Moji dečaci, koji imaju tri i pet godina, obično doručkuju i ručaju za našim kuhinjskim ostrvom dok sam ja prekoputa njih. Sede na barskim stolicama bez naslona i naučili su da se popnu i siđu sa njih. Najmanje milion puta su upozoreni na moguću opasnost od padanja sa stolice na tvrde pločice na podu. “Pridrži se rukama!”, “Silazi pažljivo!” i “Ne guraj tu hoklicu!” su često ponavljani refreni za vreme obroka u našem domu.
Moj najveći prioritet je da učinim sve kako bi oni bili sigurni da sam ja uvek tu za njih, da u meni imaju sigurno utočište, čak i kada su (a možda naročito baš tada) uplašeni, nervozni, povređeni ili im je samo potrebna njihova mama.
Uprkos stalnom podsećanju, s vremena na vreme se dogodi da se oni malo previše ili prebrzo nagnu i hoklica se dovoljno zaljulja da ih preplaši. Dok se panično hvataju ručicama za obod kuhinjskog ostrva, razrogačenih očiju traže moj pogled. Tada obavezno poželim da ih izgrdim: “Pa koliko smo vam puta rekli da se smirite kad ste na tim stolicama?!“
Ipak, znam da to nije ono što im je u tom trenutku potrebno. Zato, umesto toga, ja ih pogledam u oči i kažem: “Jesi li dobro?“, uz saosećajni poluosmeh i dovoljno uzdignute obrve kako bih im pokazala da je moja zabrinutost pomešana sa izvesnom količinom neodobravanja.
Oni mi klimnu glavom dok im se oči ponovo sužavaju, a otkucaji srca vraćaju u normalu.
Kad god se to dogodi, oni pogledaju u mene. Da bi dobili potvrdu da je sve u redu. Da bi dobili utehu. A možda čak i da bi dobili podsećanje da sledeći put budu pažljiviji.
Svaki put kada se uplaše, unervoze ili obeshrabre, oni pogledaju u mene.
Oni su to radili još kao bebe kada bi čuli nešto bučno. Uradili bi to i kada bi se sapleli dok su učili da hodaju. Učinili su to i kada su se prvi put popeli na veliki tobogan na igralištu.
Svaki put bi njihov pogled bio uprt u mene.
I nadam se da će tako biti i ubuduće.
Nadam se da će pogledati u mene kada budu pali sa svog bicikla, kada budu krenuli u vrtić, kada dobiju lošu ocenu, kada se nađu nasred sportske hale ili školske pozornice, kada upadnu u nevolju u školi, kada se posvađaju s najboljim drugom, kada im neko slomi srce, kada dobiju prvu kaznu za prebrzu vožnju.
Jer, svaki put kada to učine, ja ću uhvatiti njihov pogled i uraditi ono što će im u tom trenutku biti najpotrebnije – osmehnuti im se, klimnuti im glavom, podići palac s odobravanjem i ohrabrenjem i zagrliti ih.
Biće vremena za razgovor, raspravu i lekcije koje bi trebalo da nauče. Ali, moj najveći prioritet je da učinim sve kako bi oni bili sigurni da sam ja uvek tu za njih, da u meni imaju sigurno utočište, čak i kada su (a možda naročito baš tada) uplašeni, nervozni, povređeni ili im je samo potrebna njihova mama.
Izvor: herviewfromhome.com
Možda će vas zanimati emisije: