Ljudi su najdruštvenija bića na planeti. Većina nas provede veći deo života radeći, hraneći se, spavajući i igrajući se u grupama – od najmanje dvoje ljudi, pa do čitavih nacija ili čovečanstva kao celine.

U tapiseriju naših odnosa utkano je nekoliko glavnih niti. Jedna od njih je i moć, koja se ispoljava u gotovo svakoj grupi, bez obrzira na veličinu. Jedino pitanje je – da li se ona koristi na dobro ili na zlo?

Poput čekića, moć je sama po sebi neutralna. Ona se može upotrebiti na mudar i pravedan način u korisne svrhe, poput neophodnog autriteta brižnog roditelja punog ljubavi, detetovog popularnog druga koji ga štiti od okrutne dece, fizički jačeg supružnika koji pomaže svom ranjivijem bračnom drugu ili vlasti koja brani državu od osvajača. Ali, moć se može i zloupotrebiti – iskoristiti u nepravedne i štetne svrhe. Primeri za to su: nasilje u porodici (kada roditelj bije svoje dete, kada starije dete fizički maltretira mlađe, kada jedan od supružnika psihički ili fizički zlostavlja drugog) ili sistemsko nasilje (kada represivna vlast hapsi svoje kritičare).

U zavisnosti od okolnosti, nepravedna i besmislena upotreba sile može se nazvati raznim imenima: zastrašivanje, zlostavljanje, diskriminacija, tiranija itd. Ja ću ovde koristiti jednostavan termin koji zadire duboko u prirodu ljudi kao društvenih bića: siledžijstvo (nasilništvo).

Nasilništvo i nasilnici su svuda oko nas. Na svim nivoima, od kuće i školskih dvorišta do sala za sastanke i predsedničkih palata, oni su izvor ogromnih količina ljudskih patnji. Šta mi možemo da učinimo? I na koji način?

Ukratko ću izneti neke predloge, a vi ih možete primeniti na siledžije, čijem ste nasilništvu bili svedoci ili ste ga osetili na sopstvenoj koži.

Prepoznajte siledžiju

Ako nešto hoda kao patka, oglašava se kao patka, pliva kao patka… onda je to verovatno patka. Siledžije imaju većinu, ako ne i sve ove karakteristične odlike:

• Dominacija – on mora biti “alfa”; niko ne sme biti iznad njega; mora naći nekoga ko je slabiji; ne pokazuje samilost.
• Zauzimanje odbrambenog stava – nikada ne priznaje da greši; napada i ismeva druge; izbegava sopstvenu odgovornost.
• Varanje – manipuliše tuđim osećanjima žaleći se da ga niko ne razume, a sve u cilju zadobijanja podrške; prebacuje krivicu na druge; obmanjuje; krije istinu pošto svoju moć zasniva na lažima.

Prepoznajte one koji im omogućavaju da se tako ponašaju

Neki ljudi i organizacije se okoriste od nasilnika. Oni, na neki način, profitiranju od zločina koji je neko drugi počinio. Drugi se jednostavno pretvaraju da je sve normalno ili da  je neki relativno mali, usputni problem mnogo važniji od onoga što siledžija radi. Ponekad se nasilništvo opravdava sledećim rečima: “Oboje su krivi za to.”; “Pa, ona ti je majka.”; “Takva su deca.”;  “Takvima je baš potreban opasan šef.” Od dečijih igrališta do parlamenata, osobe sa autoritarnim tipom ličnosti pokazuju sklonost ka nasilničkom liderstvu i kao takvi obično oforme jezgro svojih pristalica.

Zaštitite sebe

Ponekad ste osuđeni na život sa siledžijom – možda se radi o nasilnom roditelju, starijem bratu ili sestri, grupi dece u školi, izopačenom partneru ili užasnom šefu na radnom mestu koje ne možete da napustite. Budite na oprezu! Možda ćete morati da ugrabite priliku, izvagate opcije koje su pred vama i pronađete najbolji mogući način i trenutak za izlaz iz te situacije. Pre svega moram da naglasim: Ne dižite ruku na sebe! Sve što ovde predlažem je u tom kontekstu.

Budite sažaljivi

Um siledžije je poput paklenog carstva potiskivanih osećanja slabosti i sramote, koja stalno prete da izbiju na površinu. Nasilničko ponašanje je maska koja prikriva veliku količinu potisnute patnje. Ako pokažete sažaljenje prema nasilniku, to ne znači da odobravate njegove postupke. To je ono što vas umiruje i jača i čime uspostavljate svoju unutrašnju slobodu. Time vi u stvari kažete: “Možda si ovladao mojom porodicom / školskim dvorištem / preduzećem itd, ali nikada ti neću dopustiti da ovladaš mojim umom.”

Svakako da i oni koji su meta nasilnika zaslužuju našu pažnju – i kod njih postoji ogromna količina patnje. Čak i kada ne možete ništa konkretno da učinite kako biste im pomogli, vaše saosećanje je još uvek izuzetno vredno – ono je važno vama, a često niste ni svesni koliko je ono bitno i drugima.

Nazovite stvari pravim imenom

Budite  najpre iskreni pred sobom, a onda i pred drugima.

Ako je to u datom momentu prikladno, recite istinu u lice siledžijama, kao i onima koji ih podržavaju ili im omogućavaju da se tako ponašaju. To bi moglo zvučati otprilike ovako: “Ti si siledžija. Možda si jači od mene, ali ti nisi sposoban da to pokažeš na pravi način, pa moraš da lažeš i pretvaraš se kako bi se dokazao. Možda možeš i da me povrediš, ali ja te se ne bojim. Jasno mi je ko si i šta si.”

Nasilnici ponekad mogu steći institucionalni autotitet, ali nikada moralno opravdanje za svoje postupke. Oni su svesni da je njihova moć nepravedna i krhka. Što se nesigurnije osećaju, to se više hvataju u klopku samopravednosti, samoisticanja, bogaćenja ili popularnosti. Oni žive u lažima, opsenama i prevarama.

Udružite se sa drugima

Siledžije ciljaju usamljene duše ili društvene manjine da bi dokazali svoju dominaciju i izazvali strah. Stoga, okupite saveznike koji će stati uz vas ukoliko doživite nasilje. Na primer, nastavnik je uznemiravao našu ćerku (a kako smo saznali i druge devojčice), pa smo se povezali sa ostalim roditeljima i zatražili pomoć direktora škole. Tada su se stvari promenile.

Zajedno se zauzmite za one koji su žrtve nasilja. Možda to neće napraviti neku trenutno opipljivu razliku, ali će uvek i moralno i psihološki pozitivno uticati, kako na one koji su se za nekoga zauzeli, tako i na onoga za koga su se zauzeli.

Kaznite nasilništvo

Kada kažem: “Kaznite!”, mislim na destimulaciju nasilnika, a ne na okrutnost ili osvetoljubivost. Ne mislim da treba vršiti nasilje nad nasilnikom. Naravno, najpre pokušajte sa ubeđivanjem. Međutim, siledžije sam čin nasilništva doživljavaju kao priznanje sebi, čak i kada od njega nemaju neposrednu korist. To je nešto poput povlačenja ručice na kockarskom aparatu, koje ponekad donosi novčanu nagradu – pa ako ste nasilnik, zašto ne biste nastavili da povlačite ručicu? Dakle, cena se mora platiti. Svakako da i oni koji daju priliku siledžijama da ispolje svoje nasilništvo treba da plate za to. U suprotnom, zašto bi prestajali?

Pošto je nasilništvo sveprisutno, ljudi su smislili razne načine da ga kazne. U zavisnosti od okolnosti, mogli biste uraditi sledeće:

• Sa moralnim autoritetom, nazovite siledžiju pravim imenom.
• Osporite lažni legitimitet nasilnika.
• Smejte se siledžijama (koji su u stvari slabići koji ne podnose kritiku).
• Usprotivite se nasilnikovim lažima, uključujući i poricanje štete koju čini.
• Uspostavite sisteme moći i podrške koji će predstavljati izazov za nasilnike.
• Suprotstavite se onima koji podstiču siledžijstvo; oni su saučesnici u nasilju.
• Obratite se višim instancama (npr. obavestite direktora škole).
• Insistirajte na primeni zakonskih sredstava u borbi protiv nasilništva.
• Uklonite siledžije sa položaja.

Kada primenite navedene mere, siledžije često prestaju sa nasilništvom ili ga čine u značajno manjoj meri. Ponekad dođe i do potpune i predivne promene srca. Kada god je to moguće i prikladno, prihvatite nekadašnjeg nasilnika i pružite mu priliku da svoju snagu upotrebi na koristan i ispravan način.

Posmatrajte širu sliku

Nasilništvo se odvija u širem kontekstu stvorenih uslova koji ga omogućavaju i podupiru. Poprište bitke je možda naklonjeno nasilničkom ponašanju, ali vi imate pravo i moć da to promenite. Siledžije obično grade svoju moć na patnjama drugih; usmerite pažnju na patnje bližnjih i umanjite njihovu snagu.

Nasilnici silom pridobijaju pažnju. Ali, postoji jedan mnogo lepši svet izvan dometa njihove kontrole. On sadrži tako mnogo korisnih, lepih i čestitih stvari. Koliko je god moguće, izađite iz začaranog kruga beskorisnog besa, maštanja o osveti i prebacivanja krivice na one “koji ne rade ono što bi trebali”. Dovoljno je loše to što nasilnici postoje. Pokušajte da im ne dozvolite da se usidre u vašem umu i da ovladaju njime.

Izvor: psychologytoday