Čudesan ljudski mozak

Čovekov centralni nervni sistem (CNS) sastoji se od mozga i kičmene moždine, uključujući grubo rečeno 100 milijardi nervnih ćelija i oko još deset puta više pomoćnih ćelija (neuroglia). Nervno tkivo izvan centralnog nervnog sistema naziva se periferni nervni sistem. On sprovodi čulne informacije do centralnog nervnog sistema i prenosi komande koje centrani nervni sistem daje mišićima, žlezdama i organima. Iako svega oko 1.4 kg mase tkiva koje čini mozak možda ne deluje impresivno, to se često opisuje kao najsloženiji skup materije u poznatom univerzumu.

Da biste pronašli moćan dokaz za postojanje Tvorca, nemojte tražiti dalje od sopstvene glave!

Naš trodimenzionalni doživljaj sveta, zajedno sa svim onim što vidimo, čujemo, okusimo, omirišemo i osetimo dodirom, suštinski oblikuje naš mozak. U svakoj sekundi provedenoj u svesnom stanju, raznovrsni signali iz našeg okruženja se transformišu u električne impulse (nazvane akcioni potencijali) od strane senzornih receptora u koži ili posebnih čula (dodira, ukusa, mirisa, vida ili sluha). Ovi impulsi, potpuno drugačiji od informacija koje prenose, putuju do mozga preko nervnih vlakana (kablova, ako više volite taj izraz), i potom se tamo informacije na neki način dešifruju.

Moždana aktivnost je veoma dinamična – oblasti mozga koje su uključene u proces obrade informacija se stalno menjaju, kako to situacija zahteva.

Originalni signal se tumači tako da osoba može da posmatra svet u živopisnim bojama, da čuje šuštanje slapova, da oseti vrućinu vrelog letnjeg dana, da oseti ćarlijanje vetra po svojoj koži i da omiriše pržene kobasice na roštilju. I sve to odjednom, istovremeno, tj. veoma brzo. Kako mozak uspeva u tome? Niko to ne zna, ali to svakako mora podrazumevati obradu signala po obrascu daleko iznad naše trenutne moći razumevanja.

Mitologija o mozgu

Jedan od mitova vezanih za mozak jeste da mi koristimo samo oko 10% mozga i da, kada bismo samo bili u mogućnosti da naučimo kako da koristimo i ostalih 90%, svi bismo bili genijalci. Međutim, mi koristimo i tih 90%, samo ne istovremeno. Ako bi čitav vaš cerebralni korteks bio aktivan istovremeno, vi biste verovatno bili u stanju neke vrste opšteg epileptičnog napada, umesto da iskusite neke specijalne mentalne moći. Mozak koristi oko 20% telesne energije, većinom na stvaranje akcionih potencijala u nervnim ćelijama kako bi one mogle da odžavaju komunikaciju sa drugim ćelijama. Stoga, korišćenje samo onih resursa koji su neophodni za izvršenje određenog zadatka je u stvari energetski ekonomična odlika i dokaz u prilog inteligentnog dizajna ljudskog mozga.

Različite regije mozga odgovorne su za obavljanje različitih zadataka. Na primer, ako imate problema sa vašom internet vezom, pozvaćete svog internet provajdera, a ne doktora. Slično tome, ukoliko region za motoriku u vašem mozgu planira pokretanje vašeg stopala, komanda za pokret šalje se u mišiće preko motoričkih neurona smeštenih u kičmenoj moždini, a ne u oblast za obradu zvuka koja se nalazi u čeonom režnju. Moždana aktivacija je veoma dinamična; regioni u upotrebi pri obradi informacija neprestano se smenjuju, shodno okolnostima i potrebama.

Mozak se često upoređuje sa računarom i, iako i jedan i drugi sadrže složena strujna kola koja prenose električne impulse, tu se svaka sličnost završava. Uzmite na primer dugotrajno pamćenje. Memorija računara koristi tranzistore da bi pohranjivala informacije, gde svaki tranzistor može biti u jednom od dva stanja (uključen ili isključen, što je ekvivalentno jedinici ili nuli). U milionima ovih malih elektronskih uređaja možete pohraniti ogromne količine informacija. Ipak, mozak je organizovan tako da ne postoji neka specifična regija zadužena isključivo za memorisanje, već je ono rašireno po čitavom mozgu. Izgleda da je hipokampus od kritične važnosti za konsolidovanje dugotrajne memorije, pri čemu se jačanje sinapsnih veza između nervnih ćelija smatra načinom na koji se informacije pohranjuju i dugotrajno pamte.

Ipak, na koji tačno način ovo dopušta informacijama da budu pohranjene, šifrovane i kasnije preuzete, i dalje ostaje tajna.

Kako radi vaš unutrašnji časovnik?

Kao primer složenog “umrežavanja” moždanih strujnih kola, razmotrićemo lučenje hormona melatonina iz malene epifize, žlezde koja se nalazi u mozgu i u kojoj se melatonin sintetiše. Melatonin ima različite fiziološke uloge, uključujući i upravljanje unutrašnjim biološkim časovnikom, koji našem telu govori kada je vreme za spavanje, ustajanje, jelo itd. Hipotalamus – deo mozga koji kontroliše i autonomni nervni sistem i sistem žlezda sa unutašnjim lučenjem – aktivno je uključen u regulaciju biloškog časovnika pomoću kružne sprege kojom je njegovo suprahijazmatično jedro (SCN) povezano sa epifizom. To sićušno jedro je smešteno u neposrednoj blizini optičke hijazme (optičke raskrsnice u mozgu) i direktno prihvata signale od ganglija ćelija mrežnjače, putem retinohipotalamusnog trakta, čime dopušta izlaganje oka svetlosti kako bi se regulisao telesni 24-časovni unutrašnji biološki časovnik. Ovo objašnjava zašto izlaganje dnevnoj svetlosti pomaže da se taj časovnik resetuje. Dalje, SCN kontorliše biološki časovnik putem povezivanja sa još jednim hipotalamusovim jedrom, paraventrikularnim jedrom (PVN). PVN prihvata signale iz simpatetičkih nervnih ćelija smeštenih u kičmenoj moždini. Ove nervne ćelije ostvaruju vezu sa vratnim nervnim ćelijama, odakle se nervi produžavaju sve dok ne dosegnu epifizu u mozgu. Epifiza proizvodi melatonin u potpunoj tami, ali na jakom svetlu ne. Stoga, količina izlučenog melatonina se reguliše uz pomoć dolazećih nervnih stimulacija, koje zavise od količine svetlosno stimulisanih signala koje primi SCN. Melatonin se luči u krv, a nivo ovog hormona u mozgu utiče na 24-časovni dnevno-noćni ritam. Ako vam sve ovo izgleda strašno komplikovano, onda upitajte sami sebe: Kako bi bilo moguće da nešto tako komplikovano nastane samo od sebe, a ne kao plod zamisli savršenog i svemoćnog Tvorca?!

Ovaj opis izostavlja sve one složene interakcije između neurotransmitera i receptora u samim sinapsama (vezama između nerava), kao i sam proces proizvodnje, tj. sintetizacije hormona melatonina, a takođe i na koji način su se receptori melatonina uopšte našli u ciljnim ćelijama. Da li je uopšte izvodljivo da prirodna selekcija putem slučajnih mutacija unese u DNK kod informaciju potrebnu za nastanak samo tog dela jedne takve putanje za razmenu nervnih signala sa strogo definisanim ciljem, naročito ako se uzme u obzir koji su sve koraci neophodni u tom procesu i koliko je sam taj proces u svojoj suštini kompleksan?! Bela masa u mozgu (mijelinirana nervna vlakna) čini značajan deo CSN. Ona povezuje mnogobrojne različite oblasti mozga i kičmene moždine na strogo određen način, često uključujući čak i jednu ili više sinaptičkih veza na tom putu. Kako je došlo do tako savršene uređenosti ukoliko nije bilo inteligentnog planiranja i sprovođenja u delo tog plana?

Biološki “računar”

Ni računar ni mozak neće ispravno funkcionisati ukoliko se oštete. Ipak, mozak često, u zavisnosti od prirode oštećenja, ima dovoljno ugrađenog dodatnog materijala i neuroplatičnosti (sposobnosti da samostalno reorganizuje veze unutar sebe) da ostali delovi mozga mogu da preuzmu uloge oštećenih područja. Kao ekstremni primer, uzmimo u razmatranje ukljanjanje čitave cerebralne hemisfere (drugim rečima, jedne polovine mozga), što se može učiniti u tretmanu nekih ekstremnih poremećaja kod epileptičnih napada (to je operacija koju je prvi obavio kreacionistički neurohirurg dr Ben Karson). Kada se to dogodi u relativno mladom uzrastu, dugotrajni efekti na kognitivne funkcije su često minimalni, zahvaljujući čudesnoj neuroplastičnosti mozga. S druge strane, ukoliko je računar fizički oštećen, on ne može sam sebe popraviti. Kako je evolucija bila sposobna da stvori takvu mogućnost mozga da se rekonfiguriše čak i kada mu je uklonjena jedna polovina?

Zagonetka svesnosti

Ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje za svest. U stvari, za nju ne postoji čak ni zadovoljavajuća definicija. Međutim, ona svakako podrazumeva osobinu svesnosti. Kada se govori o svesti, često naviru problemi poput odnosa uma i tela, povezanosti između mentalnih procesa koji uključuju um (npr. svest) i fizičkih procesa koji se odvijaju u samim fizičkim delovima mozga. Um se može shvatiti kao sposobnost osobe da razmišlja, rezonuje, oseća, želi, spoznaje, bude svesna itd. Kao takav, on se izgleda prepliće sa svešću i takođe ga je teško definisati naučnom terminologijom. Citiraćemo Ričarda Restaka (Richard Restak), svetski priznatog stručnjaka na polju neurologije:

“Um nije fizička struktura, poput mozga; on nije ‘opipljiv’. Um nema vidljivu formu, nema miris, nema ukus; ne možete ga držati u ruci kao mozak. Misli, proizvod uma, ne zahtevaju postojanje fizički opipljive sredine da bi egzistirale. Misli su, međutim, besmislene bez postojanja umova koji mogu da razmišljaju i da ih protumače.“

Niko ne zna precizno kako um radi i kako je povezan sa fizičkim aktivnostima mozga. Tvrdnje da je um jednostavan proizvod evoluiralog mozga su samo darvinijanske zakletve na vernost, a ne izjave potkrepljenje ubedljivim naučnim saznanjima. Materijalisti (ili redukcionisti) insistiraju  da je sve moguće svesti na materiju i njeno kretanje. To znači da u mozgu mentalni događaji, poput razmišljanja, osećanja i svesnosti moraju biti svedeni samo na fizičku interakciju između nervnih ćelija i s njima povezanih molekula, ukoliko prihvatimo da su um i svest samo „u fizičkom smislu“ deo mozga.

Ironija je u tome što uređaj (um) koji se koristi da osmisli ovakvo nihilističko smeće falsifikuje baš tu filozofiju koju zastupa, pošto se ne može opisati redukcionističkim terminima, tj. redukovanjem do nivoa “samo materije”.

Mi očigledno nismo bezumni, slučajno nastali roboti, čija dela su uslovljena isključivo našim genima ili hemijskim lancima još od tzv. Velikog praska.

Jezik

Deca imaju urođenu sposobnost učenja jezika, nešto što odraslima mnogo teže pada. Na osnovu kliničkih ispitvanja iz 19. veka znamo da su dve naročite oblasti mozga (Brokina i Vernikeova oblast) odgovorne za govorenje i razumevanje jezika. I mnoge druge oblasti u mozgu pomažu u govornoj komunikaciji. Ipak, lokalizovanje aspekata jezičke funkcije u pojedinim delovima mozga ne razotrkiva nam tajnu kako ona funkcioniše ništa više nego što nam, recimo, spoznaja da je motor taj koji pokreće automobil razjašnjava kako sam motor funcioniše.

Samo u neverici prevrnem očima kada čujem ili pročitam o nekim navodnim “magičnim” jezičkim mutacijama, poput tzv. mutacije “Tree of Knowledge (Drvo znanja)”, koje neki ozbiljno predlažu kao mutacije koje su dovele do našeg jedinstvenog načina razmišljanja i komuniciranja, kao da se radi o nečem veoma jednostavnom, a ne o izuzetno kompleksnim i zahtevnim procesima i funkcijama!

Šta Božja reč kaže o ljudskom umu?

Biblija nas poziva da volimo Boga svim svojim umom (Luka 10:27), da obnovimo svoj um (Rimljanima 12:2), da imamo misli Hristove (Filibljanima 2:5), da razmišljamo o reči Božjoj (a ne da bespredmetno meditiramo). Mi smo nova stvorenja u Hristu (2. Korinćanima 5:17). Naši stavovi i verovanja su pod direktnim uticajem onoga čime hranimo svoj um (Filibljanima 4:8-9; Rimljanima 8:6). Kao hrišćani, mi treba da mislimo o nebeskim stvarima, a ne o zemaljskim (Kološanima 3:2).

Izvor: creation

(Visited 577 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *