Samo vera

Bože, kako mogu da znam da je moj odnos sa Tobom dobar? Jedno je čuti da me voliš, a sasvim nešto drugo da to znanje primenim u životu. Pokaži mi kako da živim verom.

Jedan govornik je jednom prilikom ispričao svoj doživljaj sa porodičnog putovanja po Evropi. Putovao je sa suprugom i trogodišnjom ćerkom. Morali su da se voze tri dana i tri noći da bi stigli u Nemačku. Do tada devojčica nije putovala noću. Prve noći bila je uplašena.

Sve, dakle, zavisi od toga šta Bog čini za nas, a ne od toga šta mi pokušavamo da učinimo za Njega.

“Kuda idemo, tata?”
“U Nemačku, kod tvog ujke.”
“Jesi li ti već bio kod njega?”
“Nisam.”
“Znaš li onda put?”
“Možemo pogledati na karti.” Kratka pauza.
“Znaš li da čitaš kartu?”
“Znam. Sigurno ćemo stići.” Još jedna pauza.
“Gde ćemo jesti ako ogladnimo?”
“Možemo stati i svratiti u restoran.”
“Znaš li da ima restorana?”
“Da, znam da ima.”
“Znaš li gde su?”
“Ne, ali ćemo ih pronaći.”
Isti razgovor ponovio se nekoliko puta prve noći, a onda i druge. Treće noći ćerka je ćutala. Kad je otac pogledao u retrovizor, video je da je budna i da mirno gleda okolo. Pitao se zašto više ne postavlja pitanja.
“Ljubavi, znaš li kuda putujemo?”
“U Nemačku, kod ujaka, njegovoj kući.”
“Da li znaš kako ćemo tamo stići?”
“Ne.”
“A zašto, onda, više ne postavljaš pitanja?”
“Zato što vozi tata.”

Kad ih neko pita: “Da li ste spaseni”, neki hrišćani će odmah mirno odgovoriti: “Da, spasen sam”. Mnogi bez oklevanja kažu da su”novorođeni hrišćani”.
Ali mnogi izbegavaju ovo direktno pitanje. Za njih je to pitanje previše drsko. Kako mogu biti sigurni da će biti spaseni? Kako mogu da znaju da li su dovoljno dobri?

Meni lično je trebalo dosta vremena da bih stigao do tačke kad sam se usudio da kažem: “Spasen sam.” Još uvek sam daleko od savršenstva, ali Biblija kaže da je ono u šta verujemo pitanje života ili smrti, što znači pitanje večnog života ili večne smrti. Krenuti stazom vere znači “preći” iz smrti u život.
Spasenje je ozbiljna stvar. Apostol Pavle je upozoravao vernike crkve u Filibi (a i druge): “Gradite spasenje svoje sa strahom i drhtanjem.” Vrlo slikovit rečnik, zar ne?

Misao o spasenju ili nekom njegovom ekvivalentu, isto tako je ozbiljna i u nehrišćanskim religijskim sistemima. Spasenje obično zahteva mnogo napornog rada i žrtvovanja, a ponekad i ceo život ispunjen jakom molitvom i meditacijom.

* Pravi budista sledi osmostruki put – način života koji se sastoji od osam koraka u kojima se on disciplinuje dokle god se ne oslobodi zemaljskih želja. Da bi se postiglo savršenstvo potrebna je snažna samokontrola i više života.

* Strogi Jevrejin ima dugačak spisak propisanih postupaka za sva životna područja da bi mogao ugoditi Bogu.

* Islam ukazuje na pet stubova. Svaki Alahov vernik i Prorokov sledbenik koji želi da stigne u raj mora strogo da se pridržava stubova vere, a to je pet dnevnih molitava, davanje milostinje i bar jedno hodočašće u sveti grad Meku.

Skoro sve nehrišćanske religije sveta nude sistem spasavanja ljudskim delima. Da li je hrišćanstvo drugačije?

To je odnos, prepuštanje, predanost, unutrašnja povezanost sa Bogom koji želi da nas spase.

Apostol Pavle je sažeo suštinu hrišćanskog učenja:”A pravda Božija verom u Isusa Hrista u sve i na sve koji veruju; jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božiju, i opravdaće se zabadava, blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista […] da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih greha.”
Vera ili/i dela?

Ako je to istina zašto onda toliki hrišćani grčevito žele da zasluže spasenje? Da li ste čuli za Šimuna Stilita? Umro je 459. godine, a zadnjih trideset šest godina proveo je na vrhu dvadesetmetarskog stuba sa kojeg je propovedao prolaznicima. On je pravi primer krajnosti. Ali svako ko proučava hrišćansku istoriju, brzo će naići na mnogo ljudi koji su ceo život u mortifikaciji, često u potpunoj osamljenosti.

Uvek je bilo hrišćana koji su verovali da će strogo propisanim načinom života ili duhovnom stegom zaraditi bodove kod Boga. Rimokatoličanstvo je uvek naglašavalo vrednost dobrih dela kao obavezan uslov za spasenje, a i mnogi protestanti su, iako kažu da veruju u spasenje milošću, često usmereni na strogo vršenje obreda i ceremonija. Načinom na koji žive naslućujemo da njihova večna sudbina zavisi od strogog izvršenja Božjih zapovesti i odanosti crkvenim propisima. Zato ovo može biti zbunjujuće.

Spasenje samo verom bilo je središte učenja protestantskih reformatora.

Formulisana od strane Martina Lutera, bila je osnovna doktrina iz koje proizlaze ostale. Da li vas Pavlove reči ostavljaju u bilo kakvoj nedoumici: “Jer ste blagodaću spaseni kroz veru, i to nije od vas, dar je Božiji. Ne od dela, da se niko ne pohvali. Pavle je takođe rekao:
“Opravdavši se dakle verom, imamo mir sa Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista.”

Ako su svi ovi stihovi tako jasni, zašto onda među hrišćanima postoji neslaganje oko uloge vere i dela? Zašto toliki hrišćani govore da se spasavaju samo verom, a čine nešto sasvim drugo? Jedan od razloga jeste što u Bibliji ima i drugih tekstova o spasenju koji naizgled sadrže oprečne tvrdnje.

Odmah posle izjave da će ljudi koji dođu na Nebo tamo stići zahvaljujući svojoj veri, a ne dobrim delima, apostol Pavle u svojoj poslanici Efescima kaže: “Jer smo njegov posao, sazdani u Hristu Isusu za dela dobra, koja Bog unapred pripravi da u njima hodimo.”

Apostol Jakov kaže: “Kakva je korist braćo moja ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasiti?” Nekoliko stihova dalje izjavljuje da će on onome ko kaže da ima “spasonosnu veru”, dokazati svoju veru “dobrim delima”.

Kako da razumemo ovu protivrečnost? Da li se ovde radi o potpuno suprotnim stavovima? Ne. Protivrečnost je samo prividna. Jakov ne tvrdi da je spasen onim što čini svojom sopstvenom snagom, svojim sopstvenim delima. On samo naglašava da prava vera nije skrivena tajna, nego da se vidljivo pokazuje u našem životu.

Prava vera daje smer onome što činimo i vodi nas u donošenju svesnih odluka. “Dela” nisu uslov za spasenje, već posledica spasenja. Ovo postaje jasnije ako ponovo pogledamo drugo poglavlje poslanice Efescima. Pavle nam dalje kaže da ne možemo očekivati nikakve lične zasluge za “dobra dela” za koja smo “pripremljeni”. Na kraju, to i nije nešto što možemo učiniti svojom sopstvenom snagom volje i istrajnošću. Sledeći tekst to još bolje naglašava: “Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno.”

Sve, dakle, zavisi od toga šta Bog čini za nas, a ne od toga šta mi pokušavamo da učinimo za Njega. Naravno, Bog od nas očekuje da mu pokažemo zahvalnost tako što ćemo Mu biti odani i držati se Njegovog vođstva da bismo bili srećni i zadovoljni u životu. Kad bismo zavisili od onoga što sami možemo da učinimo, nikada ne bismo mogli da ispunimo ni najmanji zahtev.

Naša dobra dela nikad ne bi mogla u potpunosti da izbrišu našu grešnost i stalne neuspešne pokušaje da se približimo stanju savršenosti.
Posle svega što je rečeno i učnjeno, osnova naše vere može se sažeti u dobro poznat biblijski stih: “Jer Bogu tako omilje svet, da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.”

Ipak treba još nešto dodati: moramo da budemo sigurni da smo dobro razumeli značenja reči verovati i vera. Neki veru ograničavaju pre svega na razumsko područje. Imati veru, kažu oni, znači verovati u Božje postojanje. Naravno, moramo doći do tačke u kojoj prihvatamo postojanje Boga Stvoritelja. Svako ko dolazi Bogu “mora da veruje da postoji Bog”. Ali to nije dovoljno. Čak i đavo veruje da Bog postoji, ali ga to ne spasava. Vera je više od razumskog prihvatanja. Vera koja spasava jeste poverenje “ko se u Gospoda uzda biće u visokom zaklonu.”

Vera nije utemeljena na naučnim dokazima koje možemo da potvrdimo svojim čulima. Bog želi da imamo drugačiju veru. To je “jemstvo” sigurnost u dubini duše za “ono čemu se nadamo” i “dokazivanje onoga što ne vidimo”. To je odnos, prepuštanje, predanost, unutrašnja povezanost sa Bogom koji želi da nas spase.

Pouzdana vera u ovom odnosu je delotvorna vera. Ona dolazi kao besplatan dar od Onoga koji nas je stvorio i želi da budemo zadovoljni i srećni u ovom životu i da provedemo sa Njim celu večnost.
Krajnja razlika zavisi od toga da li mi živimo svoju veru tako da ljudi u nama prepoznaju Isusov karakter.
Da, spaseni smo verom, ali to je vera koja se izražava ljubavlju. A ljubav je dovoljno snažna da promeni čak i naše ponašanje.
Kako je na vašem životnom putu vera usklađena sa delima?

Odlomak iz knjige Doživeti radost

 

Možda će vas zanimati emisije:

Zašto je duhovnost važna

Briga vs vera

Isus lekar

(Visited 467 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.