Autor: Skot Habard (Scott Hubbard)

Šta radite kada ste sve pokušali, ali vam radost i dalje deluje tako daleko?

Čitali ste Bibliju – u sebi i naglas, po pet stihova odjednom, pa čak i cele knjige u jednom dahu. Zapisivali ste obećanja na kartice, table i na unutrašnjoj strani svoje šake. Okupljali ste se s narodom Božjim, izjadali se svojim prijateljima, tražili ima li u vama nekog nepokajanog greha. Molili ste se – oh, nego šta nego ste se molili – i sami i u društvu, i u svojoj sobi i u toku dugih šetnji u prirodi. Možda ste, u očajanju, išli na duhovna hodočašća, postili dugo, obraćali pažnju na utiske za koje ste mislili da bi mogli biti od Boga.

Ali, i dalje je tama svuda oko vas. I tišina. I sumnja.

Čuje li me? Zna li za mene? Da li je tu? Da li sam Njegov?

Jednostavni podsetnici

Ponekad, kada nam radost deluje tako daleko, potrebno je da se malo podsetimo.

Ne mislim da se podsetimo nekih jednostavnih rešenja. Verovatno ste i sami čuli dovoljno toga do sada – saveta od ljudi koji, iako dobronamerni, pretpostavljaju da problem i nije tako loš, da rešenje i nije teško naći. „Samo uradi to i to“; kažu. Eh, kada bi oni samo znali!

“Tamni periodi su normalni i za Božji narod.”

Biblija nam nikada ne isporučuje tako pojednostavljena rešenja. Ona nas, ipak, stalno iznova podseća na jednostavne istine koje tako lako smetnemo s uma. Te istine možda neće podići tamu. Ali, možda će nam zasijati poput zvezda između oblaka, podsećajući nas da postoji jedan svet pun sjaja koji trenutno ne možemo da vidimo i ojačati nas da bismo hrabro nastavili kroz tamu sve dok zora ne osvane.

U Psalmu 40, car David daje četiri jednostavna podsetnika onima koji osećaju da je radost jako, jako daleko od njih.

Tama je normalna. Bog je blizu. Radost dolazi. Nada je u Njemu.

Tama je normalna

David nas, najpre, podseća da su periodi tame normalni za Božje ljude. A „periodi“ je ovde dobro upotrebljena reč. Psalam 40 ne govori o jednoj popodnevnoj tuzi, već pre o dugoj i upornoj tami.

Primetite, na primer, trajanje Davidove tame. “Dugo čekah Gospoda”, počinje on (Psalam 40:1). Nikada nismo saznali koliko je dugo David proveo u senci. Mi samo znamo da je, neko vreme, vapio ka Gospodu i zauzvrat primio taj neugodni odgovor: „Sačekaj.“

Zapazite i nepopustljivost te Davidove tame. U nastavku Psalma, David izgleda da je pobegao iz “jame” i “gliba” (Psalam 40:2). Ali onda, neočekivano, on ponovo upada u nju (Psalam 40:11-13). Njegov povratak u jamu ga je gotovo dokrajčio: “Srce me moje ostavi.” (Psalam 40:12).

Davidova pesma o sreći izgubljenoj, nađenoj, pa onda ponovo izgubljenoj smanjuje naša očekivanja da ćemo doživeti sreću u ovo doba. Njegovo iskustvo, uz iskustva mnogih drugih, podseća nas da ne smemo prerano pomisliti da smo već na nebu. Još uvek nije “sve staro prošlo, a sve novo nastalo”, nisu još uvek sve emocije zalečene, sva radost još uvek ne pripada nama. Dokle god budemo hodali u ovom krhkom telu, dokle god u sebi budemo imali klicu umiranja kao neprijatelja, naša radost, iako stvarna, biće izmešana s tamom.

Tama, koliko god nam delovala užasno, je podeljena tama. Podeljena sa psalmistima, prorocima i apostolima. Podeljena sa svetima koji su živeli pre nas, kao i sa onima koji žive sa nama. A, naravno, podeljena i sa našim Spasiteljem. C. S. Luis nas podseća: “Mi nismo na nesigurnom putu, već na glavnom!” (Pisma Malkolmu, 44).

Bog je blizu

Međutim, crna nije jedina boja na Davidovoj četkici. Ovaj psalam, ispunjen setom, je ipak uravnotežen nadom. Da, tama je normalna. Ipak, Bog je blizu.

Čak i kada se čini da Davidove molitve neuslišene jezde nebeskim prostranstvima, Bog ih je, u stvari, čuo, isti onaj Bog koji Davida nikada nije napustio (Psalam 40:1). Čak i kada se ponovo našao u toj jami, Bog se sagnuo k Davidu s nepokolebljivom ljubavlju i milošću (Psalam 40:11). Čak i kada se David osećao slabo i nezaštićeno, kada ga je srce gotovo izdalo (Psalam 40:12), ipak je mogao da kaže: “Neka se Gospod postara za me.” (Psalam 40:17).

Još uvek nije “sve staro prošlo, a sve novo nastalo”, nisu još uvek sve emocije zalečene, sva radost još uvek ne pripada nama.

“Ali ako je Bog tako blizu”, možete pitati, “zašto je tama normalna?” Ponekad, naravno, tama je proizvod naše sopstvene greške, kao što je bio slučaj i sa Davidom, makar delimično (Psalam 40:12). Bog je uvek bio blizu, ali mi smo sami upali u jamu. Često, međutim, Božji ljudi završe u tami, ne svojom krivicom. A u tim trenucima imajmo na umu da Gospod koji nas voli – koji nas voli do smrti – ima neke ciljeve koje može da ostvari samo u ponoć.

Ne treba dalje da gledamo od Davidovog moćnog Sina, čijih se koraka odjek čuje kroz ceo ovaj psalam. Niko nikada nije bio bliže Bogu od Njegovog jedinorodnog Sina. Pa ipak, ničija staza nije bila tamnija od Njegove.

Odupri se iskušenju da blizinu Boga procenjuješ vedrinom tvog neba. Ako pripadaš Isusu, nisi ni napušten ni zaboravljen. Tvoj Gospod, tvoj večni Gospod, ima te na umu (Psalam 40:17).

Radost dolazi

Dakle, Božja blizina ne znači da nas nikada neće obuzeti tama. Međutim, to znači da ta tama nikada neće biti konačna, već privremena; da je ona samo deo puta, a ne stanica, da je ona put ka kući, a ne ćorsokak. Usred tame, Bog štimuje žice naše duše, pripremajući ih za nadolazeću slavu.

Kada je Bog smatrao da treba, radost koja je Davidu delovala tako daleko, vratila se: “Izvadi me iz jame… i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje. I metnu u usta moja pesmu novu, hvalu Bogu našemu.” (Psalam 40:2,3). Uspomena na radost izgubljenu, a potom i povraćenu osnažila ga je da se na kraju psalma, kada mu je radost ponovo izmakla, pomoli: “Neka se teše i vesele tobom svi koji traže tebe, Gospode, i koji ljube spasenje tvoje, neka jednako govore: Velik je Gospod!”

Davidovo pouzdanje u ponovnu radost ne znači da njegova tama više nije bila tako gusta. To znači da je, za one koji su u Hristu, radost uvek jača i sigurnija od svake tame – večno pouzdanija i beskrajno jača. Sada ti to, možda, ne izgleda tako. Ali, možeš li, ipak, uprkos svemu, ponovo zamisliti sebe kako se smeješ, kako pevaš i kako svakome ko hoće da sluša govoriš: “Velik je Gospod”?

Zagubljena radost ne mora ostati zagubljena. Za one u Hristu, i neće. Iako ti sada ta radost u Hristu izgleda samo kao da tinja, ona će se jednog dana ponovo rasplamsati. Čak i ako bi se tama održala u velikoj meri oko tebe u toku čitavog tvog života, jednog dana ćeš ponovo čvrsto stajati na steni, više ti se stopala neće klizati, a tvoja usta više neće uzdisati, već ćeš radosno pevati novu pesmu. Sa koliko god se tame suočio u ovoj bici za radost Božju, to je, kako to Semjuel Raterford kaže “ništa u poređenju sa tvojom prvom večeri dobrodošlice u nebeskom domu.” (Lepota Hristova, 21). Punina radosti stiže, dete Božje! Neizmerna radost, neprolazna radost u večnom svetu koji dolazi.

Nada u Njemu

Ipak, obećanje o dolazećoj radosti ne pripada onima koji se prepuste tami. Ono pripada onima koji, čak i u doba najdublje tame, nikada ne prestaju da traže Boga. Prepoznajte uslovnu rečenicu u Davidovoj molitvi: “Neka se teše i vesele tobom svi koji traže tebe, Gospode.” (Psalam 40:16).

“Čekaj, ne popuštaj, moli se, traži i veruj da će Bog doći.”

Nastavi da čekaš svog Boga, čak i kada to predugo traje. Prigrabi Njegova obećanja, čak i kada se čini da ih je On zaboravio. Nastavi da mu se obraćaš u molitvi, čak i kada nisi siguran da te On čuje. Nastavi da tražiš Njegovo lice, čak i kada želiš da digneš ruke od svega. Odupri se iskušenju da, kada se umoriš od čekanja, „zastraniš u laži“ (Psalam 40:4) – da potražiš utočište u nečemu drugom što obećava trenutnu pomoć. Čekaj, ne popuštaj, moli se, traži i veruj da će Bog doći.

Uskoro, tama više neće biti normalna, već je neće ni biti. Bog neće biti samo blizu, već će biti i vidljivo prisutan. Radost neće biti samo stvarna, već i potpuna, neprolazna. I kao što Tomas Keli piše u “Slavi Spasitelja, ti koji ga poznaješ”:

“Uskoro ćemo biti tamo

gde danas čeznemo samo.

Stvari koje sad nisu i još uvek biti ne mogu

Tada će postati stvarnost zahvaljući predivnom Bogu.”

Izvor: desiringgod