Šta znači dobro roditeljstvo

Autor: Milica Zarin, psiholog

Ne postoje savršeni roditelji, a ono što smo naučili i poneli iz kuće prilično nas određuje. Način na koji vaspitavamo svoju decu u velikoj meri zavisi od našeg ličnog odnosa prema načinu vaspitanja koji su primenjivali naši roditelji: svako od nas iz svoje primarne porodice nosi pozitivne ili negativno obojene impresije i sećanja u vezi sa vaspitanjem i u odnosu na tu emotivnu crtu sećanja donosimo odluku kakvi ćemo biti kao roditelji. Na primer, osoba koja je svog oca doživljavala kao izuzetno strogog u odnosu prema deci, ali ima pozitivan stav prema ocu, često donese odluku da je dobro biti strog roditelj. U istoj situaciji osoba koja ima negativan stav prema strogom ocu odlučuje da nikada prema svojoj deci neće biti stroga jer misli da će to doneti više štete nego koristi. Danas su nam dostupne (internet, self-help priručnici) brojne informacije o roditeljstvu, različitim stilovima vaspitanja, tome na koji način treba hvaliti i kritikovati dete i kako treba reagovati u različitim situacijama, a sve one mogu biti veoma korisne ukoliko ih na pravi način shvatimo – to znači ne doslovno ili bukvalno, već kao jedan od mogućih načina da postupimo u određenim situacijama.

KAKO NAS RODITELJI VASPITAVAJU?

Ukoliko se ne slažemo sa načinom vaspitanja na koji su nas vaspitavali naši roditelji, mi smo najčešće protivnici na rečima, deklarativno, a realna situacija je mnogo kompleksnija. Deca najviše uče po principu takozvanog učenja po modelu: pamtimo ono što vidimo, reagujemo onako kako smo naučili i videli da naši roditelji reaguju u sličnim situacijama, izražavamo emocije na one načine na koji su ih oni iskazivali. Učenje po modelu moćno je sredstvo oblikovanja, ali je veliki problem što roditelji nisu u dovoljnoj meri svesni toga. Takvi su primeri kada otac koji drži cigaretu u rukama objašnjava sinu kako je pušenje veoma štetno, majka viče na svoju ćerku i govori joj da ne sme da bude agresivna prema svom mlađem bratu, roditelji poručuju deci da se sve može rešiti razgovorom, a oni uopšte ne komuniciraju… To su samo neke od situacija gde deca nesvesno uče ono što vide na konkretnom nivou, i u odnosu na to viđeno formiraju ponašanje, načine emocionalnog reagovanja, ispoljavanja emocija, socijalne veštine. Zato treba naglasiti kako se možemo otresti načina na koji su nas vaspitavali naši roditelji, ali pod uslovom da uočimo šta nam se ne sviđa i jasno definišemo kako bismo se drugačije mogli ponašati.

KULTURA VASPITANJA

Moderna shvatanja vaspitanja razlikuju se u zavisnosti od kulturnog miljea, podneblja gde deca odrastaju, a i u dostupnoj literaturi zastupljena su različita mišljenja autora. Mislim da je takva situacija prilično konfuzna za roditelje koji sa mnogo entuzijazma prionu na izučavanje priručnika zadobro roditeljstvo, a kada shvate koliko se teorija i praksa razlikuju, postaju nesigurni. Sve to predstavlja plodno tle za decu koja mogu da iskoristeteren za manipulaciju. Najbitnije je stalno imati na umu cilj odgajanja i vaspitavanja dece – osposobiti ih i pripremiti da brinu sama o sebi i da, kada za to dođe vreme, samostalno žive u okruženju sa drugim ljudima. Manje je bitan način na koji ćemo taj cilj ostvariti. Vaspitanje se definiše kao kombinacija discipline i ljubavi.

RECEPT ZA ODGAJANJE DETETA

Kao što smo već pomenuli, ne postoje laki recepti za odgajanje i vaspitanje dece. Bilo koji ekstrem nije poželjan: preterana popustljivost ima za posledicu decu bez radnih navika, sa niskom tolerancijom na frustraciju, razmaženu, često nezadovoljnu, depresivnu, agresivnu, sebe i svet oko sebe vide pesimistično imaju manjak samopouzdanja i nedostaju im životni ciljevi kao pokretači. Drugi ekstrem jeste porodica sa krutom strukturom gde se deci ostavlja malo prostora da otkriju ko su, šta žele i mogu da urade ili postanu. Ovakva deca, kada odrastu, nalaze partnere koji njima manipulišu ili pak odlučuju da nastave krug nasilja, pa od žrtve postaju zlostavljači. Zlatna sredina je takozvana porodica sa osloncem gde postoje jasne granice između članova i funkcija koje oni u njoj imaju, ali u isto vreme i porodice u kojoj roditelji svojim primerom pokazuju deci poštovanje, uče ih šta znači ljubav i saosećanje prema sebi i drugima, kako prepoznati problem i rešiti ga i kako slušati druge i biti saslušan. Roditelji u porodici sa osloncem obezbeđuju doslednost i čvrstinu, ali i smirenost koja je deci neophodna za rast i razvoj. Recepti za dobro roditeljstvo se ne propisuju, već ih na neki način sami kreiramo i stvaramo. Svako iz svoje primarne porodice ponese i funkcionalne i disfunkcionalne obrasce ponašanja, a ključno je ono šta ćemo uraditi sa njima – korisne stvari vredelo bi zadržati, manje korisne modifikovati i prilagoditi svojoj deci. Niko nije odrastao u idealnoj porodici, niti je imao ili ima savršene roditelje ili staratelje. Svako treba da prihvati i sebe i druge sa svim manama i vrlinama.

UTICAJ OKOLINE

Dok je dete veoma malo, najveći uticaj na njega imaju roditelji ili staratelji – fizički najbliži. Kretanjem u vrtić i školu dolazi do socijalizacije, uklapanja u dečiji svet, a pored roditelja u proces vaspitanja bivaju uključeni i vršnjaci, vaspitači, učitelji… Kasnije, kao tinejdžeri, deca stiču veliku želju da se dopadnu i da ih društvo prihvati. Od ključnog značaja za odnos između dece i roditelja jeste to da mališani poveruju u ono što im roditelji govore i izgrade međusobno poverenje koje će kasnije roditeljima poslužiti kao moćno oružje u nekim turbulentnim periodima u životu deteta.

 

(Visited 13.940 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.