Koliko puta roditelj pogreši, a ipak mu je teško da izgovori dve jednostavne reči: „Pogrešio sam“? Da li mislimo da ćemo izgubiti autoritet ako priznamo grešku pred svojim detetom? Ili možda upravo tada možemo da izgradimo nešto mnogo vrednije – poverenje?
Roditelji često osećaju da moraju da budu sigurni, snažni i nepogrešivi. Posebno kada su u pitanju tinejdžeri, lako je upasti u zamku objašnjavanja, opravdavanja i dokazivanja da smo ipak bili u pravu. Međutim, istraživanja o odnosu roditelja i tinejdžera ukazuju na nešto veoma važno: spremnost roditelja da prizna sopstvenu grešku može imati pozitivan uticaj na odnos sa detetom.
Nije problem samo u grešci
Svaki roditelj ponekad pogreši. Nekada reagujemo previše burno. Nekada donesemo odluku bez dovoljno razgovora. Nekada kažemo nešto što kasnije zažalimo. Problem nije u tome što smo nesavršeni. Problem može nastati kada odbijamo da priznamo ono što se dogodilo.
Kada tinejdžer kaže da se oseća povređeno ili nepravedno tretirano, roditelj može odmah da počne da se brani.
„Ali ja sam to uradio za tvoje dobro.“
„Ti ne znaš koliko ja činim za tebe.“
„Kada budeš imao svoju decu, razumećeš.“
„Nije trebalo tako da shvatiš.“
Roditelju ove rečenice možda zvuče kao objašnjenje. Tinejdžer ih, međutim, može doživeti kao poruku da njegova osećanja nisu važna.
Ponekad je ono što detetu najviše treba mnogo jednostavnije:
„Razumem zašto si se tako osećao.“
„Pogrešio sam.“
„Nije bilo u redu što sam tako reagovao.“
Takve reči ne znače da roditelj odustaje od svog autoriteta. One pokazuju da autoritet ne mora da počiva na tome da roditelj uvek bude u pravu.
Da li izvinjenje slabi roditeljski autoritet?
Ovo je jedno od pitanja koje roditelje najviše brine.
Ako priznam da sam pogrešio, da li će dete sledeći put misliti da može da radi šta želi?
Istraživanja ukazuju da iskreno izvinjenje samo po sebi ne mora da naruši roditeljski autoritet. Naprotiv, ono može da pomogne u obnavljanju poverenja i bliskosti kada je odnos narušen.
Roditelj i dalje ostaje roditelj. I dalje postavlja granice. I dalje donosi odluke koje dete možda neće razumeti ili prihvatiti. Ali postoji velika razlika između rečenice „Ja sam roditelj i zato sam uvek u pravu“ i stava „Ja sam roditelj, ali i ja mogu da pogrešim“.
To je važna lekcija za tinejdžera.
Deca uče iz onoga što roditelji rade
Roditelj može satima govoriti detetu da treba da bude odgovorno, iskreno i spremno da prizna grešku. Ali dete će mnogo više naučiti ako to vidi u ponašanju roditelja.
Kada roditelj kaže: „Pogrešio sam“, dete dobija primer kako izgleda preuzimanje odgovornosti.
Kada roditelj kaže: „Žao mi je što sam te povredio“, dete uči da osećanja druge osobe treba uzeti ozbiljno.
Kada roditelj ne traži izgovor, već priznaje ono što je uradio, pokazuje detetu da priznati grešku nije znak slabosti.
I tu se događa nešto veoma važno. Tinejdžer ne uči samo kako roditelj treba da se ponaša prema njemu. Uči i kako on jednog dana treba da se ponaša prema drugima.
Nije svako „izvini“ pravo izvinjenje
Postoji velika razlika između iskrenog izvinjenja i izvinjenja kojim pokušavamo da opravdamo sebe.
„Izvini što si se uvredio“ nije isto što i „Izvini što sam ti to rekao“.
„Izvini, ali ti si me naterao“ nije isto što i „Pogrešio sam“.
Kada iza reči „izvini“ odmah dodamo opravdanje ili prebacimo krivicu na dete, izvinjenje može izgubiti svoju snagu.
Pravo izvinjenje ne mora da bude dugo. Ponekad je dovoljno reći:
„Pogrešio sam. Bio sam nepravedan prema tebi. Žao mi je.“
A zatim stati i saslušati dete.
Bez predavanja. Bez opravdavanja. Bez potrebe da poslednju reč ipak ima roditelj.
Šta ako se greška stalno ponavlja?
Naravno, nije dovoljno samo reći „izvini“.
Ako roditelj stalno viče, a zatim se izvinjava, pa ponovo viče, dete će vremenom početi da veruje ponašanju, a ne rečima.
Izvinjenje je početak promene, a ne zamena za promenu.
Zato nakon priznanja greške treba da postoji i pokušaj da se nešto uradi drugačije. Možda će roditelj sledeći put zastati pre nego što odgovori. Možda će prvo saslušati dete. Možda će priznati da je odluku doneo prebrzo.
Detetu ne treba savršen roditelj. Potreban mu je roditelj koji pokazuje da je moguće pogrešiti, priznati grešku i pokušati da bude bolji.
Možda baš tada gradimo poverenje
Tinejdžerske godine često donose više rasprava, neslaganja i potrebe za samostalnošću. Roditelj i dete više ne gledaju na svet na isti način. Zbog toga je odnos lako narušiti.
Ali upravo u tim trenucima roditelj može da pokaže nešto što tinejdžer neće zaboraviti.
„Ne slažemo se, ali želim da te razumem.“
„Ja postavljam granice, ali mogu da priznam kada sam pogrešio.“
„Ne moram da budem savršen da bih bio dobar roditelj.“
Priznati grešku ne znači izgubiti autoritet. Ponekad znači pokazati detetu kakav autoritet zaista vredi poštovati.
Jer dete koje vidi roditelja spremnog da kaže „pogrešio sam“ dobija mnogo više od jednog izvinjenja. Dobija primer odgovornosti, poniznosti i iskrenosti – osobina koje će mu biti potrebne dugo nakon što napusti roditeljski dom.
Možda će vas zanimati sledeće emisije: