Dragi mužu, Ne trudi se da me popraviš, već da me razumeš

Bio je to naporan dan. Ili su to samo bili isti svakodnevni izazovi? Svađanje dece, urlanje, sve u svemu – haos! I dok sam sedela žaleći zbog dugačke liste frustrirajućih momenata, ti si rekao: “Baš si nešto mrzovoljna.”

Zvučalo je tako otvoreno, ali i tako ružno. I pretpostavljam da si u pravu – ja zaista osećam nezadovoljstvo. Ali osetila sam i nalet samoodbrane. Zato što se tako jako trudim, zaista! Vatreno volim našu decu i dajem sve od sebe da sve teče glatko.

Ne tražim ja od tvog uma programiranog za rešavanje problema duboku analizu… Sve što mi treba od tebe je tvoje razumevanje.

Sigruna sam da znaš na šta mislim. Ja prepoznajem kako tvoj snažni, poslovno orjentisani entuzijazam splasne čim posegneš za korpom odeće koju treba složiti i odložiti. Vidim kako ti se ramena poviju kada otvoriš mašinu za sudove i počneš da je prazniš. Vidim i kako izvučeš svoj telefon i dozvoliš sebi da te on omete u obavljanju običnih kućnih poslova. Znam da osećaš besmislenost svakog malog detalja da bi naš dom funkcionisao, baš kao što to osećam i ja, iz dana u dan.

Moja prirodna reakcija kada to vidim bila bi da zadovoljno trljam ruke i uživam u prizoru, kao i da ti zlobno poželim dobrodošlicu u moj svakodnevni svet obavljanja kućnih poslova. Ali se ipak suzdržim, jer kad prepoznam govor tvog tela, prožme me osećaj solidarnosti. To me podseti da nisam ni sebična ni lenja, a ni neko ko ima loš stav. Ta neizbežna lista svakodnevnih kućnih poslova, koju je nemoguće ignorisati ako ne želimo da nam se kuća utopi u haosu, daleko je od uzbudljive. Mogla bih je čak nazvati najdosadnijom verzijom Dana mrmota.

I iako znam da odgajanje dece predstavlja sveti posao, i to mi često deluje samo kao obično dirinčenje.

Znam ja da ti vidiš kako patim pod teretom kućnih poslova, a prepoznajem i da ulažeš herkulovske napore da me ohrabriš – povezujući me sa stručnim savetnikom, pomažući mi da proširim svoje društvo kako bih napredovala i ostvarila svoje ciljeve na polju pisanja, pa čak i spremajući mi večeru, s vremena na vreme. “Hajde da sednemo i osmislimo praktičniji plan”, kažeš mi,”da, možda, nekoliko dana sedmično ja kuvam kada dođem s posla da bi ti mogla da odeš u kafić i pišeš.” “Potreban nam je bolji sistem”, kažeš, “a ja sam spreman da ti pomognem.”

I ja te čujem. Ja cenim tvoj trud. Znam da želiš da se ja oporavim, da se ponovo uzdignem, da se više smejem. Ali činjenica je da sam u poslednjih desetak godina ja u neprestanoj fazi borbe za opstanak. Bilo je lakših i težih perioda, ali hronično sam u stanju pokušavanja da održim “glavu iznad vode”. Ili sam bila trudna, ili sam dojila, ili sam menjala pelene, ili sam ih privikavala na nošu, ili sam pomagala oko domaćih, ili sam ih vozila – vozikala sam ih svaki čas na sve strane –  ili sam ih mirila i razdvajala kada se potuku, ili sam peglala, ili sam usisavala, ili sam praznila i punila mašinu za sudove po stoti put, a onda iscrpljena padala u krevet. I tako već preko deset godina!

Oh, pokušala sam sve.

Čitala sam knjige, označavala na kalendaru vreme koje ću odvojiti samo za sebe, pa čak sam i oslabila 10 kg, samo da bih ostavila po strani sve svoje ciljeve u pogledu fizičke spreme kada sam ponovo zatrudnela. Angažovala sam i druge, prijavila se za dostavu namirnica na kućnu adresu, tražila pomoć. Pa ipak, i dalje sam tako umorna i mučim se s lošim raspoloženjem i nedostatkom inspiracije.

Znam da ti jedva čekaš da uskočiš sa svojim pozitivnim poslovnim umom koji ti je doneo uspeh. Znam da želiš da se probiješ kroz napadačku liniju kao što si to činio na koledžu i da presečeš taj opasan napad. Znam da želiš da spasiš svoju princezu. Znam da očajnički pokušavaš da spasiš stvari, jer ti si moj hrabri heroj.

Ostvario si već toliko pobeda u “spasavanju” svojih klijenata ili u pretvaranju nemogućeg u moguće. I znam koliko ti teško pada to što vidiš da, i pored svih tvojih oprobanih strategija, tvoja žena i dalje ostaje umorna i preopterećena.

Ali ja sada ne želim nikakvu strategiju. Želim prijatelja. Želim da se osećam manje usamljenom.

Želim nekoga ko će mi pružiti topao zagrljaj, ko će me pustiti da mu se isplačem na ramenu, ko će mi ponuditi široka nedra da u njih zagnjurim svoje lice. “Ovo je stvarno teško i znam da si umorna.” Ili još bolje: “Ti se stvarno mnogo trudiš i odlično održavaš naš dom. I ja to vidim!”

Jer ti i ja stalno primećujemo nesavršenosti. Neodrađene poslove. Neurednost života. Na kraju svakog dana ja se osećam poraženo, a ukazivanje na to da nam je potrebna nova i drugačija strategija ili neki novi način, samo još više hrani moj um škodljivom porukom da moji napori nisu dovoljno dobri, da bi trebalo da se još više trudim. A takve misli me samo još više ukopavaju.

Stoga, donesi mi omiljeno piće i dozvoli mi da odaberem film koji ćemo gledati, pa makar to bila i potpuna “limunada”! Ne moraš baš ništa da kažeš. Samo preskoči tu korpu punu veša i ignoriši je. A ako već hoćeš nešto da mi kažeš, kaži mi da sam neodoljiva, nasloni glavu na moje rame i samo mi pravi društvo.

Izvor her view from home

Možda će vas zanimati sledeće emisije

Održi plamen ljubavi

Pokaži ljubav

(Visited 833 times, 2 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *