Autor: Jelena Pantić

Uverenje da su emocije nešto što nam se dešava i nad čim nemamo nikakvu kontrolu je prva i najveća prepreka upotrebi emocija sa ciljem poboljšanja kvaliteta života i profesionalnog funkcionisanja. Prvi korak u emocionalnom učenju svakako bi trebalo da bude razumevanje prirode i funkcije osećanja. Emocije je moguće definisati kao reakcije bića na neko događanje.

Emocionalna reakcija se javlja na osnovu procene osobe da je došlo do za nju važne promene u okruženju i da li je ta promena afirmišuća ili ugrožavajuća po neku vrednost date osobe. U zavisnosti od ishoda te procene javljaju se različite emocije. Ako je promena opažena kao ugrožavajuća po neku vrednost (zaposleni koji je počeo učestalo da izostaje sa posla) javljaju se neprijatna osećanja kao što su ljutnja (ako je procenjeno da je na situaciju moguće uticati) ili tuga (ako je procenjeno da je na situaciju nemoguće uticati). Promena koja je ocenjena kao afirmišuća po neku vrednost date osobe (na primer povećana produktivnost određenog sektora) dovodi do javljanja nekog od prijatnih osećanja kao što su zadovoljstvo, radost, sreća (intenzitet osećanja zavisi od toga u kojoj meri je data vrednost važna osobi). Emocije imaju veoma važne funkcije u pripremanju za akciju, finom podešavanju mišljenja i komunikaciji sa drugima.

Jedna od funkcija emocija je priprema osobe za adaptaciju na promene. Ljutnja daje energiju potrebnu za prilagođavanje sredine ili drugih sebi, tuga omogućava prihvatanje neizbežnog gubitka, zadovoljstvo usmerava aktivnosti prema izvoru ili objektu prijatnosti, ljubav doprinosi emocionalnom vezivanju. Iako se često i u stručnim i u laičkim krugovima može čuti da se emocije dele na pozitivne (sreća, radost, ljubav, zadovoljstvo) i negativne (ljutnja, tuga, zavist), takva podela je netačna i potencijalno štetna. Taj način gledanja na emocije dovodi do izbegavanja neprijatnih (koje su ponekad neophodne) i prekomerne težnje ka prijatnim (koje ponekad mogu da budu i štetne). Prikladnija je podela na prijatne i neprijatne emocije, od kojih svaka ima neku svoju funkciju i ako je adekvatno upotrebljena može da bude pozitivna i korisna u adaptivnom smislu. Adekvatan stav prema emocijama je prihvatanje da su sve one u određenim kontekstima potrebne i mogu da pomognu pojedincu ili organizaciji da se efikasno prilagodi promenama u okruženju. Odnos emocija i mišljenja, razuma i osećajnosti, veoma dugo je posmatran kao međusobno isključujući. Neko ili misli, ili oseća. Neko je funkcionalan sve dok mu osećanja „ne pomute razum“. U nekim situacijama to je tačno, ali ne zato što su kriva osećanja po sebi nego zato što osoba koja oseća dato osećanje ne ume da ga integriše u svoje celokupno funkcionisanje. Veoma intenzivne emocionalne reakcije ponekad zaista blokiraju mišljenje, ali nekada mogu da podstaknu proces razmišljanja blokirajući nebitne faktore i usmeravajući pažnju na faktore koji su bitni za rešenje problema.

Kao što je duboka voda opasna za neplivača, tako su emocije opasne za ljude koji ih ne shvataju i ne prihvataju. Emocije su korisne kada su adekvatne (kada je situacija tačno opažena, protumačena, vrednovana, kada su intenzitet i trajanje razumljivi, kada osoba tačno opaža šta oseća i u vezi sa čim, kada su izražene na socijalno prihvatljiv način i kada pokreću mentalne operacije koje vode ka boljoj adaptaciji na okolnosti) i potencijalno štetne i ometajuće kada su neadekvatne (situacija je netačno opažena, protumačena ili vrednovana, intenzitet i trajanje su neprikladni situaciji, osoba ne zna tačno šta oseća i u vezi sa čim, izražene su na socijalno neprihvatljiv način i ne pokreću mentalne operacije koje vode ka boljoj adaptaciji na realnu situaciju).

Izvor: Emocionalna inteligencija, Blogspot