Roditeljstvo tinejdžera ponekad može da vas učini nostalgičnim za ranijim godinama, kada ste još mogli da podignete svoje frustrirano dete, zagrlite ga i lako mu skrenete pažnju. U tinejdžerskim godinama, nežni zagrljaji mogu biti dočekani prevrtanjem očima, a dobronamerno pitanje: „Kako si proveo dan?“ može biti shvaćeno kao mešanje u njegov život.

Ali upravo je to deo procesa odrastanja i osamostaljivanja.

Adolescencija nije samo period „bure i stresa“. To su godine velikih promena, u kojima mlada osoba pokušava da razume ko je, šta želi, šta joj je važno i kakvu budućnost želi za sebe.

Tinejdžeri žele da odrasli pokušaju da razumeju njihov razvoj, da ih slušaju i razgovaraju sa njima, a ne samo o njima. Žele da ih odrasli ne posmatraju kroz stereotipe, već da cene njihov trud da razumeju sebe i svoje potrebe. Istovremeno, oni žele da uče kako da postavljaju ciljeve, rešavaju probleme, sarađuju sa drugima i pronađu ono što njihovom životu daje smisao.

Naravno, ništa od toga nije jednostavno. Roditelji se svakodnevno susreću sa situacijama u kojima nisu sigurni šta je najbolje da urade.

Evo nekoliko pitanja koja mnogi roditelji tinejdžera postavljaju.

„Moj šesnaestogodišnjak nije zainteresovan ni za šta osim druženja i video-igara. Kada pomenem fakultet, kaže da ga nije briga. Šta da radim?“

Kao roditelji, želimo da pripremimo svoju decu za uspeh. Međutim, tinejdžeri još uvek pokušavaju da shvate ko su, šta ih zanima i kakvu budućnost žele.

Razvoj identiteta i pronalaženje životne svrhe još uvek su u toku. Zato ne treba očekivati da šesnaestogodišnjak već ima jasan odgovor na pitanje šta želi da radi celog života.

Roditelji treba da podsete sebe da mesto na kojem se njihovo dete nalazi danas nije nužno mesto na kojem će biti sutra.

Umesto pritiska, možete ga ohrabriti da isproba različite aktivnosti u školi i zajednici – robotiku, debatu, hor, glumu, sport ili neki drugi vid angažovanja. Važno je da mu dozvolite da samo izabere šta želi da proba.

Nemojte birati umesto njega. Nemojte odmah osuđivati njegove izbore.

Umesto toga, razgovarajte sa njim. Pitajte ga šta mu se dopada, šta mu ne prija, šta mu je bilo zanimljivo i u čemu je uživao.

Ponekad je najkorisnije pitanje upravo ono najjednostavnije:

„Šta te zanima?“

I zatim – slušajte odgovor.

Roditelj ne mora da upravlja celim putem svog deteta. Može da bude njegov saputnik.

Volontiranje takođe može pomoći tinejdžeru da otkrije svoja interesovanja i oseti da je koristan. To može biti pomoć u humanitarnoj organizaciji, azilu za životinje, sportskoj organizaciji za decu ili nekoj drugoj aktivnosti.

Nemojte pretpostavljati da je nedostatak pravca isto što i apatija.

Možda vaše dete jednostavno još nije pronašlo ono što ga pokreće.

Budite strpljivi. Njegov raspored možda nije isti kao vaš.

Ovo nije trka.

„Moje dete većinu vremena provodi u svojoj sobi. Više voli da bude sa prijateljima nego sa nama. Kako da ga vratimo porodici?“

Potreba za nezavisnošću jedan je od glavnih zadataka adolescencije. Tinejdžer polako prelazi iz sveta detinjstva u svet odraslih i želi da počne samostalnije da donosi odluke.

To ne znači da ste kao roditelj nešto pogrešili.

Vaše dete vas ne mora odbacivati. Ono se jednostavno sve više odvaja od uloge deteta.

Zatvorena vrata sobe sama po sebi ne moraju da predstavljaju problem.

Ali porodično vreme je i dalje važno.

Umesto da naređujete: „Moraš da provodiš više vremena sa nama“, pokušajte drugačije:

„Znamo da ti je važno da budeš sa prijateljima. I nama je važno da provodimo vreme sa tobom. Kako možemo da pronađemo vreme koje bi odgovaralo svima?“

Kada tinejdžera uključite u dogovor, veća je verovatnoća da će ga prihvatiti.

Ako dete provodi veliki deo vremena na internetu, samo postavljanje zabrana možda neće rešiti problem. Razgovarajte sa njim o tome šta radi na internetu i šta mu taj svet pruža.

Ponekad je korisno da zajedno pogledate film, odigrate video-igru ili razgovarate o nečemu što prati na internetu. Tako možete bolje razumeti njegov digitalni svet i otvoriti prostor za razgovor.

Ipak, važno je zaštititi san i omogućiti detetu dovoljno aktivnosti u stvarnom svetu.

Zajedničko kuvanje, šetnja, izlet ili čak kratka vožnja automobilom mogu postati dragoceni trenuci povezivanja.

Ponekad nije potrebno mnogo vremena.

Potrebno je prisustvo.

„Moja sedamnaestogodišnja ćerka je doživela raskid. Kako da joj pomognem, a da se ne namećem?“

Iako tinejdžerske veze možda ne izgledaju kao ozbiljne veze odraslih, raskid za mladu osobu može biti veoma bolan.

Zato osećanja svog tinejdžera nemojte umanjivati.

Nemojte govoriti: „Ma zaboravi ga“, „Biće drugih“ ili „To nije ništa ozbiljno“.

Umesto toga, slušajte.

Budite saosećajni i nemojte osuđivati.

Dajte joj prostor da tuguje i da govori o onome što oseća. Pitajte je šta je naučila iz tog iskustva. Kada vezu posmatra kao iskustvo iz kojeg nešto može da nauči, a ne samo kao neuspeh, lakše može da razvije otpornost i nadu za budućnost.

Ne pokušavajte odmah da popravite situaciju.

Ponekad je roditelju najpotrebnije da samo bude tu.

Ohrabrite dete da provodi vreme sa prijateljima, bavi se aktivnostima koje voli i bude u prirodi. Ako je raskid završen, izbegavanje stalnog kontakta sa bivšim partnerom, uključujući društvene mreže, može pomoći da se emocije postepeno smire.

Ako tuga počne ozbiljno da ometa svakodnevni život – ako se dete povlači od prijatelja, naglo mu se pogoršavaju ocene ili dolazi do velikih promena u spavanju i ishrani – važno je potražiti pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje.

Roditelj ne mora uvek da zna kako da reši problem.

Ponekad je njegova najvažnija uloga da prepozna da je detetu potrebna dodatna pomoć.

„Moja četrnaestogodišnjakinja se druži sa decom koja troše mnogo novca na skupu odeću i elektroniku. Kako da sprečimo da i ona postane materijalista?“

Tinejdžeri se prirodno upoređuju sa vršnjacima. Odeća, telefoni, patike i drugi predmeti mogu postati način da se osećaju prihvaćeno i vredno.

Zato zabrana sama po sebi možda neće biti dovoljna.

Važnije je razgovarati o vrednostima.

Pomozite detetu da razume da ne mora da poseduje iste stvari kao njegovi prijatelji da bi pripadalo grupi. Učite ga da postavlja granice i da donosi odluke koje odgovaraju njegovim vrednostima, a ne pritisku okoline.

Materijalne stvari mogu pružiti kratkotrajno zadovoljstvo, ali ne mogu popuniti unutrašnju prazninu.

Zato je važno da dete od najranijih godina razvija zdravo samopoštovanje i osećaj vlastite vrednosti koji ne zavisi od onoga što poseduje.

Zahvalnost može biti jedan od načina da se razvija takav stav.

Ali ne mora svaki put da izgleda kao „vežba zahvalnosti“.

Budite primer.

Razgovarajte sa svojim tinejdžerom o tome na čemu ste zahvalni. Pitajte ga šta je bilo lepo u njegovom danu. Pokažite mu da vrednost života nije samo u onome što možemo da kupimo.

Takođe, pokušajte da uspeh ne povezujete stalno sa materijalnim nagradama.

Umesto da dobru ocenu nagradite novcem ili skupim poklonom, možete zajedno otići u bioskop, napraviti omiljeni obrok ili provesti veče radeći nešto što oboje volite.

I pre svega – provodite vreme sa svojim tinejdžerom.

Ne mora to biti čitav dan.

Ponekad je dovoljno deset minuta razgovora tokom vožnje, zajednički obrok ili kratka šetnja.

Jer ono što tinejdžeru često najviše treba nije još jedna stvar.

Treba mu osećaj da je važan.

Za kraj

Odgajanje tinejdžera nije pokušaj da od deteta napravimo osobu kakvu smo mi zamislili.

To je proces u kojem mu pomažemo da postane odgovorna, zrela i samostalna osoba.

Zato roditelj ne mora uvek da ima pravi odgovor.

Ponekad je dovoljno da sluša.

Da postavi dobro pitanje.

Da ne osuđuje odmah.

Da bude prisutan kada dete poželi da razgovara.

I da ima dovoljno strpljenja da prihvati da dete odrasta.

Jer cilj roditeljstva nije da dete zauvek ostane uz nas, već da ga pripremimo da jednog dana može samostalno da korača kroz život.

Izvor: good vibes