Šta uraditi nakon što ste vikali na svoju decu?

Vičem.

Pokušavam da ne vičem.

Radim na tome da ne vičem i mislim da postajem bolja u donošenju drugačijih odluka, ali ponekad…

…ponekad vičem na svoju decu.

Mislim da će mi ovo uvek predstavljati izazov u roditeljstvu.

Ne odustajem, ali prihvatam da se to ponekad dešava.

Dakle, izgubila sam živce i vikala sam. Šta sad?

Šta uraditi nakon što ste vikali na svoju decu?

Dakle, biću realna, ponekad ću vikati na svoju decu. Nije to nešto čime se ponosim, ali dešava se. A kada se to dogodi, želim da učinim sve da popravim stvari.

Evo nekoliko stvari koje radim nakon što sam se izvikala na decu kako bih pomogla sebi, svojoj deci i kako bih nastavila dalje.

Smirite se.

Obično vičem jer sam preopterećena, frustrirana, osećam se neshvaćenom ili me preplavi bilo koje drugo intenzivno osećanje. Ta osećanja ne nestanu magično nakon što sam se izvikala. Zapravo, obično se osećam još gore. Sada se osećam napeto, uznemireno i krivo, a ako dozvolim da se sva ta osećanja ponavljaju bez rešenja, stvari neće postati bolje.

Moram uzeti trenutak da se smirim, da priznam sebi kako god da se osećam i da dopustim stresu i preplavljenosti emocijama da prođu.

U redu je reći deci da ti treba trenutak da se smiriš. Zapravo je dobro pokazati deci da kada se osećaš iznervirano, potrebno ti je malo vremena da obradiš svoja osećanja, da se smiriš i razmisliš pre nego što nastaviš dalje.

Izvinite se.

Nakon što se smirim, potrebno je i da se izvinim.

Ovo nema veze sa onim što se dogodilo i izazvalo moju besnu reakciju, već se odnosi samo na mene i moje postupke.

Izvinjavam se što sam vikala. Izvinjavam se što sam uplašila svoju decu ili ih uzrujala. Izvinjavam se što nisam bolje rešavala stvari. Izvinjavam se što sam napravila grešku.

Želim da moja deca nauče da smo svi ljudi, da svi ponekad donosimo loše odluke i da ponekad izgubimo kontrolu, ali kada se to dogodi, preuzimamo odgovornost za svoje postupke i izvinjavamo se.

Objasnite.

Ponekad je nakon izvinjenja potrebno i objasniti.

Moram da objasnim zbog čega sam tačno bila ljuta – jer se često ta poruka potpuno izgubi među svim tim vikanjem.

Moram da objasnim zašto nisam bolje upravljala svojim obavezama – jer ne mogu očekivati od svoje dece da znaju ili da shvate da sam umorna, ili pod stresom, ili preopterećena, osim ako im to jasno ne kažem.

Moram da im objasnim kako sam mogla da bolje postupim u toj situaciji – jer ne možemo učiti ako ne shvatimo kako da sledeći put postupimo bolje.

Pokušajte ponovo.

Vikanje, smirivanje, izvinjavanje i objašnjavanje ne čini da onaj početni okidač nestane, tako da sada moram ponovo pokušati da učinim da stvari funkcionišu.

Možda moram da smireno popričam sa svojom decom i smislim plan za rešavanje problema.

Ili možda moram da preopoznam stvari koje me preopterećuju i da osmislim načine da nešto od toga “prospem” sa svog tanjira.

Možda moram da smislim “pozitivnu prvu reakciju” ili da unapred isplaniram kako da se nosim sa situacijama koje se ponavljaju tako da imam nešto bolje da kažem ili uradim umesto da vičem.

Povežite se sa svojom decom.

Roditeljski ispad često je dobar podsetnik da moram da provodim vreme povezujući se sa svojom decom.

To je dobar način da im pokažem da mi je žao, da se više ne ljutim i sjajan način da se spreče slične situacije u budućnosti. Ako se potrudimo da provodimo vreme sa svojom decom i zaista se povežemo sa njima, veća je verovatnoća da će nas slušati, prihvatiti granice i moći da razgovaraju o problemima bez svađe… a tako i mi.

Budite milostivi i prema sebi.

Umesto da svaljujete krivicu na sebe zbog svog ispada, poklonite sebi malo milosti.

Svi grešimo. Radite na tome da reagujete bolje, i budite svesni da ste, šire gledano, vi prilično dobar roditelj.

Stoga, oslobodite se osećaja krivice, rasteretite se i krenite napred!

Izvor: picklebums

Možda će vas zanimati sledeće emisije:

Atmosfera

Uticaj ljubavi

(Visited 456 times, 5 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *