Mnogo sam razmišljao o mestu vere u svom životu. Većina ljudi tome pristupa kao religioznom konceptu, uključujući i mene, ali uvek sam to razumeo i kao filozofsko pitanje. Bez obzira na vaš stav o organizovanoj religiji, vera je kritična komponenta u životu. Bez vere gotovo je nemoguće voleti druge, postizati ciljeve i uzimati u obzir važne i neizmerno složene stvarnosti, verujući da možete uspeti i postići.

Ja verujem u nauku. Verujem da se istina može saznati kroz posmatranje, merenje i eksperiment, i u formulaciji, testiranju i modifikaciji hipoteza. Ali takođe verujem da postoje stvarnosti koje propadaju van tih granica. A da bi verovali u njih snagom i hrabrošću, potrebna je vera. Imam poverenja u mnoge stvari na koje ne mogu primeniti naučnu metodu. Ja imam veru u ljude, veru u sebe i veru u Boga, i pored dokaza. Ukratko, verujem u stvari koje ne mogu da vidim i ne razumem.

Stroga naučna procena ne može objasniti tajnu vere. I to je u redu. Međutim, važno je nauku prepustiti nauci, a veru veri. Ne želim da nauka objašnjava moju veru i ne želim da moja vera objašnjava nauku. Ali da bih imao pun život, važno je verovati u ove dve odvojene, ali podjednako važne stvari. Seren Kjerkegor, danski filozof i teolog je rekao: „Vera počinje upravo tamo gde odustaje razmišljanje.”

Šta je vera?

Apostol Pavle kaže: „Vera je čvrsto pouzdanje da će se dogoditi ono čemu se nadamo, dokaz onoga što je stvarno, premda se ne vidi.” Vladika Nikolaj Velimirović je rekao da „vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštanje Bogu da uđe.”

Ja verujem u sposobnost ljudi, čak i kad možda nemaju veru u sebe. Možda su to moje optimistične vrednosti, ali verujem u velike vrednosti ljudi. Verujem da oni imaju u sebi sposobnost da budu i više nego što jesu. I to često verujem uprkos iznenađenjima.

To ne važi za sve ljude. Neki se podižu na nivo komfora, drugi na nivo svoje nesposobnosti. Ali neki ljudi iznenađuju čak i sebe, i oni prelaze nivo svojih unapred utvrđenih sposobnosti. Mislim da je to zato što određeni ljudi različito pristupaju problemu, čak i ako ne znaju da oni to rade.

Kod određenih ljudi verujem u njihovu sposobnost da pronađu svoj jedinstven i čudesan način, čak i ako to nemaju. I često sam uzbuđen kada vidim da sam bio u pravu. Često su iznenađeni kada otkriju koliko mogu biti više od onoga u šta su nekad verovali.

Da bismo mogli da verujemo u ljude, moramo da verujemo u sebe. To ne znači da moramo stalno biti sigurni. Umesto toga, moramo da verujemo da smo na pravom putu, da možemo stići tamo gde želimo da odemo, i da je ta destinacija mnogo veća i bolja od onoga što mi i drugi možemo očekivati. Ukratko, moramo verovati u svoje sposobnosti s ambicijom koja je posledica krajnjeg rezultata. Često je teže imati veru u sebe nego veru u druge. Rutinski se vraćam jednom od svojih omiljenih citata koji mi pruža perspektivu koliko sam mali u tako velikom univerzumu. „Oh Bože, tvoje je more tako veliko, a moj čamac tako mali.”

Biće trenutaka u vašem životu u kojima ćete izgubiti veru u Boga, u ljude i u sebe. To će se dogoditi, bićete testirani. Padaćete i klonućete.

Ali opet se možete podići. Da biste imali jaku i postojanu veru, morate imati poverenje u veće, bolje, i to morate da želite.

Volim metaforu stolice. Pronađite stolicu koja vam je najbliža. Pogledajte je izbliza. Ispitajte njen dizajn. Da li je to strukturno snažno? Da li će materijali koji je izabrao proizvođač podržati vašu težinu? Najverovatnije ste izabrali stolicu za koju verujete da će vas podržati. To je verovanje. Primenili ste logiku, znanje i iskustvo da biste doneli informisanu intelektualnu odluku. Sad sedite u stolicu. To je vera! U jednom trenutku intelektualna saglasnost ide samo dotle. Istinsko življenje zahteva da svoja verovanja sprovedemo u delovanje. Intelektualno verovanje bez delotvorne vere je šuplje i besmisleno.

Tipovi vere

Ugovorna vera. Ponekad ljudi koji služe Bogu, žive sa nestabilnom „ugovornom verom.” Pošto daju svoje vreme i energiju u radu za Boga, smatraju da zaslužuju poseban tretman za uzvrat. Ili kažu: „Slušaću te i slediću te ako me u potpunosti zaštitiš.”

Emocionalna vera. To je vera koja poklanja pažnju prirodnim okolnostima. Možemo dati primere Isusovog učenika, Tome, koji je želeo da vidi probodene Isusove ruke. To znači da je želeo da veruje nakon što je video.

Moguće je biti religiozna osoba a ipak ne poznavati Boga. Isus je upozorio da će se u poslednje vreme mnogi religiozni ljudi hvaliti svojom pobožnošću i posvećenošću obredima, ritualima, običajima, ali će im On reći: „Nikad vas nisam znao.”

Znamo da je vera najveće oružje koje hrišćanin ima protiv Sotone. Međutim, mnoge ljude je prevarila emocionalna vera. Kakvo je dobro imati oružje visokog kalibra koje ima astronomski, destruktivni potencijal ako nema municiju? Kada ga koristite za vreme rata protiv neprijatelja; iznenadiće vas i izgubićete. Isto je i sa emocionalnom verom; ima izgled oružja visokog kalibra protiv Sotone, ali kada vreme dođe da ga koristite, to nećete moći jer nema municiju. Koja je municija nedostajala emocionalnoj veri? Poslušnost Reči Božjoj, a to je Sveto pismo ili Biblija.

Sračunata vera. Ona ima interes, pogrešnu motivaciju. Čujem vrlo često ljude koji kažu: „Kako bi bilo sjajno da Bog učini da sada dobro zaradim, a ja ću onda dati puno para u crkvu.” Kada čujem ove reči, znam da je u mojoj sredini preduzetnik. Budući da sve sjajne nove kompanije, proizvodi, usluge počinju od preduzetnika koji sanja: „Kako bi bilo sjajno kada bi…”. Tako ljudi primenjuju ovaj princip kalkulacije u odnosu sa Bogom i verom u Njega. Oni vide Boga kao nekog mađioničara koji negde sedi i samo čeka da ispunjava naše želje. Ako se želje ne ispune, takvi ljude gube veru, ako se uopšte to može nazvati verom.

Vera iz straha. Strah je prirodan i dobar, kao što je prirodno da jedemo i pijemo. To je normalno za naš život. Ali nekada ove stvari nisu dobre. To je kada neko ima probleme sa prekomernom kilažom ili su zavisni od alkohola, neki su opsednuti seksom, a neki su opsednuti strahom. Biti debeo, pijanica ili nemoralan – znači da sam kriv, da grešim u nečemu. Takođe smo jednako krivi i kada dozvolimo da strahovi vladaju našim životom. To znači da visimo o klin straha. Šta onda? Samo nas vera može skinuti sa tog klina. To je jedini poznati protivotrov za ugriz kobre opsesivnog straha – straha koji me drži u kandžama sumnje: da li će mi Bog oprostiti, da li činim dovoljno dobra dela da umilostivim Boga, da li ću biti spasen?

Isus je rekao: „Ne bojte se; samo verujte.” Apostol Jovan piše veoma ohrabrujuće reči, kao i reči poziva na odluku: „Dečice moja, ovo vam pišem da ne grešite. Ali ako ko i zgreši, imamo Pomagača, Utešitelja pred Ocem, Isusa Hrista pravednika. On je žrtva prineta radi oproštenja naših greha, i ne samo naših, već i radi greha celoga sveta.” Konstantan strah od pogrešaka koje vrebaju iza ugla, nas sputavaju u aktivnosti, u promeni. Nemojmo biti u strahu od činjenja dobra!

Nominalna vera. Jedan od najupečatljivijih aspekata socio-religijskog konteksta u Srbiji je visok udeo takozvanih nominalnih hrišćana. To su ljudi koji su jaki na rečima, a slabi na delu. Oni kažu da veruju u Boga, identifikuju se kao hrišćani, ali samo povremeno idu u crkvu i to za Božić, Uskrs i porodične praznike. Vrlo često takvi ljudi ne veruju u ličnog Boga, a kamoli u Isusa Hrista kao jedinstvenog Spasitelja čovečanstva.

Mnogi Srbi sebe označavaju hrišćanima samo iz porodične tradicije ili zbog prividne prednosti držanja iste vere poput većine njihovih sunarodnika, jer je to pokazatelj pripadnosti. Takvi ljudi nisu duhovno oplemenjeni da žive verni hrišćanski život, jer se ponašaju kao što to čine i drugi sekularni ljudi. Ovi nominalni hrišćani često reaguju sa ogorčenjem jer nemaju duhovne vrednosti koje poštuju i biblijsko znanje koje ispoljava hrišćansku ljubav i oproštenje. Takvi ljudi su sebični, lako se svađaju, kritikuju, ogovaraju, lažu, psuju, varaju i čine druga loša dela zarad svoje lične koristi.

Isus je veoma jasno dao opis nominalne vere ili hrišćana na rečima a ne delima, i kakav je njihov kraj: „Neće ući u Carstvo nebesko svako ko mi govori: ’Gospode, Gospode!’, nego onaj koji izvršava volju Oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!”

Nepokolebljiva vera. Zamislite trogodišnjakinju koja iznenada uviđa da je izgubila iz vidokruga svoje roditelje. Zamislite taj osećaj straha, osećaj opasnosti i ranjivosti, preplavljujuću potrebu za izbavljenjem iz situacije. Tata još uvek vidi svoje dete, ali devojčica nije u mogućnosti da ga pronađe.

Istom brzinom, životne tragedije dolaze na nas; strah se nastanjuje i mi smo preplavljeni nevoljama. Gde je naš nebeski Otac? Kada budemo u mogućnosti da odvratimo svoj um od teškoća i pogledamo duhovnim očima, videćemo nebeskog Oca pored sebe. „Podignuću oči svoje prema gorama. Odakle će meni pomoć doći? Pomoć je meni od Gospoda, Tvorca neba i zemlje.”

Moramo postati ljudi koji traže dokaze o Božjoj blizini. Možemo ih potražiti u stvaranju, u hrišćanima sa kojima služimo i sa kojima obožavamo, kao i u svojim životima. Ako su naše oči izvežbane da traže Boga, moći ćemo da pogledamo gore i pronađemo Ga čak i u najtamnijim noćima svog života.

Priča o Sedrahu, Misahu i Avdenagu iz biblijske knjige proroka Danila, 3. poglavlja, nam govori o tri jevrejska mladića koji su odbili da se poklone caru Navuhodonosoru, vladaru vavilonskom. Trojica mladića su bila veoma mudra i poštovana kao visoko postavljeni zvaničnici na dvoru. Drugi vavilonski zvaničnici su bili ljubomorni na Sedraha, Misaha i Avdenaga, zato su predložili caru da zapovedi da se svi ljudi poklone zlatnom kipu, što je predstavljalo njega kao moćnog vladara.

Kada su trojica mladića odbila da se poklone i klanjaju vavilonskom idolu i bogu, jer Bog zabranjuje klanjanje idolima, car Navuhodonosor je naredio da se bace u užarenu peć koja je bila zagrejana sedam puta više nego inače. Vojnike koji su ih bacili u peć, progutala je vatra jer je peć bila prevruća. Kada je car pogledao u peć, video je da mladići nisu bili zahvaćeni vatrom i da je sa njima bio četvrti čovek u obliku Sina Božjeg. Tada je naredio da ih izvade iz peći i da se od tada poštuje Bog Izrailjev.

Ovde vidimo primer Hrista kako hoda sa nama kroz svaki vatreni ispit u životu.

Bog je s nama, ali je nevidljiv.

Oni koji veruju izbavljeni su iz vatre.

Vojnike koji nisu verovali u Isusa progutala je vatra.

Vatra je progutala okove, što predstavlja vezu sa svetom.

Nepokolebljiva vera je vera koja ima potpuno poverenje i oslonac u Bogu, bez obzira na situaciju ili cenu. Bog želi da mu se okrenemo i molimo za bliskost, utehu i pomoć. Krah odnosa je vreme ogromne krize.

Neko je rekao:

Molio sam za snagu, Bog mi je dao poteškoće da me učine jakim.

Molio sam za mudrost, Bog mi je dao probleme za rešavanje da bih postao mudar.

Molio sam za hrabrost, Bog mi je dao opasnosti da ih prevaziđem i postanem hrabriji.

Molio sam za ljubav, Bog mi je dao problematične ljude da im pomognem, da bih dobio ljubav.

Molio sam za usluge, a Bog mi je dao prilike.

Molio sam za mir, Bog je dozvolio oluje u mom životu da bih osetio Njegovo prisustvo.

Nisam dobio ništa od onoga što sam želeo, ali sam primio sve što mi je bilo potrebno!

Vera je poput mišića; raste pomoću dizanja tegova. Tegovi su otpor – mentalni izazovi, čekanje odgovora kada se molimo, nerazumevanje onoga što nam se nekada događa, a mislimo da to nismo zaslužili, i druge okolnosti koje nam govore suprotno od onoga što vera mora da veruje.

Kad se čini da je Bog odsutan i da se oko nas vrte užasne okolnosti, izgleda da sve viče: „Bog nije ovde! A ako je, sigurno Ga nije briga.” U tim okolnostima, vera postavlja osovinu za podizanje prema srcu i kaže: „Ne, Bog je dobar. On je za mene. On ima plan. Stoga okolnosti su nepovoljne za našu veru ali služe kao sredstvo za rast – to su tegovi na osovini koja nas podiže ka Bogu.

Autor: prof. dr Miroslav Pujić

Odlomak iz knjige Budi drvo a ne dimnjak

 

Možda će vas zanimati emisije:

Briga vs vera

Vera koja leti