Mentalno jaka deca imaju roditelje koji čine sledeće stvari

Kada smo mi bili mali, roditelji su bili poštovani. Nije im bila potrebna naša pomoć u donošenju odluka i, iskreno govoreći, oni nisu ni imali želju da saslušaju naše mišljenje – ne zato što im nije bilo stalo ili što nas nisu poštovali, već zato što deca u to vreme nisu bila uključena u razgovore odraslih i u sam proces donošenja odluka. U stvari, našem mišljenju se stvarno nije poklanjalo mnogo pažnje.

Odgajali su nas tako da budemo najbolji što možemo biti, mentalno jaki i otporni. Pravila naših roditelja bila su veoma jasna – oni su nam govorili kako treba da se ponašamo, a mi smo to činili zato što su oni tako tražili od nas. Možda mi se nije sviđalo baš sve što su moji roditelji tražili od mene, ali svakako bih to uradila. Mi nikada nismo bili središte njihovog univerzuma i sunce se nije rađalo i zalazilo samo radi nas. I, znate šta? Bili su u pravu!

Evolucija stilova vaspitanja

Na svom radnom mestu susrećem se sa različitim stilovima vaspitavanja dece. Prepoznajem i mnoge probleme koji nastaju usled pojedinih načina vaspitavanja. Vaspitanje pod uticajem dece postaje sve popularnije. Ja ne osuđujem način na koji drugi roditelji vaspitavaju svoju decu (dobro, dobro, lažem, radim ja to, iako ne baš glasno i javno).  Vremena se menjaju i stručnjaci za vaspitanje počinju da uviđaju koliko snažan uticaj na društvo imaju “pozitivno osnaživanje”, “helikopter vaspitanje” i “vaspitanje pod uticajem dece”.  Problemi sa materinstvom su na vrhuncu, pa stručnjaci počinju da povezuju određene stilove vaspitanja sa preteranim osećanjem krivice kod mama, hroničnom iscrpljenošću i problemima sa kontrolom ponašanja, da spomenem samo neke. Dakle, kako da vratimo vreme unazad i preuzmemo kontrolu nad vaspitanjem i odgajanjem svoje dece da bi ona mogla ukazivati poštovanje starijima i biti disciplinovana, mentalno jaka i spremna za ulazak u svet odraslih?

Imajte kućna pravila

U svakom domaćinstvu, neophodno je da postoje pravila. Vašoj deci bi ta pravila trebalo da budu dobro poznata. Ne bi trebalo da ih često podsećate na njih. Ona bi takođe trebalo da znaju da ta pravila važe i kada odete nekome u posetu. Bez obzira na to šta je njihovim drugarima dozvoljeno da rade, naša pravila su jasna, moraju se poštovati ili će se suočiti sa posledicama. Naša kućna pravila su uglavnom jednostavna, zahtevaju ukazivanje poštovanja (bilo nama, onome što posedujemo ili drugima) i logična su. Neka od naši osnovih pravila su:

  • nema skakanja ili penjanja po nameštaju;
  • sediš za stolom dok ne završiš sa jelom;
  • nema trčanja po kući;
  • izuvaš se pri ulasku u kuću;
  • ne tražiš da jedeš kada si u gostima;
  • ponašaš se pristojno.

“Zato što sam ja tako rekla”

Neke stvari morate deci objasniti, ali, iskreno govoreći, ne morate baš uvek imati dobar razlog za to. Ukoliko ste stigli do tačke da kažete: “Zato što sam ja tako rekla!”, vaša deca bi trebalo da poštuju to kao vaš konačan odgovor.

Slobodno recite: “Ne!”

Reč “NE”, upućena kao odgovor detetu, u poslednje vreme je došla na loš glas. Roditelji osećaju potrebu da deci daju objašnjenja ili da vode duge, iskrene razgovore sa njima, pitajući ih za mišljenje pre nego što će im nešto zabraniti. Zašto? U kom je to trenutku “ne” postalo loša reč? Ako bi naše jednogodišnje dete pokušalo da dodirne vrelu ringlu, dovedeni smo u situaciju da umesto oštrog “Ne!”, dvadeset minuta razgovaramo o tome kako bi naše dete trebalo da naučimo da je ringla vrela i da će se povrediti ako je dodirne. U hitnim situacijama, u kojima je neophodna brza reakcija, potrebno je znati da vam je dozvoljeno da kažete “Ne!” i da vaše dete u istom trenutku mora da prestane da radi to što radi. Ne treba o svemu razgovarati ili se raspravljati. Ne morate za sve tražiti mišljenje vašeg deteta. Vratite “NE!” na mesto koje mu pripada.

Oduzmite im privilegije

Jako mnogo današnjih roditelja misli da njihova deca imaju određena “prava”, čime se prelazi granica onoga što čini privilegije. Sve ono što je izvan osnovnih dečijih prava spada u kategoriju “privilegija”. Taj tablet ili mobilni telefon je privilegija, i to verovatno privilegija koju ste vi platili ili je još uvek vi otplaćujete. Ako se deca loše ponašaju, trebalo bi da im oduzmete privilegiju. Bilo da se radi o igrački, digitalnom uređaju, propuštanju nekog događaja ili o bilo čemu drugom, nemojte se ustručavati da im to uskratite i nemojte se zbog toga osećati krivim. Objasnite svom detetu da vi niste babaroga, već da je njegovo ponašanje dovelo do posledica. Ne popuštajte, jer će, u suprotnom, vaše dete shvatiti da vi samo “pretite praznom puškom”.

Dozvoljeno im je da im bude dosadno

Ima dana kada nećete biti emotivno, fizički ili finansijski spremni da svoju decu zabavljate svakoga trenutka. Kada smo mi bili mali i kada bi nam bilo dosadno, pronalazili bismo nešto da uradimo. Naši roditelji ni u kom slučaju nisu prestajali da obavljaju svoje poslove da bi se igrali sa nama ili da bi nas izveli iz kuće i odveli u bioskop ili kod drugara. Ja sam satima morala da se sama zabavljam i to vrlo tiho, jer je moj otac radio po smenama. Naučila sam da se igram sa kartama, sa lutkama ili da čitam i nisam se usuđivala da svojim roditeljima kažem da mi je dosadno. Ako je vašoj deci dosadno, ona mogu pronaći nešto čime će se zanimati. A ako ne mogu to da nađu, onda sam sigurna da im vi možete naći neki kućni posao da urade kako bi ispunila svoje vreme. Obično će onda ipak nešto i sama smisliti!

Neka se igraju napolju… sama!

Mi živimo u tihoj ulici na kraju grada. Moja deca se satima igraju napolju. S vremena na vreme, izađem da proverim da li je sve u redu. Starija deca vode računa o mlađima. Igraju se u pesku, na spravama za igru i na trampolini. I svi se zabavljaju! Deca treba da budu u prilici da trče i da se igraju napolju. Ona treba da znaju da postoje pravila koja se moraju poštovati radi svačije bezbednosti. Deca moraju da budu sposobna da se igraju napolju bez neprekidnog nadzora (nakon što postanu dovoljno velika za to, naravno).

Vreme rezervisano za odrasle

Vama je neophodno da imate vreme samo za vas i ne treba da se osećate loše zbog toga. Tu može da se radi o vremenu čavrljanja na kauču, zajedničkog gledanja tv-emisije ili odlaska u kupovinu (da, to je zamenilo naše nekadašnje večernje izlaske, ha ha). Deca ne bi smela da vas prekidaju u tim trenucima i da se žale da ste “zaboravili na njih”. Ako vam je došla prijateljica u posetu, deca mogu da, na izvesno vreme, odu u drugi plan. Odraslima je dopušteno da imaju vreme rezervisano samo za odrasle, a i potrebno je da ga imaju, iz mnogo razloga.

Odredite vreme odlaska u krevet

Kada svojoj deci kažete da je vreme za odlazak u krevet, nema odstupanja! Nećete napuštati svoju sobu još osam puta pre nego što zaspite! Ne, ne možete više dobiti nijednu čašu vode, nijednu grickalicu, nijedan zagrljaj! Odlazak u krevet je za svačije dobro. Deci je neophodan san, a roditeljima vreme rezervisano za odrasle.

Večera je na stolu

Ja svake večeri svojoj porodici serviram večeru, a onda su pred njima dve mogućnosti – da jedu ono što sam pripremila ili da ne jedu ništa. Ja nisam kuvarica po porudžbini. Nemam ni vremena ni energije da ispunjavam različite želje petoro dece. Večera je sjajan način da se okupimo svi zajedno i da porazgovaramo kako nam je prošao dan. Vreme večere nije vreme u kome će mama svaki čas trčkarati od kuhinje do trpezarije, čekajući da se njena deca pojave za stolom dok im se večera skroz ne ohladi.

Nije dozvoljen razgovor sa nepoštovanjem

Ako bih, kada sam bila mala, odgovarala svojim roditeljima, snosila bih ozbiljne posledice. Isto je tako i sa mojom decom. Ne samo da im nije dozvoljeno da mi odgovaraju, već se to primenjuje i na prevrtanje očima, prepiranje, sumnjanje u moje odluke ili uplitanje u stvari koje ih se ne tiču. Mojoj deci nije dozvoljeno da psuju (iako ja to često radim!), a takođe im je zabranjena upotreba i nekih drugih ružnih reči (“glup si”, “umukni”, “tako si tupav”, itd.) Deci se danas previše dozvoljava, naročito na polju govora. Dopušteno im je da kažu šta god im padne na pamet, a da za to ne snose posledice. Zato su ona često gruba i nemaju poštovanja, a roditelji se čak tome i smeju. “Oh, vidi ga, kako je nevaljao.” Ne! On je osoran i to nije u redu, a vi, kao roditelj, ne biste smeli da se plašite da to svom detetu kažete.

Izbegavajte “bespomoćnost”

Deca bi trebalo da budu relatvno samostalna od vrlo ranog doba. Pored već pomenutog vaspitavanja pod dečijim uticajem, ja sam svedok i mnogo tzv. “bespomoćnosti”. Kada dete može nešto da uradi, a očekuje od roditelja da to uradi umesto njega, to se na kraju pretvori u “bespomoćnost”. Tada i oni jednostavni zadaci koje je dete sposobno da odradi ostaju neurađeni, jer deca očekuju da to njihovi roditelji (ili neko drugi) uradi umesto njih. Ona tako uče da budu “nemoćna”. Možda će sve potrajati malo duže, ali dopustite svojoj deci da pokušaju da urade ono što bi trebalo – da se sama obuku, da zašniraju pertle i da zatvore zip na jakni. Ona će to svakako morati da rade sama.

Lepo ponašanje je važno

Kulturno ponašanje podrazumeva mnogo više od jednostavnog “molim vas” i “hvala”. Pridržavanje vrata da drugi mogu da uđu, neprekidanje i neupadanje u reč, pravilno sedenje za stolom, korišćenje salveta, izvinjavanje ako vam se desi da podrignete, itd. Na taj način svom detetu razvijate dobre navike, koje će mu vremenom postati sasvim prirodne. Kada odete u prodavnicu, restoran ili nekome u posetu, potrebno je da budete sigurni da se možete osloniti na to da će se vaša deca ponašati pristojno.

Bez upadanja u reč

Ništa me više ne nervira nego kada dete upada u reč odraslima i prekida njihov razgovor. To je osorno i nevaspitano ponašanje. Ali, još gore od toga je kada odrasli prekinu svoj razgovor i daju prednost detetu. Kada dvoje odraslih razgovara, osim u slučaju povrede ili požara u kući, ne postoji razlog da dete prekida njihov razgovor. Bilo da razgovarate sa drugim detetom ili telefonom sa svojim bračnim drugom, vaše dete treba da nauči da čeka svoj red za razgovor.

Vi im niste drugar

Roditeljstvo nije takmičenje u sticanju popularnosti. Ako vas vaše dete ponekad “mrzi”, to znači da verovatno radite nešto dobro!

Ja se ne igram sa svojom decom

Ja ne sedam na pod i ne igram se sa barbikama i transformersima, niti dozvoljavam da mi zapoveda moja četvorogodišnja ćerka, koja želi da mi bude “mama”. Ne! Deca za to imaju braću i sestre, kao i drugare. A ukoliko to nemaju, onda neka se igraju sama. Biti sposobno da se igra samo je važna veština za razvoj svakog deteta.

Editovano da bih malo pojasnila stvari (pošto je ovaj odeljak izgleda uvredio mnoge koji su osetili potrebu da iznesu svoje mišljenje). Ja se igram sa svojom decom. Mi igramo karte, društvene i sportske igre. Ponekad se igramo sa pištoljima na prskanje i zajedno slažemo slagalice. Ali, postoji značajna razlika između igranja igre “pretvaranja” na nivou predškolca i ostvarivanja ozbiljne, duboke povezanosti sa svojim detetom. Te dve stvari se ne smeju poistovetiti, jer nisu iste. Je ne moram da se sa svojom decom igram “pretvaranja” da bih sa njima ostvarila duboku, smisaonu povezanost punu ljubavi. Važnost samostalnog igranja dokumentovana je u mnogim studijama i od ključnog je značaja za razvoj deteta.

Neka ne dobiju sve što požele

Biti sposoban da shvatiš da nećeš dobiti sve što poželiš predstavlja važan deo odrastanja. Ukoliko ste u prodavnici i vaše dete nešto traži od vas, bilo da se radi o igrački, slatkišu ili najnovijem filmu, sasvim je u redu reći mu: “Ne može!” Možda druga deca imaju nešto što vaše dete nema, ali i to je potpuno u redu. Ono će možda tražiti nešto za šta vi znate da nikada neće upotrebiti ili vam jednostavno nije ni na kraj pameti da mu to kupite. Ne bi trebalo da se osećate krivim ako mu ne priuštite baš sve što poželi. Za 15 godina, vaše dete se svakako neće sećati da mu tog dana niste kupili žvakaću gumu koju je prosto “moralo da ima”.

Pustite ih da plaču

Oh, ovo je škakljiva tema. Ja svojoj deci dopuštam da plaču. Smatram da deci svakako treba dozvoliti da plaču, u određenim okolnostima. Sva moja deca su bila plačljive bebe, a danas svi spavaju kao jaganjci. Kada su deca uznemirena, vi niste u obavezi da “ispravite svaku krivu Drinu”. Ukoliko se rasplaču u prodavnici, pošto nisu dobili igračku koju su poželeli, pustite ih da plaču! Neka deca su pravi stručnjaci da manipulišu svojim roditeljima. Ona znaju da će, ukoliko se rasplaču, dobiti ono što žele. I, šta se onda događa? Oni plaču, vi se iznervirate i date im ono što žele. Sledeći put, ako im kažete: “Ne!”, opet se rasplaču, a vi im ponovo date ono što žele. A sada, hajde da prekinemo taj začarani krug. Vi kažete: “Ne!”, dete se rasplače, a vi ostanete čvrsto pri svojoj odluci i ne date mu to što traži. Sledeći put kada mu kažete: “Ne!”, vaše dete će znati da mu plakanje neće pomoći i ono će početi da poštuje vaše odbijanje.

Vi budite glavni

Ovo se može podvesti i pod “Zato što sam ja tako rekla.” Vi ste glavni i vaše odluke se ne bi smele dovoditi u pitanje. Kada donosim odluke u domaćinstvu, ja ne zakazujem porodični sastanak da bih tražila mišljenje od svih. Vi ne bi trebalo da pitate vašu decu šta žele za večeru ili kakva bi kola trebalo da kupite. Ona nisu ta koja treba da donose odluke i, samim tim, vaša deca ne bi trebalo da budu u centru vaše pažnje kada te odluke donosite. Kada ona budu imala više od 15 godina iskustva kao roditelji, možda ću ih i priupitati za mišljenje (dobro, verovatno neću! Ha ha)

Dužni su da pospreme za sobom

Vi im niste kućna pomoćnica. Iako obavljam većinu kućnih poslova, jer radim od kuće, ja ne čistim za svojom decom. Ako razbacaju igračke, moraju i da ih sklone. Ako naprave haos na stolu, stajaću kraj njih dok ga ne spreme. Deca moraju postati odgovorna za svoje postupke i za ono što njima pripada. Moraju da nauče da poštuju vašu kuću i da pomognu da ona bude čista i uredna.

Neka dožive i po koji neuspeh

Deca treba rano da shvate da ona nisu i nikada neće ni biti baš u svemu isto toliko dobra ili bolja od drugih. Ne dozvolite im da pobede u svakoj igri koju igrate. Ona smeju da izgube (i izgubiće), a potrebno je i da nauče kako da gube mirno ili da se više ne igrate. Deca u školi dobijaju ocene koje odražavaju njihov trud. Ukoliko ne dobiju peticu, nemojte otrčati u školu i tražiti od učitelja da im je da. Deca moraju da nauče da će im se dodatni trud isplatiti. Njima je potrebno da shvate da im neće sve u životu biti servirano na tacni. Učenje kako da prihvate neuspeh ili poraz je mnogo značajnije nego da im ne dozvolite da ga iskuse. Povratite svom detetu samopouzdanje tako što ćete ga podsetiti da ima mnogo stvari u kojima je ono dobro, ali i da niko nije podjednako dobar u svemu.

Ne pretrpavajte svaki dan aktivnostima

Ovo je još jedna od onih stvari koje me nerviraju. Stalno to viđam na fejsbuku ili slušam od prijatelja: “Tako smo umorni od jurcanja na sve strane po čitav dan.” Ili: “Ne mogu da stignem da uradim sve po kući, jer smo stalno u kolima i na raznim treninzima.” Pa, jednostavno prestanite s tim, naročito ako su vam unapred isplanirane aktivnosti postale glavna preokupacija u životu. Čini mi se da roditelji koji mi se žale hoće da sebe predstave kao mučenike. Znam, znam, ovaj svet je surov, ali ipak… ako ste spremni da svom detetu nametnete milion vanškolskih aktivnosti, onda se nemojte žaliti zbog toga! Vi, kao roditelj, morate biti sposobni da uspostavite ravnotežu između obaveznih i neobaveznih aktivnosti, naročito kad su u pitanju vaša deca. Ako je vaše dete jedino koje ne trenira fudbal (a iskreno sumnjam da je to slučaj), to mu neće uništiti detinjstvo. Upisivanje deteta na milion različitih sekcija, međutim, može uništiti vašu (i detetovu, nažalost!) normalnost, uskratiti vam slobodno vreme i isprazniti novčanik.

Život nije fer

Život nije fer. I tačka. Svom detetu nećete učiniti nikakvu uslugu pokušavajući da učinite da mu život bude fer. Što pre vaše dete shvati da život nije fer, to bolje! Vaš zadatak nije da učinite da mu život bude fer, već da ga naučite kako da se izbori sa preprekama kada se suoči sa njima. Ukoliko je jedno od moje dece pozvano na neki rođendan, ostala deca to prihvataju. Ukoliko će jedno vaše dete otići kod druga, nemojte ostaloj deci organizovati žurku da se ne bi osećala zapostavljeno. Isto važi i za poklone, džeparce, kućne poslove, ocene, treninge i bilo šta drugo. Ne morate uvek sve izjednačiti da bi ste bili fer prema svima. Neka deca će ući u izbor za tim, dok druga neće. Neka deca će biti pozvana na rođendan, a druga neće. Ne bi trebalo da pozivate te roditelje da biste im objasnili kako nije fer što vaše dete nije pozvano. Prestanite da se trudite da život prema vašoj deci uvek bude fer i počnite da ih poučavate kako da se suočavaju sa emocijama koje će im se javiti kada uvide da život ipak nije uvek fer prema njima.

Izvor: motherhood

(Visited 24.157 times, 1 visits today)

4 Comments

  1. Stara Skola 13/12/2019 at 12:00 am

    Od reci do reci!! Odlican tekst!!! Mnogo su se roditelji pogubili! Samo sto ce vrv vecina ovo izbojkotovati, jer ce se pronaci….

    Reply
  2. Sanja 13/12/2019 at 12:20 am

    Apsolutno se slazem s tim da roditelj treba imati cvrstu ruku i stojati iza svojih rijeci i stavova, u namjeri da ima lijepo odgojeno dijete i izgradi covjeka koji zna sta su prave vrijednosti. Medjutim, ovaj clanak zbilja ne ukazuje na roditljsku ljubav, koja se ogleda i kroz prastanja i razumijevanja njihovih gresaka. I mi grijesimo i nismo bas uvijek kaznjeni za svoje postupke, samo sto smo kao odrasle osobe u situaciji da nam se ne stoji uvijek nad glavom. Djeci treba i prastati i ne kaznjavati ih bas uvijek za njihove greske i sve to zavisi o momentu, o nacinu na koji nam je to dijete prezentiralo, o boli koju mozda dijete osjeca zbog toga (ja ne govorim o kupljenju igracaka). Ja ne mislim da je bas uvijek potrebno pridrzavati se strogih pravila i da ce povremena odstupanja uciniti da nas dijete pokusa manipulisati. Mi jesmo najveci prijatelji svog djeteta i nase dijete treba znati da moze dobiti razumijevanje, zagrljaj, prastanje, kao i savjet kada ima, ili kada je napravilo problem. Treba znati koristiti tu finu nit, jer spartanski odgoj, takodje lose utice na dijete i stvara ga ili uskim, nesigurnim i uplasenim od moguce greske, ili vrlo grubim i strogim u svojim pravilima.

    Reply
  3. Mama 22/06/2021 at 6:20 am

    Imam sestogodisnjaka, koji je prilicno ostar sa izlivima besa i zato sam procitala clanak.. Roditeljstvo se cini lako, ali uopste to nije jer stalno razmisljam kako ce se on osecati.. Ovaj clanak mi je pomogao da se saberem.

    Reply
    1. Više od života 22/06/2021 at 11:58 am

      Draga Mama (verujemo da sve mame zaslužuju veliko M),
      svaki naš članak koji ima pozitivan uticaj i znači našim čitaocima pokazuje nam da naš trud nije uzaludan. Drago nam je ako će Vam pomoći da sagledate stvari iz drugog ugla i da će to imati dobre rezultate na zadovoljstvo cele porodice. Želimo Vam uspeh u svakoj oblasti Vašeg života.

      Reply

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *