Krivica koju osećate je često izazvana od strane manipulatora koji vole da kontrolišu druge ljude – Da li ste baš uvek krivi za sve

Jeste li ikada osetili krivicu? Besmisleno pitanje! Naravno da jeste, jer to je potpuno normalna ljudska reakcija. Šta je zapravo krivica koju osećamo?

Sigurno nije stvar, nije nešto što možete da izmerite ili proučavate pod lupom, ili pak da je čujete. Ipak, vi ste potpuno sposobni da je osetite. Vi ste kao ljudsko biće, ste sposobni da se osećate krivim/om. Više je kao glagol ili prilog, nego imenica. To je nešto što radite, aktivnost u koju se uključujete. Hajde da je istražimo malo bolje…

Razmislite o tome na ovaj način – da postoji dobra prirodna reakcija. Dvoje dece, dečak i devojčica, se igraju. Dečak udari devojčicu. Ona počinje da plače. Empatija proradi i dečak počne da oseća devojčicine emocije. Žao mu je što ju je povredio. Želi da je uteši. Možda želi da povrati njeno poverenje i prijateljstvo.

Ova vrsta krivice, iznikla iz empatije, koja dolazi od same osobe je dobra i zdrava, prirodna i samo-korektivna reakcija. Ona motiviše ljude da isprave greške, da ih izbegnu u budućnosti, da izglade odnose. Ovo je dobra krivica – to je nešto što treba da želite da osećate, iako ne mora uvek da bude prijatno. Ovo je nešto što je veoma korisno za ljudsko biće.

Ali, postoji i izopačena krivica. Često izazvana od strane ljudi koji vole da kontrolišu druge ljude. Od ljudi koji propagiraju ideju da, ako ne žrtvujete sebe za nešto izvan sebe – onda ste zli, loši, egoistični. Ti ljudi su oni koji ne mogu da se nose sa sopstvenim osećanjima krivice, pa utiču na to da ih neko drugi oseća.

Oni su nezadovoljni svojom situacijom i žele da vas izmanipulišu u pokornost i potčinjenost. Oni su majstori krivice koji su često proveli decenije usavršavajući svoje veštine. Prave reči, pravi ton, pravi pogled neodobravanja. Nekad ni ne pomaže što vi shvatate šta oni rade – i dalje reagujete osećajem krivice.

“Oh, samo ti idi i uživaj, ne brini za mene – ležim ovde sam/a i bolestan/a i nema nikog da brine o meni.”
Ovo je verovatno jedna od najvažnijih stvari koju treba shvatiti vezano za krivicu. Popularna definicija tvrdi da je krivica emocija koju osetite kada prekršite moralni standard na koji ste se obavezali. Ali, zaista: standard može biti i onaj standard na koji se neko drugi obavezao.

Odvajanje sopstvenih osećanja od osećanja drugih je nešto čime se dublje bavi NLP ali, ako nemate znanja iz te oblasti, vrlo dobar početak je da jednostavno postavite sebi pitanje: “Jesu li ovo moja osećanja u ovoj situaciji, ili mi ih je “dao” neko drugi?”

Možda će vas nagnati da preduzmete akciju, možda će vas nagnati da pitate za oproštaj, možda samo žele da se izraze kroz vas, možda žele da dopustite osećaju pokajanja da proteče kroz vas. Šta god da žele, i šta god da su, poželite im dobrodošlicu i učinite najbolje što možete da razumete sebe, da razumete svoju dušu, svoje srce, svoju savest.

Takođe, objasnite svojoj savesti posledice krivice. Ponekad delovi naših duša postanu toliko obuzeti u svom delanju da izgube pojam o široj perspektivi.

Ovo naravno, nije trodelni proces sa garantovanim ishodom. Niko ne može da predvidi ishod iskrenog dijaloga, čak ni sa samim sobom. Ni proces kao što je iskupljenje nije predvidiv. Ali previše često tretiramo sebe grubo, odgurujući sebe u stranu. Upravo odvajanje vremena da čujete namere svoje duše, zabrinutosti vašeg srca, i da objasnite sebi posledice svojih reakcija – predstavlja ponovno uspostavljanje te dublje i isceljujuće veze sa vama samima.

Dalje, “kršenje moralnog standarda na koji ste se obavezali” – zvuči kao da su osećanja racionalni proces. Recimo kao: “O da, u odnosu na standarde na koje sam se obavezao/la, danas sam napravio/la tri prekršaja. Sada je vreme da osetim krivicu intenziteta pet, na deset minuta.” Naravno da nije tako.

Ako sumnjate u ovo, samo počnite da odgovarate iskreno na pitanje: koje ste standarde nedavno prekršili, a da niste osetili nijedan mikrogram krivice?

Opasnost koja leži u osećaju krivice je da postaje neproduktivno trulo osećanje koje truje vaš život i crpi vašu vitalnost, u manjoj ili većoj meri. Dakle, šta uraditi?

Provedite neko vreme hvatajući korak sa samim/om sobom. Sedite i ne radite ništa drugo sem da pozovete osećanja u svoj sadašnji trenutak. Velike su šanse da ste upravo ovo izbegavali. Umesto da poželite dobrodošlicu ovim porukama vaše duše, vi ste ih gurali od sebe i možda pokušavali da ih racionalizujete. A to nije tako čudno. Važne poruke ne moraju biti prijatne, pogotovo ako ne želite da ih slušate.

Ali sada želite. Sada slušajte svoja osećanja.

Imajući ovo u vidu, pozivamo vas da počnete sedmicu samo posmatrajući i odmeravajući situacije u kojima se nađete tokom nedelje, situacije u kojima generalno osećate krivicu, i vidite kako možete da ih preoblikujete i vidite drugačije radeći sledeće: dopustite osećaju krivice da se pojavi, i kada se pojavi prihvatite ga i dišite u njega, dok slušate prave poruke iza ovog osećaja.

Izvor: mecena.rs

(Visited 16.741 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *