Otac zna najbolje

Kada sam bio dete, jedna od mojih omiljenih TV emisija bila je nazvana “Otac zna najbolje”. Bila je to jednostavna emisija koja je prikazivala mamu i tatu sa troje dece, kako prolaze kroz svakodnevne stvari koje porodice obavljaju, ali se fokusirala na oca koji bi obično rešavao sve probleme, sve to unutar 30 minuta. Naravno, to je bila izmaštana emisija. Nije bila baš naročito realna, ali je njena vrlina bila u tome što je naginjala idealizmu, umesto pesimizmu.

U ovoj emisiji, otac je radio, bio je veran svojoj ženi, voleo i poštovao svoju decu i uvek pokušavao da čini pravu stvar i pomogne svojoj porodici. Za razliku od danas, gde mnogi TV očevi su sami, nisu zreliji od svoje dece i imaju problema čak i da reše svoje probleme, a kamoli da pruže informacije i pomoć svojoj deci.

Kao dete bez oca, živeći u malom stanu, bez braće ili sestara, provodio sam puno vremena gledajući televiziju. Sviđala mi se ideja o ocu koji je sličan Robertu Jangu, koji je igrao oca u “Otac zna najbolje”. Iako to nije bilo stvarno, svidelo mi se jer sam želeo da to bude stvarno. Hteo sam da očevi budu kao taj otac.

Ono što nisam shvatio je da je privlačnost ove emisije bila u tome što je prikazivala očeve prema idealu očinstva – modelu koji najbolje funkcioniše – onome koji je Bog osmislio da svi muškarci teže. Bez obzira na to da li su očevi u ovom svetu ispunili taj ideal ili ne, ova posebna emisija je barem pokazala koliko je otac važan i kako bi bilo kada bi otac znao najbolje.

Pre nekoliko godina postojao je napor da se u Bibliji ukloni svaka referenca o Bogu kao muškarcu. Argument je bio da je Bog duh i da bi se podjednako mogao predstaviti ženskim rečima i slikama, kao što je to činjeno putem muških referenci tokom vekova. Ono što ovaj napor političke korektnosti nije razumeo je da pozivanje na Boga kao oca nije nešto što su muškarci projektovali na Boga da bi služili sebi, već je to bio termin koji je Bog odabrao da bi otkrio tri stvari o tome šta znači biti muškarac i otac.

1. Pozicija: Prvo, govorilo se o poziciji. Reč za oca na hebrejskom jeziku je “Ab”. To je prva reč u hebrejskom rečniku Biblije. Značila je vođu ili glavu. Prvi put se pojavljuje u 1. Mojsijevoj 2,24, gde Bog kaže da će čovek ostaviti svog oca i majku i pridružiti se svojoj ženi. Zanimljivo je da je Bog izabrao ovaj termin da opiše muškarca u braku. Primetite da je ovaj termin izabran pre nego što je greh ušao u svet, pa je ideja o ocu kao vođi ili glavi originalni koncept uspostavljen sa prvom porodičnom jedinicom, a ne nešto što je razvijeno u srednjem veku.

Kroz Stari zavet, vidimo da se termin “otac” koristi ne samo da se odnosi na muškarca u bračnoj vezi i porodici, već i kao sinonim za poziciju lidera u kulturnom identitetu, kao što je bio Avram ili nacije poput Izraelaca, pa čak i za sveštenika i proroka.

U današnjem politički korektnom društvu postoji mišljenje koje kaže da su muškarci preuzeli vlast zato što su bili jači i postavili sebe kao vođe i razvili institucije u kojima su muškarci dominirali, kao što su porodice, nacije i tako dalje. Ovo mišljenje funkcioniše ako verujete u evolutivni model istorije. Međutim, mi verujemo da je Bog stvorio svet i ljudsku rasu, kao i da je Bog taj koji je uspostavio norme i pozicije koje svako od nas ima, bez obzira na to da li je muškarac ili žena. Bog je taj koji je odlučio o tome, a ne mi.

Ova ideja svakako je potvrđena od strane Isusa i Njegovih apostola, koji su osuđivali muškarce koji su zloupotrebljavali svoju ulogu tako što su zlostavljali žene i druge članove porodice. Isus je prekoravao muškarce zbog odstupanja od ideala vernosti, ljubavi i braka, ali nije promenio poziciju koju im je Bog dao. Nije promenio poverenje koje im je Bog ukazao, već ih je ukoravao što su izneverili to poverenje.

U Novom zavetu, Pavle objašnjava i potvrđuje Božji originalni ideal za muškarčevu poziciju u porodici kao muža i oca. U Prvoj Korinćanima 11,3 kaže: “Muž je glava ženi.” U Efescima 5,22 kaže: “Žene, pokoravajte se svojim muževima kao Gospodu; jer je muž glava ženi.” To nije mišljenje čoveka, već govor Duha Božijeg.

Muško-dominantno društvo nije preuzelo vlast od slabijih žena i dece. Bog je stvorio i muškarca i ženu i dao muškarcu poziciju lidera u porodici. Ova originalna pozicija je rasla i obuhvatala vođstvo plemena i nacija. Čovek je neposlušno postupao prema Bogu i zloupotrebljavao ovu poziciju, ali Bog nije promenio originalnu poziciju koju je čovek trebalo da ispuni.

Dakle, “otac”, prema Božjem planu, znači, između ostalog, “vođa”. Biti otac znači voditi.

2. Odgovornost: Očeva odgovornost se takođe odnosi na muškarčevu ulogu u porodici. Novi zavet potvrđuje originalnu ulogu vođe za očeve, ali dodaje dodatnu dimenziju koja se odražava u grčkoj reči za oca. Grčka reč za oca, “pater”, znači hranitelj i pružalac. Tradicionalna ideja bila je da muškarci obezbeđuju prihod, dok su žene pružale brigu o kući. Danas to više nije tačno, s obzirom na to da više od 70% udatih žena radi izvan kuće. Nema ničeg lošeg u tome, Biblija ne osuđuje tu ideju, ali tako je kako je.

Novi zavet ne govori ništa o tome da je zarađivanje prihoda isključiva odgovornost muškaraca. Čak, jedan stih u Novom zavetu koji se bavi potrebom brige o porodici je tekst u 1. Timotiju 5:8, koji nalaže svakome ko je odgovoran za porodicu da se brine o njoj, bez obzira da li je muškarac ili žena. Ovo ne znači da Novi zavet ne govori o tome da očevi nemaju određene odgovornosti, već samo da zarađivanje novca nije jedina odgovornost ili isključiva odgovornost muškaraca.

Prema Novom zavetu, očevi, pre svega, treba da vole svoje žene, to je prva odgovornost muškarca, oca, muža – Efescima 5,28. To može uključivati brigu o njima, ali ne samo fizički, već i emocionalno i duhovno. Prema Novom zavetu, očevi treba da vaspitavaju svoju decu – Efescima 6,4. Očevi su jedini u Novom zavetu koji su izričito zaduženi za vaspitavanje svoje dece u duhovnim pitanjima. Jedini put kada Duh Božji govori o ovom pitanju, obraća se muškarcima. Zar nije zanimljivo da danas, u većini slučajeva, majke podučavaju. Majke promovišu duhovne stvari u kući, ne uvek, ali u mnogim slučajevima.

Prema Novom zavetu, očevi treba da upravljaju kućom – 1. Timotiju 3,4. Starešine i đakoni moraju dokazati da su ispunili ovu osnovnu dužnost. Međutim, ovo nije odgovornost rezervisana samo za starešine i đakone; svi očevi treba da dobro upravljaju kućom. I ako želite biti starešina ili đakon, morate dokazati da ste ispunili ovu osnovnu dužnost koju svi očevi imaju. Kad je u pitanju upravljanje kućom, imamo dve pogrešne ideje:

– Ako muškarac jedini zarađuje novac, upravljanje kućom je posao žene.

– Ako žena radi, upravljanje kućom je zajednička odgovornost. Ali Biblija kaže da je upravljanje domaćinstvom odgovornost muškarca. Kućni poslovi, naravno, mogu biti podeljeni, prihod može biti podeljen, ali odgovornost za osiguranje da se domaćinstvo pravilno vodi u skladu sa Božjim ciljem pripada ocu i za to će morati da položi račun pred Bogom.

Velika napetost u mnogim odnosima prouzrokovana je očevima koji žele poziciju bez odgovornosti. Muškarci žele da budu glavni, ali odbijaju preuzeti odgovornost da vole svoje supruge, vaspitavaju svoju decu i upravljaju svojim domom. Samo žele da budu glavni. Put do sticanja prave pozicije, kako je otac opisan u Starom zavetu – lider, vođa, jeste preuzimanje odgovornosti od strane oca, kako to opisauje Novi zavet – negovatelj, snabdevač.

3. Odnos: Konačno, Biblija naglašava ideju odnosa. Jevreji u Starom zavetu nisu često nazivali Boga svojim ocem, samo 15 puta u Starom zavetu. To može biti zbog toga što su paganske religije oko njih učile da su ljudi biološka ili mitska deca bogova. U Novom zavetu, Isus je dodao još jednu dimenziju konceptu oca koja pomaže da se zaokruži naša slika o muškarcu kao ocu, a to je intimni otac.

Sve dok Isus nije došao, niko nije koristio izraz “Abba” za Boga. Formalniji izrazi poput otac, vođa ili šef ponekad su se koristili da se opiše Bog. Isus je ne samo personalizovao ovaj izraz počevši da govori: “Moj Otac i vaš Otac”, kao način da stvori krug oko učenika, Sebe i Boga, već je i doveo ovu sliku na intimniji nivo tako što je u Marku 14,36 nazvao Boga: “Abba”.

Izraz “Abba” bio je način na koji je dete zvalo svog oca, “tata”. Isus je pokazao da u suštini odnos sa Ocem nije samo odnos učitelja, vođe, obezbeditelja ili zaštitnika, već i nežna intimnost puna poverenja, onakva kakva postoji između malog deteta i njegovog oca. Ponekad, kad reči zakažu, kad disciplina zakaže, kad podmićivanje zakaže, možda je potrebno da ponovno postanete tata, bez obzira na to koliko je vaše dete staro. Kada je Isus bio u vrtu, u najgorim trenucima patnje, nije želeo da raspravlja o teologiji krsta i dobru koje će on doneti; vikao je: “Tata, trebaš mi!”

Dakle, postati otac ne znači samo pravljenje dece. Ne znam jeste li čuli, ali to sada mogu da urade u laboratoriji. Postati otac je dar koji se daje čoveku. To se ogleda u rođenju deteta i izražava prihvatanjem pozicije ljubavi i žrtvovanja, kako prema majci, tako i prema detetu. To se izražava prihvatanjem odgovornosti za ljubav prema majci, vaspitanje deteta i upravljanje domom u kojem ćete zajedno živeti kao porodica. To se izražava otvaranjem prema novom odnosu, novoj intimnosti, novoj ranjivosti koju pre niste imali. Vidite, kada imate dete, možete biti povređeni na načine na koje vas niko pre nije povredio. I niko vas ne može povrediti toliko koliko vaše sopstveno dete. To je nešto što morate prihvatiti kada postanete roditelj.

U Pričama Solomunovim 23,24, Solomun piše: “Oče pravednika velika će radost biti, i ko rodi mudroga sina, veseliće se u njemu.” Majke i očevi, oni žele različite stvari za svoje sinove i kćeri. Majke žele da njihova deca budu srećna i sigurna. Očevi žele da budu jaki i stabilni.

Naglašavam da otac u Solomunovoj poslovici želi da njegov sin bude mudar, sposoban da uspešno primeni znanje kako bi postigao uspeh i mir. Majke se mole za svoju decu. Očevi čekaju. Čekaju dan kada će biti uvereni da njihovi sinovi i kćeri mogu sami da stanu na svoje noge. Čini se kao da očevi ne mogu slobodno da se prepuste starosti ili smrti dok ne budu sigurni u svojim srcima da njihova deca mogu da se suoče sa životom i njegovim izazovima sami, ali i da i njihovi sinovi budu dobri očevi svojoj sopstvenoj deci i počnu službu čekanja da sledeća generacija postane sposobna da se izbori za sebe sopstvenom snagom.

Napominjem da je otac u priči o bludnom sinu (Luka 15,11-32) još uvek bio u modu čekanja. Čekao je vesti o propasti svog odmetnutog sina, kako bi prestao sa čekanjem i otpočeo proces tugovanja. Pretpostavljam da je njegova velika radost kad je video svog sina bila pokrenuta, u velikoj meri, iznenađenjem i olakšanjem, ne samo zbog povratka izgubljenog sina, već i zbog njegovog povratka kao čoveka, sada spremanog da stoji na sopstvenim nogama i da se suoči sa posledicama svojih loših odluka. Čekanje oca je bilo završeno na više načina. Pa ipak, u razgovoru sa starijim sinom, koji je bio ogorčen i ljubomoran što je mlađeg brata otac radosno dočekao, vidimo da je otac još uvek imao čekanje u vezi sa prvorođenim sinom, jer to je ono što očevi rade – čekaju.

Šaljem svim očevima i majkama poruku: nikada nemojte prestati da se molite i nikada nemojte prestati da čekate i da se nadate povratku vašeg izgubljenog deteta, jer kod Boga su sve stvari moguće, onima koji veruju i onima koji čekaju.

Dakle, s kim se poistovećujete u ovoj priči o bludnom sinu ili kćeri? Sa ocem koji čeka, ili možda sa odmetnutim detetom koje treba da se vrati kući, ili sa starijim bratom koji treba da odraste?

Ponekad, vidite, Bog je taj koji čeka na nas. Bez obzira na vaše potrebe, ohrabrujem vas da se vratite Bogu, a On će vas radosno, oberučke primiti.

Izvor: Bible talk

Možda će vas zanimati sledeće emisije:

Kako se boriti sa izazovima roditeljstva

Kako ljubav utiče na vašu decu

 

(Visited 440 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *