“Koliko vas je prošle godine posetilo zubara?”

Postavila sam ovo pitanje za oko 200 psihologa na skupu Udruženja psihologa Jugoistočne Amerike da bih demonstrirala potrebu za preusmeravanjem naše pažnje sa mentalnih bolesti na mentalno zdravlje. Skoro svi u publici su podigli ruke. „Koliko vas je prošle godine zatražilo pomoć psihologa ili savetnika za neko lično pitanje?“ Tada ih je ne više od desetoro podiglo ruke, većina stidljivo i sa oklevanjem.  Niko, čak ni profesionalci na tom polju, ne želi da bude obeležen kao mentalno bolestan.

Da li je neko umro od propadanja zuba? Ne. A da li je neko umro od mentalnih bolesti? Svake godine, oko 36.000 ljudi izvrši samoubistvo. Mogla bih se opkladiti da je većina od tih 36.000 patila od nekog vida mentalne bolesti, bilo da se radi o depresiji, bipolarnom poremećaju ili nečem drugom. Ako je cena toliko visoka, zašto bi higijena zuba bila socijalno prihvatljivija od mentalne higijene? Da nije možda reč o taštini? Ako omanete u pranju zuba, izgubićete zube. Nekoliko izgubljenih zuba u najboljem slučaju znači skupu zubnu negu, a u najgorem krezubav osmeh. I to svi znaju. Postoje oni simpatični crtaći o zubima koji nas još od najranijeg detinjstva ohrabruju na higijenu zuba. Zdravi zubi se doživljavaju kao dobra stvar.

Sa druge strane, mentalna bolest je nevidljiva. Ljudi imaju dugu istoriju zanemarivanja onoga što se ne vidi. Uzmite na primer slučaj doktora Ignaca Zemelvajsa (Ignaz Semmelweis), koji je sredinom 19. veka otkrio dramatično smanjenje stope smrtnosti svojih pacijenata jednostavnim primoravanjem lekara da dezinfikuju svoje ruke. On je primetio da je opšte odeljenje bolnice imalo tri puta veću stopu smrtnosti u odnosu na porodilište, gde su babice prale ruke nakon porađanja, pa je posumnjao da su doktori prenosili infekciju sa jednog pacijenta na drugog.

Nažalost, Zemelvajs je postao žrtva življenja u pogrešno vreme. Mikrobiolog Luj Paster (Louis Paster) objavio je svoju teoriju o bacilima negde u isto vreme kada je Zemelvajs umro – 1865, suviše kasno da bi Zemelvajs za života dobio priznanje da je bio u pravu. Doktori su se osetili uvređenim zbog zahteva za primenom sanitetskih mera i u znak protesta ponosno su  nosili svoje krvave hirurške mantile. Zemelvajs je umro u nemilosti, u azilu.

Čak i kada je, nekoliko godina kasnije, doktor Džozef Lister (Joseph Lister) postao zastupnik antiseptičke hirurgije, on nije mogao spasiti život predsednika Garfielda (Garfield) 1881. godine. Arogantni hirurzi su insistirali da Garfildovu ranu ispituju golim, neopranim rukama, ostavljajući Garfilda da umre ne od rane od metka, već od nevidljivih bakterija. Knjiga “Sudbina republike”, autora Kendis Milard (Candice Millard: Destiny of the Republic), daje izvanredan prikaz ove katastrofalne medicinske greške. Kada razmišljam o ovim događajima, pitam se da li će ljudska bića ozbiljno shvatiti mentalnu higijenu i pre nego što dobiju priliku da se, na osnovu skeniranja mozga ili DNK mapiranja, uvere da je mentalna bolest fizički problem. Kada bismo počeli da se zalažemo za ozbiljno vođenje računa o mentalnoj higijeni, pretpostavljam da bismo bili svedoci isto tako dramatičnog smanjenja stope samoubistava, kao što se, u slučaju doktora Zemelvajsa, dogodilo sa stopom smrtnosti pacijenata od infekcija u bolnicama pre više od 150 godina.

Dekadentan doručak, deo moje mentalne higijene

Šta je mentalna higijena? Na ovo pitanje svako će dati neki svoj odgovor, ali postoje neke zajedničke stvari neophodne za ostvarenje svakog plana. Svi treba da obratimo pažnju na osnovne, svakodnevne potrebe: spavanje, ishranu i vežbanje. Većini nas je takodje potrebna i snažna podrška okoline, kao i prisustvo cilja, perspektive i humora u svom životu. Konačno, godišnja kontrola od strane pouzdanog stručnjaka za mentalno zdravlje, bilo da se radi o savetniku, psihologu ili psihijatru, pruža nam dve značajne prednosti: 1) simptomi bolesti mogu biti ranije primećeni, dok su još uvek slabijeg intenziteta i dok ih je lakše ublažiti; i 2.) ako dođe do neke velike životne krize (razvoda, smrti voljene osobe ili neke drastične promene u životu), osoba će znati gde da ode i kome da se obrati za pomoć.

Neki od nas moraju pažljivije od drugih upražnjavati mentalnu higijenu, baš kao što su nečiji zubi podložniji karijesu iako ih osoba redovno pere. Ja sam bila kod zubara dva puta prošle godine iako imam zdrave zube (do sada sam imala samo jedan karijes). Znam da je verovatnoća propadanja mojih zuba niska, ali se i pored toga obraćam stručnom licu za pomoć u održavanju njihovog zdravlja. Mentalno zdravlje nije nam trajno zagarantovano. Život karakterišu stalne promene i mi smo prinuđeni da im se prilagođavamo. Svima nam je potrebna mentalna higijena. Šta vi preduzimate u cilju čišćenja svog mozga?

Izvor: psychologytoday