Hobotnica – inteligentni majstor kamuflaže

Hobotnice ili oktopodi su u akvarijumu na lošem glasu zbog svog nepokornog ponašanja. Na primer, one znaju da pokvare ili zapuše izlazne ventile, dovodeći do toga da se akvarijumi izliju. Takođe ih je često veoma teško sačuvati zatvorene u akvarijumu. One mogu da svoje beskičmeno telo skupe toliko mnogo da se mogu provući čak i kroz otvor ne mnogo veći od njihovog oka – dovoljan da prođe jedini čvrsti deo njihovog tela – kljun, sličan papagajevom.

“Mastiljavko” je bio hobotnica koja je doživela međunarodnu slavu 2016. godine kada je pobegla iz Nacionalnog akvarijuma Novog Zelanda. “Tragovi” koji su sledećeg jutra pronađeni ukazivali su da se Mastiljavko provukao kroz maleni otvor na vrhu njegovog prebivališta, a onda prešao “peške” čitav pod sve do odvodne cevi kroz koju je završio u moru.

Neke druge ustanove koje drže hobotnice izveštavaju o sličnim velikim bekstvima, kao i o njihovim noćnim pohodima u kojima su hvatali i jeli ribu iz drugih akvarijuma. Duž stenovitih obala, divlje hobotnice su primećene kako iskaču na kopno da bi ulovile iznenađene krabe. Jedna hobotnica je u zatočeništvu naučila da mlazom vode gasi električna svetla, praveći tako kratak spoj. Jednoj drugoj hobotnici se nije sviđala određena čuvarka, pa ju je “gađala” mlazom slane vode kad god bi joj se ova približila. Čak i nakon što je dotična čuvarka bila odsutna više meseci, hobotnica je, ne prskajući u međuvremenu nikoga, očigledno prepoznala tu čuvarku čim se vratila, počevši istog trenutka da je ponovo na isti način napada.

Neka od ovih ponašanja su očigledan dokaz zadivljujuće inteligencije, iako su neki istraživači oprezniji. Na hobotnicu se ne mogu jednako primeniti tradicionalni načini merenja inteligencije životinja – na primer njihove “socijalne interakcije”, jer su hobotnice uglavnom usamljenici. Takođe, s njima je jako teško eksperimentisati – neke od njih tvrdoglavo odbijaju da učine bilo šta što od njih tražite – jednostavno su izuzetno nepokorne. Istraživači koji su pokušali da testiraju tri hobotnice pomoću klasičnog eksperimenta “povuci polugu da dobiješ hranu” bili su zapanjeni kada je jedna od hobotnica pokušala da uvuče lampu u akvarijum, zatim mlazom vode prskala svakog ko bi joj se približio i na kraju trajno prekinula eksperiment namerno slomivši polugu.

Previše pametne?

Nema sumnje da su hobotnice “veoma dobre u sofisticiranom učenju” . Na primer, sposobne su da odvrnu poklopac sa tegle, i to i iznutra i spolja.  Naučnici često smatraju korišćenje oruđa od strane nekih čovekolikih majmuna – navodno naših “najbližih evolutivnih rođaka” – dokazom inteligencije. Međutim, hobotnice su na sličan način demonstrirale stratešku upotrebu stvari poput školjki, kamenja i polutki kokosovih oraha koje su ljudi bacili. Možda je jedan od razloga nespremnosti pojedinih naučnika da prepoznaju te dokaze o inteligenciji hobotnica upravo činjenica da se hobotnice ne nalaze ni blizu primata na navodnom “evolucionom drvetu života”.

Mozak hobotnice ima otprilike 500 miliona neurona – otprilike koliko i mozak psa. Uzimajući u obzir njihov relativno kratak životni vek (1-2 godine), Piter Godfri-Smit (Peter Godfrey-Smith), profesor sa Harvarda, izneo je mišljenje da njihova inteligencija predstavlja “evolutivni paradoks” – kao kada biste “potrošili veliku sumu novca da biste doktorirali, a onda imali na raspolaganju svega dve godine da tu titulu iskoristite – to vam je vrlo čudan račun.”

Dve trećine neurona nalazi se u udovima (ili pipcima, koji se često nazivaju ili ruke ili noge – vidi objašnjenje u daljem tekstu), dajući svakom od njih “sopstveni um”. Čak i odsečeni pipak nastaviće da opipava površinu morskog dna. Ako pronađe hranu, usamljeni pipak će je zgrabiti (pijavke hobotnice takođe imaju sposobnost da osete miris i ukus) i pokušati da hranu prebaci tamo gde bi se inače nalazila usta hobotnice. Začudo, pipak hobotnice ima sposobnost da ponovo izraste tačno do one dužine koja je otkinuta – kompletno sa pijavkama, neuronima, receptorima za ukus, mišićima, hromatoporama (čudesnim strukturama u njihovoj koži pomoću kojih menjaju boju), kao i sve drugo.

Dve trećine neurona se nalaze u pipcima, što svakom pipku daje “sopstveni um”.

“Kaskada” molekularnih događaja

Ova sposobnost da regenerišu izgubljeno tkivo, organe i čitave udove privukla je pažnju mnogih istraživača (medicinska dobrobit za nas mogla bi biti ogromna). Iako je većina tih složenih biohemijskih procesa još uvek tajna, ono što je poznato jeste da je “kaskada hemijskih signala”  uključena u “usklađivanje” većeg broja “specifičnih koraka”. To, na primer, pokreće i kontroliše pristizanje gomile matičnih ćelija i krvnih sudova do mesta povrede i njihovu dalju mobilizaciju/nestajanje odatle kako napreduje obnavljanje samog uda. U toj biomehaničkoj “kaskadi”, svaki sledeći korak uslovljen je prethodnim, što stvara ozbiljan problem evolucionističom gledištu o poreklu.

Ukoliko izostane bilo koji korak ili ako se ne odvija na ispravan način, čitav sistem neće funkcionisati, ne ostavljajući bilo kakav očigledan razlog da “prirodna selekcija” prividno favorizuje hipotetičke prelazne oblike. Dakle, kako bi tako čudesan sistem popravke i regeneracije, koji postoji kao unapred pripremljen mehanizam za slučaj gubitka uda, mogao ikada nastati putem neodarvinističke “korak po korak evolucije”? (Koja je “slepa”, bez plana, bez predviđanja, bez specifičnog cilja – kako to vodeći evolucionisti naglašavaju). Neumanjiva složenost predstavlja ogroman izazov za teoriju evolucije.

Majstori kamuflaže

Hobotnice mogu da se prilagode svojoj okolini (npr. koralnom grebenu), trenutno menjajući svoju boju tako savršeno da se čak i pažljivom posmatraču izgube iz vida. Njihovu kožu opisuju “poput video ekrana sa mrežom piksela”, gde površinski sloj sadrži desetine hiljada sićušnih džepova sa različitim bojama koji se mogu nezavisno jedan od drugog i otvarati i zatvarati kako bi se u datom trenutku prikazala određena boja. Ispod površine nalazi se sloj refleksivnih ćelija organizovanih tako da stvaraju prelamanje svetlosti, sa još jednim slojem ispod tog koji će još jednom prelomiti nadolazeću svetlost. Kod hobotnica s plavim prstenom (Hapalochlaena spp.), boja je aposematična ili upozoravajuća, u ovom slučaju dajući svima do znanja da one imaju veoma otrovan ujed.

Kamuflaža nije statična – njihova koža zaista može svetlucati u bojama poput video-ekrana, uzimajući u obzir prolazak senke od oblaka, šarenkasto svetlucanje površine morskog dna dok talasi prelamaju sunčeve zrake, pa čak i odblesak munje. I to nije sve. Neke hobotnice mogu u pokretu menjati oblik kako bi imitirale neka druga stvorenja (npr. sklupčanu morsku zmiju ili bodljikavu ribu lava) u očiglednom pokušaju da odvrate potencijalne predatore.

Ruke ili noge?

Da li je osam pipaka kod hobotnica bolje nazvati “ruke” ili “noge”? (To sigurno nisu „stopala“, iako reč „octopus“ potiče od grčke reči oktōpous = „osam stopala“, pa se njen klasični plural „octopodes“ /ὀκτώποδες/ retko koristi. Ali, u savremenom engleskom jeziku se upravo plural te reči koristi).

Jedna studija je otkrila da iako „svi udovi imaju iste sposobnosti“, hobotnica neke od udova više koristi za određene funkcije, a neke manje. Na primer, kada jede, najčešće koristi treći pipak. Pri plivanju, uglavnom koristi sve pipke. Kada „puzi“ naokolo, dva prednja pipka najviše koristi za „istraživanje“, a one neposredno iza njih takođe koristi za dodatno „ispitivanje“, ukoliko je to potrebno. Dva pipka skroz pozadi najviše koristi za odbacivanje pri kretanju (bilo pri hodanju ili plivanju), ostavljajući prednje pipke slobodnim za napad na plen. Zato su istraživači predložili da, na osnovu najčešćih funkcija koje njihovi udovi obavljaju, hobotnice praktično „imaju šest ruku i dve noge“ .

„Inteligentna složenost“ = Inteligentni Dizajner

Najčešći izazov ateiste kreacionisti glasi: “A gde ti je dokaz za stvaranje?” Pa, prema rečima iz Rimljanima poslanice 1:20, svako ko u prirodi ne uočava Tvorčevu stvaralačku ruku “nema izgovora” za to. Gore pomenuta inteligencija hobotnica, kao i njena “inteligentna složenost” svakako su same po sebi dovoljne da ukažu na čak još ineligentnijeg Dizajnera koji stoji iza toga. Uzmite za primer čudesan dizajn kože hobotnica, koja im omogućava da se spektakularno kamufliraju (vidtie iznad navedeno poglavlje “Majstori kamuflaže”).

Inženjeri bi voleli da “ukradu” tajnu dizajna hobotnice

Hobotnice su pune dizajnerskih odlika koje bi ljudski inženjeri voleli da kopiraju (to je naučno polje pod nazivom biomimetika). Primer: Pijavke hobotnice se značajno čvršće pričvršćuju za površinu nego veštački napravljene pijavke. Istraživači smatraju da je to zato što niz radijalnih žlebova u njima povećava površinu prijanjanja i smanjuje otpor površine tokom pripajanja. To su potvrdili nakon što su laserski “ugravirali” sličan oblik površine prijanjanja kod veštačkih pijavki. Testirane su raznovrsne “mustre” žlebova na tim pijavkama, ali najbolje su se pokazale one koje su bile najsličnije morfologiji pijavke hobotnica” . Izgleda da je Veliki Inženjer znao šta radi.

I drugi istraživači su prepoznali da odlike dizajna hobotnice vredi pokušati shvatiti i kopirati, pa čak i kad oni ne priznaju i ne pripisuju zasluge Onome od koga “kradu” ideje:

“Posmatranje dostignuća prirode je sasvim razumno da bismo pokušali da razumemo i primenimo sposobnosti životinja ‘kradući’ im osnovne koncepte koji im omogućavaju da se ponašaju na određeni način.”

“Taj projekat je onda ispitao tehnoligije za ‘krađu’ glavne tajne rada ruke hobotnice, tzv. muskularni hidrostat, kao i za razvoj mekog ‘tela’ robota, mekih aktuatora, osetljive kože i pijavki.”

Čudo mekanog tela

Bez kostiju ili oklopa, oktopusove ruke su u stvari muskularni hidrostati, sa tesno spakovanim mišićnim vlaknima, grupisanim u uzdužne, poprečne i kose mišiće. Specifične kontrakcije uzdužnih i poprečnih mišića omogujćavaju savijanje (u svim smerovima, u bilo kojoj tački ruke), kao i produžavanje/skraćivanje (i do 70%), dok grčenje mišića dovodi do otvrdnjavanja ruke. Kontrakcije kosih mišića omogućavaju uvrtanje.

Uzimajući u obzir sposobnost hobotnica da umnogome deformišu celokupno svoje telo kako bi se provukle kroz vrlo tesne prolaze, nije čudno što inženjeri koji pokušavaju da napreduju na polju stvaranje robota sa mekanim telom sa zavišću gledaju na sposobnosti hobotnica. Moguće primene tih sposobnosti u medicinske svhe su naročito intrigantne. Na primer, pravljenje endoskopa prilagodljive čvrstoće i povećane mobilnosti i prodornosti do mesta koje treba snimiti.

Delikatni fosili

Hobotnice su oduvek bile hobotnice.

Kada hobotnica ugine, ako je ne prožderu strvinari, njeno meko telo se veoma brzo raspada.

Kako onda objasniti fosil hobotnice, star “nekih 95 miliona godina”, sa “zadivljućim stepenom očuvanosti”, na kojem se jasno vide ruke, mišići, pijavke, unutrašnje škrge, pa čak i mastilo, a koji pokazuje “iznenađujuću sličnost sa današnjim hobotnicama”?

Evo kako. Problem, prema 2. Petrova 3:3-6, je u tome što evolucionistički naučnici namerno ignorišu stvaranje (pre nekih 6.000 godina), kao i kasniji potop za vreme Nojevog života (pre nekih 4.500 godina). Ako prihvatimo biblijsko gledište, videćemo da su fosili posledica neobičnog i trenutnog ukopavanja pod dejstvom ogromne količine vode bogate sedimentima i mineralima.

Takođe, hobotnice su uvek bile hobotnice, koje su se razmnožavale “u svojoj vrsti” (1. Mojsijeva 1:21), baš kako ih je Bog isprogramirao, sa širokim dijapazonom spektakularnih dizajnerskih karakteristika, više nego dovoljnim da prežive u svom prirodnom staništu. Hobotnice se odlično uklapaju u opažanje Psalmiste: “Kako je mnogo djela tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio!” (Psalam 104:24)

Izvor: creation.com

(Visited 155 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *