovorni za rešavanje pitanja kao sto su stvaranje uslova za izjednačavanje načina života, a samim tim bi se  automatski ukazala mogućnost rešavanja uklanjanja kako fizičkih tako i psihičkih barijera kod svih ljudi, bez obzira na njihov pol, rasu, stepen i vrstu invaliditeta.

Izvor: magazin.invalidnost

 

Možda će vas zanimati emisije:

Da li sam empata?

Predrasude – možemo li bez njih?

(Visited 5.567 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.