Biblija definiše veru kao verovanje u ono što se ne može videti ili jasno razumeti.
Usred nevolje pokazujemo veru kada verujemo Bogu i Njegovoj promisli za nas – onome što ne možemo videti – čak i ako imamo sumnje u vezi s tim.
Veru pokazujemo kada se uzdamo u mudrost i logiku Njegovog velikog plana – onog što ne možemo jasno razumeti – iako nam se ne sviđaju svi detalji.
Bolje je imati čak i slabu veru u svemogućeg Boga nego odlučnu veru u laž.
Izbor, a ne osećaj
Vera u Boga je izbor, a ne osećaj.
Odluka je da se oslonimo na Boga na osnovu onoga što je otkrio o sebi kroz prirodu i u Bibliji, bez obzira na naše trenutne okolnosti.
To nije prolazno osećanje koje se koleba vođeno onim što bismo o Njemu mogli zaključiti iz naših trenutnih blagoslova ili upornih nedaća.
Vera nije pasivna
Vera u Boga je aktivna zavisnost od Njega, a ne pasivna tvrdnja o Njegovoj pouzdanosti.
Tvrditi da je naš padobran pravilno spakovan pasivna je tvrdnja kada smo na zemlji. Vera je skočiti s padobranom dok je avion u letu.
Izjava da je Bog dobar pasivna je tvrdnja kada je život lak. Vera ga prati bez oklevanja kad ima rizika i neizvesnosti.
Šta sa sumnjom?
Bolje je imati čak i slabu veru u svemogućeg Boga nego odlučnu veru u laž. Isus je rekao da je čak i malo vere u Boga dovoljno za pomeranje naših planina.
Sumnje u Boga možemo gajiti tokom nevolje a da ipak još uvek verujemo u Njega. Jednostavno moramo da Mu verujemo na reč, uprkos našim osećanjima i ponašamo se u skladu s tim.
Odsustvo sumnje nije preduslov za veru u Boga. Ali neobaziranje na sumnju prati našu odluku da Mu verujemo.
Istrajnost
Vera je za vernike ono što je pronalazak novog daha za maratonce.
Umesto da napuste trku na prvi znak umora, maratonci nastavljaju da trče sve dok im nova energija ne omogući da održe isti tempo sa više komfora i manje stresa.
Usred nevolje, vera nas održava kroz periode sumnje i napade osećaja besa, dok naša subjektivna osećanja ne budu ojačana objektivnim dokazima o Božjoj dobroti i dobročinstvu.
Viša svrha za nas
Veru svakodnevno vežbamo.
Većina nas sedi na stolicama bez provere da li su strukturno ispravne jer verujemo u stručnost dizajnera nameštaja. To je vera.
Verujemo da inženjeri Airbusa razumeju komponente aerodinamičke sile, pa letimo njihovim avionima. To je vera.
Verujemo da Bajerovi naučnici znaju šta je bezbedan i efikasan aspirin, pa njihov proizvod koristimo bez rezerve. To je vera.
Možda ne razumemo zašto Bog dopušta da patimo, ali znamo da On postoji, prisutan je, prepoznaje našu nevolju, brine o nama, ima resurse da nam pomogne i obećao je da će nam priteći u pomoć.
Stoga verujemo da će nam On pomoći da izdržimo nevolje, učiniti da nešto dobro proizađe iz njih i pomoći da ih rešimo u skladu sa Njegovom višom svrhom za nas.
To je vera.
Prava i pogrešna očekivanja
Naša vera u Boga može se pokolebati kada ne ispuni naša očekivanja.
Ali šta je u osnovi našeg razočaranja? Nebrižni Bog? Nesposoban Bog? Ili neispravna očekivanja?
Božje obećanje da će nam priteći u pomoć tokom nevolje dokazuje Njegovo saosećanje. Sofisticirana funkcionalnost univerzuma svedoči o Njegovoj kompetentnosti.
Naše nepoverenje potiče iz pogrešnih očekivanja, jer izostanak nevolja nam nije obećan ali pomoć tokom teškog perioda jeste.
Možda će vas zanimati emisije: