5 načina da sprečite društvo i društvene mreže da unište vaš odnos sa vašim detetom – povratak osnovama

Nekada sam mislila da su problemi mentalnog zdravlja i samoubistva među mladima nešto sa čime se samo mi danas susrećemo u velikoj meri.

A onda sam pročitala sledeće:

“Činjenica da je broj samoubistava tinejdžera u stalnom porastu, iz godine u godinu, daje morbidno svedočanstvo o uvećanju pritiska sa kojim se naša deca suočavaju. Emotivna zrelost je čudna i nepostojana stvar – neke sjajne učenike lako poremete i najmanja razočarenja ili odbacivanja, a čak i nekog mladog košarkaša dvometraša može pogoditi osećaj duboke nesigurnosti.” – Bil Mek Ki (Bill McKee).

Ovo je odlomak iz jednog novinskog članka koji su mi roditelji dali pre neki dan, a koji je napisan 1970. godine.

Bila sam zaprepašćena!

Osećala sam se kao da čitam članak o današnjoj omladini dok je pisac govorio o izlivima besa, o tinejdžerima koje odrasli odbacuju, koji nemaju poštovanja, koji su nesposobni da se izbore sa svojim emocijama i postaju skloni samoubistvu.

Sve s čime se mi danas suočavamo kada se radi o našim pubertetlijama i tinejdžerima isto je kao i pre 50 godina.

Ipak, radi se o sledećem – iako su reakcije tinejdžera na akcije koje njihovi roditelji preduzimaju još uvek iste, stvari sa kojima se današnji tinejdžeri susreću u društvu su veoma drugačije.

Dete iz 70-ih možda se suočavalo sa nasiljem u školi, pritiskom vršnjaka, očekivanjima njihovih roditelja da imaju dobre ocene, odsutnošću ili nezainteresovanošću roditelja itd.

I današnje dete se može suočiti sa istim stvarima. Ali, ako tome dodate i moralno posrnuće u današanjem društvu, nedostatak komunikacije licem k licu usled sveprisutne tehnologije, “paklene” uzore među slavnim ličnostima, negativan uticaj društvenih mreža, roditelje koji su emotivno odsutni zbog opsednutosti “pametnim” telefonima, povećanim obrazovnim zahtevima – šta dobijate? Još očajniju stopu samoubistava i mentalnih poremećaja među mladima! Nisu više u pitanju samo droga i alkohol – to je odavno prisutno. Nije više u pitanju čak ni tehnologija. Glavna stvar je u društvenim mrežama koje uveličavaju probleme s kojima se tinejdžeri ionako susreću.

Primer: Koji je to sledeći nivo vršnjačkog nasilja u poređenju sa onim iz 70-ih? Nasilje preko interneta – gde ne mora da znači da vas u jednom trenutku maltretira i ismeva samo jedna ili nekoliko osoba, već potencijalno na hiljade njih!

Pod uticajem društva, roditelji su prepušteni osećanju nesposobnosti i zbunjenosti u pogledu potreba svoje dece.

Umesto da se hvatamo u koštac s tipičnim problemima tinejdžera, istim onim kao i pre 50 godina, mi se uvek nalazimo u nekoj vrsti ofanzive, pokušavajući da svojoj deci pomognemo da se ne pogube u svemu tome.

Kako se putem društvenih mreža na našu decu vrši sve jači pritisak, i mi sami se nekako gušimo u toj beskonačnoj trci da sve odradimo savršeno: “Ne dozvolite deci da besposliče.” “Nemojte davati deci tu hranu ako želite da izbegnete napade besa kod njih.” „Opušteno vaspitavanje je pravi način.“ „Ne radite ovo; ne radite ono…“ “Ukoliko uradite ovo, bićete grozan roditelj.”…

Ponekad uhvatim sebe kako maštam o tome da našu porodicu potpuno uklonim iz društva.

Ali, da li je to jedini način da se izbegne sve ovo ludilo? U čemu je rešenje?

Pa, ako se vratim članku napisanom 70-ih, odgovor je i dalje iznenađujuće isti, a i veoma jednostavan.

Naše društvo će se uvek menjati, ali istovremeno i ostajati isto.

Kultura, moral, politika, mišljenja – nema ničega novog pod suncem. Mi živimo u svetu koji sve reciklira, pa opet završimo “kratkih rukava”.

Za sve što se dešava našim mladima krivica je u samom društvu.

Ali, zar nismo i mi deo tog društva? Da li smo i mi dopustili društvu da, dok se u tolikoj meri infiltrira u život naše omladine, isto to učini i nama?

Smatram da jesmo.

I šta sad?

Pa, pošto gotovo da nema toga što bismo mogli da učinimo po pitanju uticaja društva na našu decu, mi moramo da ostvarimo jači uticaj na njih.

Kako? Pa, jednostavno – izgradite takav odnos sa svojom decom koji će moći da izdrži probu vremena.

Vratiću se članku iz 70-ih, jer, na kraju krajeva, najbolje što možete učiniti za svoju decu, bez obzira na vreme u kome živimo, jeste da imate čvrste temelje i zdrav porodični život na koji se ona mogu osloniti.

Prestanite da se osvrćete na sve savete i mišljenja koja postoje i uložite taj napor koji vam vaša roditeljska dužnost nalaže.

Evo kako ja doživljavam taj članak, koji je tako davno napisan – radi se o 5 načina da sprečite društvo da vam uništi odnos sa vašim detetom.

1. Izgradite odnos poverenja sa svojim detetom – nikada nije kasno za to.

“Poverenje se uči; sumnja dolazi sama od sebe.” To je jedan od neverovatnih citata iz tog članka.

Tinejdžeri imaju, i uvek će imati, shvatanje da je najvažnija stvar u životu biti prihvaćen, moderan i važan.

Pubertetlije i tinejdžeri su u dobu u kome treba da počnu da donose zrele odluke, ali im nedostaje zrelo emocionalno rasuđivanje u pogledu sopstvenih osećanja da bi bili u stanju da to urade kako treba. Ta kombinacija čini im gotovo nemogućom misiju da se suoče sa životom – da se izbore sa odbacivanjem, neuspehom itd.

Stoga, ako im se desi nešto teško, čak i ako to nama ne izgleda bitno, u njihovom životu to je od ogromnog značaja. Kada im možemo prići sa saosećanjem, umesto sa otporom ili željom da ih kontrolišemo, mogu se dogoditi čudesne stvari. Tako gradimo poverenje.

Prednost koju imamo na raspolaganju u savremenom društvu je napredna tehnologija koja nam pomaže da lakše i brže dođemo do spoznaje o naučno potvrđenim uzrocima pobune kod tinejdžera. Njihov mozak je u punom jeku razvijanja, i u tom procesu oni uglavnom ne mogu da objasne zašto rade to što rade. Uglavnom donose impulsivne odluke na osnovu trenutnih osećanja. I oni nisu krivi za to!

Evo nekih praktičnih saveta kako da izgradite poverenje kod svog deteta:

  • Uspostavite pravila ZAJEDNO i budite fer. Uključite ih u taj proces, pa će se osećati slobodnijim. Sloboda predstavlja dragocen dar vašem tinejdžeru. To mu pokazuje da imate poverenja u njega, a tada i ima nade da će i on steći poverenje u vas.
  • Budite čvrsti i držite se onoga što ste rekli. Ukoliko prekrši pravilo, potrebno je da zna da ćete vi ostati čvrsti, makar to značilo da će snositi posledice.
  • Prestanite da ga kontrolišete. Kada kod svog deteta prepoznate otpor, povucite se malo i prepoznajte da je Bog taj koji ima kontrolu, a ne vi. I opet, sloboda je najbolji dar koji možete podariti svom detetu.
  • Dopusite mu da donese sopstvenu odluku, čak i kada ste svesni da je ta odluka pogrešna.
  • Recite mu da mu verujete. Dajte mu još jednu šansu – iznova i iznova.
  • Pružite mu svu milost koje vaše srce može da ponudi. Ono tek počinje da shvata život. Pustite ga da ide, molite se za njega i dopustite Bogu da odradi svoje. Vaše dete nije tu da biste vi imali koga da držite pod kontrlom.

2. Prepoznajte zdravu komunikaciju kao ključnu tačku u vašem odnosu sa vašim detetom.

Neverbalno, verbalno – ima mnogo načina na koje svakodnevno komuniciramo sa svojom decom, čak i onda kada to i ne pokušavamo.

Mi svojoj deci prenosimo poruku da nisu važna kada zurimo u ekran svojih telefona dok nam ona pričaju o svom danu. Mi im prenosimo poruku da nisu dovoljno dobra kada im ne kažemo ono što bi trebalo, kao npr. “Ponosan sam na tebe!” ili “Ti si tako divna osoba. Baš mi se sviđaš!”

Poštovanje se gradi na temeljima kvalitetne komunikacije. Ukoliko im ne možemo preneti poruku da su nam važna ili vredna našeg vremena, onda kako očekujete da ona na to odgovore? A kada način na koji komuniciramo uništi poštovanje, onda je uništeno i međusobno poverenje.

Polako, ali sigurno, odnos će početi da se menja, i to ne u pozitivnom smeru.

Slatki, mazni mališani su lagani za komunikacuju u odnosu na pubertetlije prevrtljivog raspoloženja.

Ali, ne gubite nadu. Vi nikada nećete biti savršeni. Nemojte, čitajući ovaj članak, sebe doživljavati kao promašaj. Imajte milosti i prema sebi. Svi mi grešimo, i ne postoji savršeni način da ovo odradite.

Ipak, potrudite se. Vi ste najuticajnija osoba u životu svog deteta i vaša odgovornost je OGROMNA.

Ali, to je bio vaš izbor, zar ne? Vi ste bili van sebe od sreće kada ste u naručju prvi put držali to maleno ljudsko biće koje vam je okrenulo život naglavačke.

Stoga, ne odustajte od njega kada stvari postanu teške. Znam da je ponekad lakše proveravati svoj nalog na Instagramu nego posvetiti se svom tinejdžeru koji deluje kao da ne želi da ima išta sa vama. Ali, uveravam vas da želi. Duboko u sebi!

On će izgubiti poštovanje za vas onog trenutka kada prestanete da mu pružate ljubav i divljenje.

Pokažite da cenite njihov trud. Budtie im to neosuđujuće utočište kome će pribeći kada im u životu bude teško. Kada pogreše, prihvatite činjenicu da oni ni sami ne znaju zašto su uradili to što su uradili.

Prihvatite da se oni neće u svemu složiti s vama, ali i da je to dobar znak da oni postaju ličnosti za sebe, koje imaju sopstveno mišljenje. A to nas dovodi do sledeće tačke.

3. Prepoznajte pobunu kao zdrav i neophodan korak u sazrevanju vašeg deteta.

U uzrastu od 2 godine, 10 godina, a onda i u tinejdžerskim godinama, vaše dete će više od svega drugog testirati postavljene granice. Kako počinje da izgrađuje sopstvena mišljenja i stavove, vaši stavovi za njega postaju manje prihvatljivi, a tada je pobuna neizbežan ishod.

Sve je to normalno i ljudski.

Da ponovo citiram pomenuti članak: “Snaga i stepen njegove pobune značajno će zavisiti i od vas,  njegovog roditelja.”

A sada, osvrnimo se malo i na zakon akcije i reakcije. Ako je vaša reakcija na pobunu vašeg deteta previše emotivna i ljutita – što je sasvim razumljivo – onda će se ono verovatno još jače pobuniti.

Morate potisnuti svoj ego, inače će se vaše dete prilagoditi vašim reakcijama, postati izvrstan mali glumac, a tada će se sva ona iskrena komunikacija izgubiti u utisku da vi od njega očekujete savršenstvo.

4. Razumite pod kolikim se pritiskom vaše dete nalazi.

U jednom od mojih članaka, “Dragi sine, ti mi značiš mnogo više od tvojih dobrih ocena”, dotakla sam se pitanja pritiska na dete od strane vršnjaka i škole da ono bude savršeno, koji vrlo brzo može dovesti do toga da tinejdžera obuzme emotivna tama.

Tinejdžeri osećaju da su pod stvarnim pritiskom da budu popularni, prihvaćeni, voljeni i da im se drugi dive. I da stvari budu još gore, odrasli su obično poslednje osobe kojima bi oni poželeli da se povere da bi dobili utehu za koju čak nisu ni svesni da im je potrebna.

Ali, ukoliko ste strpljivi, ovo skoro nepodnošljivo stanje pobune će proći i njihovo srce će ponovo omekšati prema vama.

Nemojte pritsiku pod kojim se vaše dete nalazi nametati i dodatni pritisak vaših očekivanja savršenstva. Znam da je to teško, ali nemojte očekivati od deteta savršene ocene. Nemojte ga porediti sa njegovim vršnjacima ili braćom i sestrama.

Obradujte se kada ga ugledate i dočekajte ga s milošću, ljubavlju i razumevanjem.

5. Jednostavno… budite tu za njih.

Toliko je pobuna uveličano kada roditelji pokušaju da drže decu pod kontrolom. Očekujte od njih da će napraviti masu grešaka, ali ih i volite uprkos svemu. Nađite im se pri ruci.

Znam da je to lakše reći nego učiniti, ali ko je ikada rekao da je roditeljska dužnost laka?!

A sada, moram da pođem kako bih primenila sopstvene savete…

Uh… pa to je moguće samo s Bogom!

Izvor: world from the bird

(Visited 725 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.