Istraživači otkrivaju da deca koja dobijaju više zagrljaja imaju razvijeniji mozak

Ništa se ne može uporediti sa toplotom i sigurnošću koju vam donosi zagrljaj voljene osobe. Jednostavan čin davanja i primanja iskrenih zagrljaja može vam potpuno promeniti raspoloženje. Tada se osećate voljenim, zbrinutim, bezbednim i jedinstvenim. Nisam sigurna da postoji išta drugo što bi moglo pružiti osećaj kakav pruža davanje i primanje zagrljaja.

Baš je dobro što i davanje i primanje imaju isti efekat kada se radi o zagrljajima, zar ne? Nauka danas čak tvrdi da vas to može učiniti pametnijim. Kada biste, pri tome, bili oko pola metra dugački i oko 5 kilograma teški,  vaš mozak bi se razvijao još bolje. Istraživači su otkrili da deca koja dobijaju više zagrljaja imaju razijeniji mozak.

Bebe i razvoj njihovog mozga putem dodira

Kada razmišljamo o učenju, mi uzimamo u obzir čitanje, proučavanje, korišćenje naših ruku, računanje i druge procese. Dok smo bili bebe, mi smo počeli da istražujemo svet ok sebe dodirujući stvari. Od naših pet čula, čulo dodira se prvo razvija. Od toga počinje životno putovanje novorođenčeta.

U članku objavljenom u časopisu Stanford Medicine, dr Suzan Krou (Susan Crowe), akušer i direktor Lucile Packard dečije bolnice, naglašava devet instinktivnih faza kroz koje svaka beba prolazi neposredno nakon rođenja.

“Prvi plač, opuštanje, buđenje, aktivnost, odmaranje, “puzanje” (pomeranje ka majčinim grudima), prihvatanje (familijarizacija), započinjanje sisanja i spavanje.”

Čim to postane fizički bezbedno i za majku i za bebu, vreme je za fizički dodir i navođenje bebe da počne da sisa.

Samo držanje bebe u naručju u toku prvog sata nakon rođenja, nezavisno od dojenja, može pomoći u normalizaciji bebine telesne temperature, srčanog ritma i disanja. Kod mnogih beba to smanjuje plakanje. Istovremeno, kod majke to dovodi do lučenja više opuštajućih hormona. To takođe postaje i vreme u kojem se majka i beba čvršće emotivno povezuju. Ukoliko je u tom periodu i otac uključen u držanje bebe u naručju, otpočinje i emotivno povezivanje njega i bebe.

Koristi od masaže novorođenčeta

I masiranje bebe trebalo bi uključiti u ovo iskustvo građenja emotivne povezanosti. Prema citiranom članku iz časopisa Stanford’s Medicine, to ima čitav niz korisnih posledica. Po rečima Morin Mek Kafri (Maureen McCaffrey), diplomiranog instruktora masaže beba u Packard dečijoj bolnici, neke od koristi su:

  • Uspostavljanje boljih navika spavanja kod bebe.
  • Beba je svesnija da je voljena, bezbedna i prihvaćena.
  • Bolje varenje i pokretljivost creva.
  • Bebe su smirenije i bolje se ponašaju.
  • Bolje napreduju u pogledu sticanja telesne težine.
  • I majka i beba deluju opuštenije.
  • Poboljšavaju se neurološke funkcije kod bebe.

Jedno drugo istraživanje, obavljeno na Washington univerzitetu , imalo je za cilj da locira oblasti u mozgu u kojima beba registruje osećaj dodirnutosti i osećaj posmatranja dodira. Ovo istraživanje je dokazalo da beba može da napravi razliku između stvarnog fizičkog dodira i predstave o tome kako ruka dodiruje neku drugu osobu. Istraživanje je pokazalo da do uzrasta od sedam meseci, beba ne samo da razume koncept “sebe”, već joj je i jasno da je njeno telo odovojeno od druge osobe.

Moć dodira kod beba

Ta spoznaja je ono što postavlja temelje za oponašanje drugih kao i za razvoj saosećanja. Istraživači su otkrili da se dodir registruje u somatosenzornom korteksu. U zavisnosti od toga da li se radi o stvarnom dodiru, kao i od toga koji deo tela je dodirnut, ili se radi samo o zamišljanju dodira menja se lokacija i jačina signala unutar somatoseznornog korteksa u kome se dodir registruje.

Ono što je takođe fascinantno je to što beba, i pre nego što nauči da govori ili nauči nazive pojedinih delova tela, već shvata da su njena šaka ili stopalo slične onima kod drugih osoba. Imitiranjem pokreta druge osobe, beba se takođe osposobljava da vrši voljne pokrete. To je upavo onaj proces koji čini mogućim kako podražavanje tako kasnije i saosećanje.

U jednom istraživanju, naučnici su utvrdili štetu koju trpe deca koja ne primaju dovoljno dodira. Izveštaj štampan u časopisu Pediatric Child Health ističe rezultate različitih studija, od kojih se jedna bavila rezultatima obezbeđivanja dovoljno dodira deci koja su ranije bila lišena dodira. Studija se usredsredila uglavnom na pokrete udova kao vid čulne stimulacije. Otkrili su da su bebe koje se samo 10 minuta dnevno drže u naručju tokom deset sedmica znatno manje podložne povraćanju hrane.

Bebe koje su tokom deset sedmica svakodnevno bile stimulisane dodirom oko 20 minuta brže su se razvijale. Kod prevremeno rođenih beba, povlačenje njihovih udova i njihovo blago pokretanje, doprinelo je dobijanju na kilaži, dužem zadržavanju pažnje, boljoj pokretljivosti, bržoj prilagodljivosti na ponovljenu stimulaciju i razvijanju svesti o sopstvenom telu. Nakon godinu dana, te bebe su dobile visoke ocene na sistematskom pregledu u pogledu težine, rasta i motoričkih funkcija, a imale su i umanjene simptome blažih neuroloških poremećaja.

Oksitocin i grljenje

Oksitocin je hormon i neurotransmiter koji se proizvodi u našem hipotalamusu, a luči ga naša hipofiza. Njegov nivo se uvećava tokom dojenja, orgazma i grljenja.

U pogledu uticaja na bebe i njihov razvoj, oksitocin pospešuje povezivanje između majke i njene bebe. Ovo može objasniti zašto dojenje podiže nivo hormona kod majke. Oksitocin ima tendenciju da izazove osećaj poverenja, bliskosti u odnosima i da podstiče majčinski instinkt i brižnost. Začudo, ovaj hormon su otkrili naučnici sa Waizman Instituta, ispitiujući način izgradnje budućih staza za krvne sudove u mozgu embriona. Stoga, time se omogućava bebi da nastavi da proizvodi oksitocin i nakon što je njen mozak potpuno razvijen.

Iako se oksitocin popularno naziva “hormon ljubavi” ili “hormon grljenja”, on je mnogo složeniji nego što se ranije mislilo. On je originalno prepoznat kao hormon koji, kada se izluči u krvotok, podstiče pojavu trudova i izaziva porođaj kod trudnica. Vremenom je otkriveno da on ima drugačiji efekat kada se izluči direktno u mozak. Tada on ima raznovrsne efekte na naše spoznajno, emotivno i društveno ponašanje.

Još dokaza

U časopisu Nature, objavljen je članak u kome su navedene različite studije koje su obavljene da bi se pokušao utvrditi uticaj koji oksitocin ima na naše ponašanje.

Jedna studija se usredsredila na odgovor ženki miša, koje nikada nisu rađale, na zvuk plača mišjih beba. Inicijalno, te mišice nisu pokazivale neku naročitu reakciju na plač beba. A onda su mišicama ubrizgali oksitocin i one su počele da reaguju kao majke. Što je još zanimljivije, njihovi moždani neuroni su pre ubrizgavanja oksitocina bili pomalo raštrkani i nefokusirani.

Nakon ubrizgavanja oksitocina, neuroni su se povezali i usredsredili upravo onako kako se to događa u umu majke. Štaviše, istraživači su primetili da je oksitocin naizgled primirio aktivnost nekih neurona. Prilikom slušanja plača beba, oksitocin je pojačao zvuk tog plača i naglasio njegovu važnost. Naučnici smatraju da bi to mogao biti razlog što neke majke tvrde da mogu jasno da raspoznaju plač svoje bebe u odnosu na plač drugih beba.

U jednom drugom istraživanju, čiji su rezultati objavljeni u časopisu Američkog psihološkog udruženja, proučavane su žene u različitim fazama trudnoće – u prvom tromesečju, u trećem tromesečju i u prvoj sedmici nakon porođaja. Otkriveno je da su žene sa višim nivoom oksitocina u prvom tromesečju trudnoće ostvarivale čvršću povezanost sa svojim novorođenčetom. One žene koje su očuvale visoke nivoe oksitocina tokom čitave trudnoće, kao i u prvom mesecu nakon porođaja, razvile su dublji odnos sa svojim detetom. One su osećale težnju da više pevaju svojim bebama i da ih na što prisniji način hrane i kupaju, itd.

Razumevanje uticaja oksitocina na razvoj mozga

Uopšteno razumevanje kako oksitocin deluje na naše emotivno i društveno ponašanje je pomalo složeno. U suštini, ukoliko se nalazite u društvu jedne ili više osoba i to iskustvo vam doprinese jačem lučenju oksitocina, vi ćete tu osobu ili osobe doživeti kao bezbedne, vredne poverenja i razvićete sklonost ka njima. Shodno tome, vaš mozak će onda osobe koje su drugačije od tih osoba doživljavati kao manje kredibilne, nebezbedne i prema njima ćete biti suzdržaniji ili zauzeti odbrambeni stav. Ovo je jedan od načina na koji vi uspostavljate prijateljske i porodične veze i tako formirate ono što nazivamo “krug porodice i prijatelja”.

Oksitocin, takođe, može odigrati ulogu i u vašem socijalnom pamćenju. Lučenje oksitocina pomaže vašoj memoriji da određeni događaj upamti u lepšem svetlu nego neki događaj koji kod vas nije doveo do lučenja ovog hormona.

Kakve ovo veze ima sa grljenjem vašeg deteta i razvojem mozga? Istraživači nastavljaju da proučavaju oksitocin zbog njegove veoma složene prirode. Međutim, važno je da shvatimo da način na koji mi doživljavamo svoje prijatelje, porodicu i strance, kao i način na koji emotivno međusobno opštimo definitivno predstavlja važan faktor našeg pamćenja i ponašanja. Ovo je isto tako istina i kod beba koje tek počinju da razumevaju svet koji ih okružuje na osnovu toga kako tumače ponašanje onih koji ih okružuju.

Zaključak o grljenju dece

Nauka se možda još uvek muči da pronađe pravu formulu i objasni zašto je dodir toliko važan i kako ga naš mozak prihvata kada se radi o našem razvoju, ali većina roditelja izgleda da to ionako shvata. Većina nas lako prepoznaje pozitvne posledice koje nam donosi grljenje naših beba, naše dece, tinejdžera ili našeg bračnog druga.

Svi mi čeznemo za osećajem sigurnosti, poverenja, ljubavi i važnosti. Jednostavan zagrljaj podstiče ovakva osećanja kod svih nas. A naravno, grljenje je dvosmeran proces – iskren zagrljaj je uvek uzvraćen! Sama ta činjenica je već dovoljno divna!

Izvor: power of positivity 

(Visited 1.101 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *