Ukoliko se suočavate sa emotivnim bolom, uključujući i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), pročitajte moje lično iskustvo kako sam se iscelila i postala jača nego ikad.

Ja to zovem vrtlog.

Svako je preživeo makar jedan period u životu kada se nalazio na gotovo neizdrživoj probi, kada je doživeo nekontrolisani, vrtoglavi pad.

Možda je vaš vrtlog bio kada ste sa 13 godina naprasno ostali bez roditelja.

Ili, možda, kada ste sa 24 godine otkrili da vaša sestra ima rak dojke, a istog meseca ste dobili otkaz i ostali bez posla.

Ili kada ste sa 42 godine prošli kroz bolan proces razvoda braka.

Moj vrtlog je trajao oko godinu dana.

Toliko mi se toga lošeg dogodilo da sam imala osećaj da se radi o “Skrivenoj kameri”.

Prvo, agent za nekretinine, advokat i agencija za selidbe koje sam unajmila pronašli su kvaran način da me „oderu“. Zatim, jedan dugogodišnji kolega me je zaposlio kod sebe na pakovanju čokoladica, a onda me nije platio.

Ali to nije bilo ništa u poređenju sa najdubljom tačkom mog vrtloga – seksualnim napadom koji je došao niotkuda, od jednog poznanika.

Čim sam nekako uspela da se oslobodim i pobegnem od tog napasnika, pozvala sam nekadašnjeg dečka, bivšeg advokata, i zatražila savet od njega.

Smatrala sam da bi on, kao neko ko i mene i zakon dobro poznaje, mogao da mi bude dobar savetnik. Sastali smo se u kafiću. Bila sam u suzama.

„Kako bi iko mogao biti tako… tako zao?”, upitala sam ga.

“Ljudi nisu zli. Oni su slabi”, rekao je.

Slabi?! Ta reč me je nekako primirila.

Kasnije, kada sam pokušala da shvatim zašto mi se više svidela ta reč “slabi” nego reč “zli”, uvidela sam da “slabost” znači da bar postoji nada da će kod nekoga ko je učinio nešto zlo ipak doći do promene – i, još važnije,  da ima nade za mene da ću pronaći izlaz iz mog vrtloga tako što ću odlučiti da ja ne budem slaba.

A tada mi je sinulo!

U životu, uvek imamo izbor:

• Biti slab ili
• Biti jak.

Koju god da od ovih staza izaberete, to će odrediti vašu sposobnost da se oporavite od bilo kog posttraumatskog stresa s kojim se suočavate.

Ukoliko želite da preživite mnogobrojne izazove u životu, morate uložiti svestan trud i disciplinu kako biste bili snažna osoba.

Neophodno je da pronađete unutrašnju snagu, da se opremite odlučnošću i izaberete da budete najjači što možete.

Obično vas najdublji bol pokreće da uzrastete do najvećih visina.

Razumem da je lakše predati se depresiji i ogorčenosti nego izdići se iznad trauma i izazovnih situacija.

Verujte mi, dobro mi je to poznato, jer sam i ja najpre odabrala da idem tom stazom slabosti.

U startu sam bila izuzetno traumatizovana usled tog seksualnog nasrtaja na mene.

Moj posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) uticao je na mene na različite načine.

Uglavnom, počela sam da se osećam neugodno u društvu. Ukoliko bih sedela za stolom u kafiću i ukoliko bi mi se obratila nepoznata osba započinjući ćaskanje, počelo bi da mi poigrava levo oko.

I ne, nije to bilo zbog kofeina. (Verujte mi, ja sam profesionalac kada se radi o kafi. A i profesionalac sam kad se radi o razgovoru sa nepoznatima.)

U suštini, nakon tog nasrtaja na mene, primetila sam da je moj posttraumatski stresni poremećaj u meni podstakao novu tendenciju – želju de sve ljude držim na bezbednom rastojanju.

Imala sam problem da verujem ikome.

Čak i ljudima koje sam znala godinama.

Konačno, bila sam svedok toga kako se ljudi mogu za tren oka promeniti. I tako sam postala paranoična prema svima s kojima sam dolazila u kontakt. Naročito prema muškarcima.

A onda sam počela da se gojim. Možda sam podsvesno zaključila da bih bila bezbednija kada bih između sebe i seksualnih potreba muškaraca postavila veliku količinu sala.

Bilo je lako ugojiti se, uz svu tu čokoladu koju sam imala nadohvat ruke, zahvaljujući onom poslovnom partneru iz fabrike čokolade koji me nije plaćao.

On nije baš imao talenta za poslovanje, ali pravio je neverovatno dobru čokoladu.

Nedugo potom, ovo nabacivanje kilaže povelo me je u još dublji emotivni ponor. To je samo još više doprinelo da se osećam nesigurnom u sebe zbog svog fizičkog izgleda i da nastojim da ostanem unutra, što dalje od ljudi i što biliže svojim čokoladicama.

Bila sam pisac knjiga o tome kako pomoći sebi.

Zašto onda nisam mogla sama sebi da pomognem da prevaziđem ovo?

Ponekad, kada bih uvidela sve veće neslaganje između onoga što sam i onoga kako sam se ponašala, promrmljala bih rugajući se sebi: “Iza scene pisca knjiga o samopomoći…” I sve to dok bih odmotavala još jednu čokoladicu.

Iskreno, bila sam iznenađena svojim izborom ove čokoladne linije manjeg otpora i begom u samoću i izolaciju.

Uvek sam sebe smatrala veoma jakom ličnošću – a takvom su me smatrali i svi koji su me poznavali.

Jednom me je moj prijatelj David na žurci predstavio rečima: “Ovo je Karen. Ona je osoba od akcije.”

Većina mojih prijatelja me doživljava kao disciplinovanu i nadahnutu. Duboko u srcu verovala sam da je ta “disciplinovana i nadahnuta Karen” ono što ja zaista jesam.

Pa stoga, kako nisam bila „diciplinovana i nadahnuta“, da li sam ja stvarno bila takva – ili sam, u stvari, bila sasvim drugačija osoba?

Dugo sam razmišljala o tome i na kraju shvatila:

Ko ste vi zaista najbolje se vidi po tome ko ste tokom vremena sukoba i kriza.

Lako je biti jak kada sve teče glatko. Ali, način na koji se nosite sa životnim krizama i traumama otkriva vaš pravi karakter.

Ukoliko možete ostati jaki i u izazovnim vremenima, onda ste istinski disciplinovana i nadahnuta osoba.

Takav identitet vas ne čini samo veoma „kul“ osobom, već i veoma srećnom osobom.

Kao što je potrebna snaga volje da odlučite da ostanete pri zdravom načinu ishrane u vremenima velikih iskušenja, ta ista snaga volje je potrebna da biste ostali pozitivno i zadovoljno ljudsko biće u kriznim vremenima. U suštini, živeti srećan život zahteva rad i trud.

Sreća nije za bolećive osobe

Zbog ovoga je važno da ostvarite dugotrajnu viziju onoga što zaista vrednujete – da prepoznate koje vas suštinske vrednosti čine srećnim – da biste mogli ostati usredsređeni na prihvatanje tih vrednosti, bez obzira na kakvim se iskušenjima i probama nalazili.

Šta ja cenim?

Da volim i da se osećam voljenom, da budem ispunjena kreativnošću, da budem zdrava, atraktivna i puna samopouzdanja. Takođe, cenim i spoznaju da neprekidno napredujem.

Nažalost…

Život neprekidno stavlja na probu našu sposobnost da osetimo i spoznamo ove stvari.

U stvari, kada bi postojalo samo jedno uputstvo za ispunjenje najboljih životnih ciljeva, moglo bi to biti:

“Ne skidajte pogled sa svog središnjeg cilja čak ni onda kada ste u središtu vrtloga.”

I znate šta još?

Srećni nesrećni mi – često najveća sreća u životu proistekne iz prolaska kroz krizu, koja nas ojača i učini boljom osobom.

Stoga, kada se nađete u središtu vrtloga, neophodno je da uložite emotivni napor da biste napredovali kao osoba – da se suočite sa svojim najdubljim bolom – podstičući sebe da postanete najjači, najmudriji i najbolji što možete biti.

To se nalazi u vama!

Najlepša nagrada nalazi se u spoznaji da ste odbili da budete i za pedalj manji od onoga što zaista možete biti.

Nema ničeg uzbudljivijeg niti će vas išta više ispuniti od otkrića da ste danas jači nego što ste ikada pomislili da ćete biti.

Moj vrtlog je od mene načinio osobu kakva sam danas. I radosna vest glasi – sada se zbog toga mnogo više sebi sviđam.

Moja trauma me je stavila pred izbor:

• Biti slaba ili
• Biti jaka.

A kada je dogorelo do nokata, odlučla sam: “Mala, ima da budeš jaka!”

Izvor: not salmon