Sahranila sam muža. A sada on meni donosi cveće.

Sahranila sam muža, ali sahrani sam prisustvovala samo ja.

Bilo je to 2012. godine. Posmatrala sam ga kako prolazi pored mene. Bila je to samo ljuštura mog nekadašnjeg supruga. Bez iskre u oku, bez ikakve emocije. Prihvatila sam činjenicu da je mentalna bolest uzela maha. Znala sam da nikada više neće biti kao pre. Zato sam ga, u svom umu, sahranila.

Znate, baš kao i mnogi drugi, i ja sam verovala lažima. Lažima koje su mi došaptavale da više nema nade. Lažima koje su mi govorile da ne potražim pomoć, da se izolujem i sama suočim i izborim sa svime što mentalna bolest sa sobom nosi. Iza zatvorenih vrata. Pssst! Ne odaji se.

Ali, nije pomoglo. I zato sam morala da obavim sahranu svog muža. Muža koji je fizički još uvek bio tu. Srce mu je radilo. Telesno je bio zdrav. Naučila sam kako da živim bez njega. Shvatila sam da mi on i nije neophodan. Oh, koliko sam ga samo još uvek želela. Ali, on više nije bio onaj čovek za koga sam se udala. Mentalna bolest mi ga je uzela.

Dok nas smrt ne rastavi, zar ne?

Neprekidno sam se molila Bogu. Molila sam se da isceli Džeremija. Sve vreme sam ćutala o tome. Ali, Bog nije uslišio moje molitve. Gde je On bio? Zašto je dopustio da ovo zadesi mog supruga?

Toga dana sam digla ruke od života za kojim sam čeznula. Posmatrala sam tu ljušturu od čoveka koja je prolazila kraj mene i promenila sam svoju molitvu. Promenila sam stav. Biću O.K. Nije mi neophodan muž. Još uvek sam mogla da uradim sve što sam htela i da budem sve ono što sam oduvek želela. Samo ću to morati da uradim sama.

Molila sam se da ga Bog uzme… da  moj muž konačno uspe da izvrši samoubistvo. Vrištala sam i ridala, jecala i udarala pesnicama o umivaonik. Ali, on je za mene umro mnogo pre nego što sam obavila sahranu.

Jasno mi je da zvučim grozno. Ne osuđujem vas što me osuđujete. Danas mi je užasno da samu sebe slušam dok pričam o tome kakve sam molitve izgovarala tada. Ali, tako je. Predugo sam živela u tami i tišini. Ali, više ne. To sam ja. Uzmi ili ostavi!

Ja ozbiljno shvatam svoja obećanja. Bila sam svesna da je Džeremi još uvek bio tu. Nikada nisam ni pomislila da ga fizički napustim. Ali, u svom umu, ja sam bila udovica. Još uvek sam volela ono što je on nekada bio. Ali, zaista sam verovala da je on nestao i da se nikada više neće vratiti. Morala sam da obavim sahranu kako bih bila sposobna da nastavim da živim, da budem od koristi našoj deci. Ona više nisu imala svog tatu, svog pravog tatu. Od njega im je preostala samo njegova mentalna bolest.

Ali, s vremena na vreme, spazila bih zračak svetlosi u očima svog muža. Koliko god sam mogla, čvrsto bih se uhvatila za tu nadu. I zbog te nade nikada nisam poželela da ga napustim. Ali, morala sam da obavim sahranu. Morala sam da se oslobodim tereta pod kojim sam živela. Zato sam zamislila kakav bih život trebala da vodim, od tog trenutka nadalje. Biću samohrana majka. Odgajaću naše sinove… ne dopuštajući im da ikada podlegnu lažima našeg društva. Neću im dozvoliti da poveruju da je njihov tata sam odabrao ovakav život. Neću im dopustiti da poveruju da je njihov tata kriv za to što mu se dogodilo.

Oni su morali da shvate kako da odvoje mentalnu bolest od same osobe koja je bolesna. To je bila depresija… a ne njihov tata.

Konačno sam shvatila. Bila sam ljuta. O, bila sam tako besna. Ali, nisam smela da odustanem. I tako, sahranila sam svog supruga. A danas on meni donosi cveće.

Nakon što sam digla ruke od pokušaja da sve držim pod kontrolom, Bog je promenio moje molitve. Rekla sam našim dečacima da nas je On “podigao”. Nego šta! Prošlo je već dve i po godine kako Džeremi više nema samoubilačkih poriva. Moj muž je naučio da prihvati pomoć. Naučio je kako da se bori. Sa svakim ko želi da ga sasluša, on spremno podeli svoje iskustvo. On razgovara sa svojim savetnikom, psihijatrom i sveštenikom. Kad god oseti da mu se približavaju crni oblaci, on se okrene onima koji ga podržavaju. Redovno uzima svoju terapiju i zahvaljuje Bogu čak i za teška iskustva. Džeremi kaže: “Ako mogu da pomognem makar jednoj osobi da shvati da nije sama, da se stvari mogu popraviti, onda je vredelo proći kroz sve ovo.” Ne radi se o tome da prokletstvo ima silu, već o tome da mu mi dajemo tu silu.

On je najjača osoba koju poznajem. Sada on meni donosi cveće.

 

Izvor: her view from home

(Visited 906 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *