Mi smo nacija zabrinutih i ljutih, a pravimo se da smo jaki

Možda treba otići besan na intervju sa psihoterapeutom. Prvo pitanje bilo je totalno lično. Šta da uradite kad proključate, kad vam emocije izlaze i kroz nos i kroz pore, kad ne možete da ostanete pristojni, iako vam ta razdražljiva žena u beloj uniformi koja je zaturila knjižicu baš i nije upropastila život, već samo deo dana. Dr Milivojević pokušao je da nam sažme mali deo svoje originalne, jedne od retkih grand teorija o emocijama.

Pući ćeš od besa, govorila sam sebi, nervirajući se ispred šaltera jedne dedinjske bolnice i smirujući majku, dok je vreme marfijevski odmicalo brže nego odmor, a babe pokušavale da nadjačaju Severinu sa radija. Niko tamo nije došao iz zabave, ali kad pritisak žurbe raste, onda prvo puknete od smeha na udruživanje starih i nemoćnih, skoro očajnih pacijenata u ogovaranju Mace Diskrecije, kao da im je to najveća briga na svetu, pa i od muke jer ste nemoćni pred sistemom i nemate dovoljno para da ga pobedite bar taj dan.

Na putu do Vračara i dr Zorana Milivojevića zastala sam u parkiću da iskuliram. Možda ipak treba otići besan na intervju sa psihoterapeutom. Prvo pitanje bilo je totalno lično. Šta da uradite kad proključate, kad vam emocije izlaze i kroz nos i kroz pore, kad ne možete da ostanete pristojni, iako vam ta razdražljiva žena u beloj uniformi koja je zaturila knjižicu baš i nije upropastila život, već samo deo dana. Da li je vredno vašeg zdravlja i jesu li u pravu oni koji kažu da je štetno ispoljiti bes, ili ovi drugi koji kažu: “Ne smeš da gutaš, razbolećeš se”? Može li se razboleti od taloženja loših emocija, koje dr Milivojević, u kapitalnom delu “Emocije” naziva neprijatnim? Čemu može bes da nas nauči? I kako se obuzdavaju emocije kad se preliju?

Dr Milivojević, čija je knjiga doživela devet štampanih izdanja, pokušao je da nam sažme mali deo svoje originalne, jedne od retkih grand teorija o emocijama…

Besan sam, pa šta
Potrebno je poznavati funkciju određenih osećanja. Tako, na primer, ljutnja, pa i snažna ljutnja ili bes, zahtev je da neko drugi promeni svoje ponašanje. Ljutimo se kada procenjujemo da drugi ljudi neopravdano ugrožavaju ono što nam je važno. Treba se ljutiti na one koji su nadležni, jer ljutiti se na one koji ne donose odluke već ih samo izvršavaju – nema smisla. Naš kolektivni problem je što živimo u takvom društvu koje nam na svakom koraku pokazuje da nas ne poštuje, tako da smo često ljuti: od saobraćaja, birokratije, zdravstvenog sistema.

A kada nas mnogo toga ugrožava, ljudi se pasivizuju, kažu: ‘Ko će to da promeni’, i ljutnja ne vodi do promene. Ta vrsta ljutnje i besa jeste građanski bes i treba da se izrazi kroz neku političku akciju jer jedino tako je moguća promena društva.
Kada osoba izražava ono neprijatno osećanje koje se u njemu javlja, kada ga pretvara u neku akciju, važno je da to uradi na socijalno prihvatljiv način. Postoje brojni načini na koje neko može da izrazi ljutnju na socijalno neprihvatljiv način, i samo nekoliko onih koji su socijalno prihvatljivi. Upravo je kultura ponašanja u tome da se emocije izraze na kulturan način. Kada neko izražava osećanja na neprihvatljiv način, onda takav način postaje poseban problem. Umesto da emocija doprinese da osoba reši problem, ona pravi dodatni problem. Kada se naljutite zato što se neko ponaša prema vama na način koji nije u redu, i kada vi – umesto da mu skrenete pažnju na ponašanje koje vam smeta, na primer, rečima: „Loše se osećam kad to radite zbog toga, toga i toga, želela bih to, to i to” – tom nekom kažete da je kreten, i tako ga uvredite, konflikt interesa postaje konflikt osoba, a problem još veći.

Šta je loše u vikanju?
Ja ne vidim problem u vikanju, i smatram da postoji kulturno vikanje. Ljudi viču onda kad osećaju snažnu emociju, recimo ljutnju. Ali to im ne daje pravo da pretvore ljutnju u prezir. Ljutnja je odnos prema ponašanju druge osobe – možete da je poštujete, volite, čak i da kulturno vičete na nju, ali ne smete da vređate i napadate tuđu ličnost, pa da kažete: „Ti si budala”, ili etiketirate da je neka životinja, jer su to uvrede, znakovi prezira. Kod nas ljudi vrlo brzo sa ljutnje pređu na prezir, naročito ako ima neke publike. Tu se sve zakomplikuje.

Potiskivanje ili: „Nemoj da plačeš, budi jak”
Koje emocije ćemo ispoljiti, koje su prihvatljive a koje ne, učimo u porodici. Recimo, učimo dete da nije prikladno biti ljubomoran na brata ili sestru, i dete misli da, ako pokaže ljubomoru, onda će ga mama i tata manje voleti, pa je negira i pretvara je u nešto drugo. Sećam se slučaja da je mama ostavila devojčicu i bebu i otišla u samoposlugu, i kako je beba plakala, devojčica joj je sipala so u oči, da “upije suze”.

Htela je najbolje, ali tu se vidi slabo maskirana ljubomora. Deo našeg mentaliteta je i da treba „biti jak”. Često imamo neke ratove, krize, loše se osećamo, i zato imamo logiku preživljavanja, da treba biti jak, a jaki ljudi osećaju jake emocije, a ne one koje su znak slabosti, kao što su strah, tuga, čak i ljubav, nežnost. Dok u nekim porodicama dečaku kažu: „Nemoj da plačeš, kô neka curica si.” U drugima nije dozvoljeno da se dete ljuti jer je to primitivno, nekulturno i nezahvalno, već mora da stalno bude uslužno i ljubazno. Iako postoje regionalne razlike, ipak je presudno kakva su bila pravila u vezi s emocijama u porodici iz koje osoba potiče.

Čemu nas uče neprijatne emocije
Prvo treba znati kad se uopšte javljaju emocije – kad osoba proceni da se dešava nešto važno. Mi stalno shvatamo šta se dešava oko nas i u nama, a zatim određujemo šta je važno, a šta nije. Emocije su reakcije na one događaje koje smo ocenili kao važne. Na to ukazuje i njihovo ime jer dolaze od latinskog emovere, što znači pokrenuti. Dakle, emocije su pokretači.

Ako procenimo da se dešava nešto što je važno na negativan način, osetićemo neko neprijatno osećanje, a ako je važno na pozitivan način, osetićemo prijatno osećanje. Naravno, naša procena može biti tačna ili pogrešna, pa i emocije mogu biti realistične ili iracionalne.

Sva neprijatna osećanja nastaju onda kada ocenimo da nešto ugrožava neku našu vrednost, nešto što nam je važno. U zavisnosti od detalja ove procene nastaju određena neprijatna osećanja. A neprijatna osećanja nas motivišu da se prilagodimo. Ili, ako nas ugrožava nešto što možemo promeniti, postajemo ljuti i agresivno zahtevamo da se svet prilagodi nama. Ili, ako nas ugrožava nešto što je jače od nas, ali od čega možemo pobeći, osećamo strah i iz onog dela sveta u kojem smo ugroženi idemo u onaj drugi u kome nema ugrožavanja. Ili, ako nas ugrožava nešto što je jače od nas i neizbežno, tada moramo prihvatiti da je to tako, i tome prilagoditi naš koncept sveta.

Kako kontrolisati emocije
Često čujemo da su emocije odgovorne za nečije ponašanje, da je neko morao nešto da uradi. Kažu: „Nisam mogao da izdržim, hteo sam da poludim, puknem” i slično. Veoma snažna osećanja zovemo afekti, a to u prevodu znači “uticaj”, pa je neko bio pod “uticajem” nečega u njemu ili izvan njega, i kao da on nije bio on. Današnji stav jeste da su ljudi odgovorni za sopstvene emocije. Oni su ti koji pripisuju određeno značenje i određenu važnost nekim stimulusima. Često kažemo da nas je drugi rastužio, uplašio, naljutio, ali istina je da smo mi gledali drugog i izveli zaključke, i mi smo ti koji smo “odlučili” da se rastužimo, uplašimo, naljutimo.

Svakako je važno kako se ponašaju drugi, ali na kraju, mi smo ti koji smo odgovorni za svoja osećanja, ne samo za njihov nastanak, već i za način izražavanja. Da li ljudi mogu da kontrolišu osećanja? Ako su odgovorni, onda mogu i da ih kontrolišu. Samo mali broj ljudi to ne može jer u detinjstvu nisu bili naučeni, a to su oni koje na sudu označe kao neuračunljive. To ukazuje koliko je važno da decu učimo da je u redu da doživljavaju osećanja, a zatim i da ih učimo da ih izražavaju na socijalno prihvatljiv ili kulturan način.

“Pucam po svim šavovima”
Za ljude je najbolje da imaju B varijantu. Nema uvek izlaza, ali treba razmišljati, tražiti ga. Ako sve propadne, šta ću onda? To može da bude B varijanta. Često je stalni stres znak da neko u stvari stalno izbegava neku katastrofu. Kada neko preuveličava negativne posledice nečega to zovemo katastrofiranje. Možemo smanjiti stres ako realno sagledamo negativne posledice – ako dekatastrofiramo. Na taj način oduzimamo važnost negativnim posledicama i samim tim smanjujemo neprijatno osećanje ili stres. Recimo, nije više minus sto, nego minus pedeset. I dalje je neprijatno, ali mnogo manje. Često nije problem u emociji ili stresu, već je problem u životnoj situaciji na koju reagujemo. Tada je situacija uzrok, a emocija problem, i treba raditi da se promeni situacija u stvarnom svetu, a ne emocija. Takva emocija nas upozorava i motiviše da nešto promenimo.

Nažalost, mnogi upravo u emociji vide problem, pa se onda bore protiv nje tako što piju lekove, alkohol, uzimaju droge, prejedaju se, itd. Traže način da smiruju sebe, a ta spoljašnja situacija u spoljašnjem svetu koja ih uznemirava i dalje traje.

„Izbaciti” emocije džogingom/vežbanjem/šopingom/pićem/jelom…
Emocija je naša reakcija, a ne predmet koji možemo “izbaciti”. Najčešće takve emocije i nisu problem, već reakcija na problem. Imate stresan posao, napornog šefa, punite se adrenalinom, a morate da ostanete ljubazni i prema šefu i prema strankama, i onda idete i džogirate i tako potrošite ono što se nakupilo u toku dana. To jeste neka korist, ali sutra se vraćate kod istog šefa, istim strankama, itd.

Ako neko zaista ne može dalje, onda treba da traži B varijantu. Jer džoging pomaže, ali ne rešava problem. To je kao kad stalno smanjujete temperaturu kod bakterijske infekcije, umesto da uzimate antibiotik.

Da li je moguće promeniti se
Problemi se dele na rešive i nerešive, a nerešivi na izbežne i neizbežne. Najpametnije bi bilo prihvatiti samo nerešiv i neizbežni problem. Ali u životu nije uvek tako i ne treba da budemo strogi. Mnogi prihvate jer veruju u ono: ‘Nemam drugog izbora’, ili ‘Rizično je, plašim se’… I onda prihvate takvo stanje stvari. Osoba će se bolje osećati, ali to za nju nije dobro jer je prihvatila ono što ne bi trebalo.

Oslobađanje od emocija kroz pražnjenje, „katarzu”
Katarza je koncept iz antičke Grčke i odnosi se na osećanje olakšanja, pročišćavanje moralne prirode. Neki psihoterapeuti veruju da u nama postoje neke stare emocije, neke nerazrešene situacije koje su važne, i da ljudi treba da se vrate i ponovo ih prožive i ispolje, drugačije shvatajući tu situaciju… Samo ponovno doživljavanje starih emocija nije lekovito. Stare emocije doživljavaju ljudi koje je, recimo, nekad napao pas i svaki put kad vide psa, oni se opet uplaše, pa nema promene. I zato je najvažnije situaciju iz prošlosti shvatiti na novi, razuman način, a ne izražavati stara osećanja.

Emocionalna pismenost kod Srba
Srbi jesu emocionalno pismeni, vrlo je visok procenat onih koji razumeju i sebe i druge, mnogo viši nego u nekim severnijim kulturama. S tim da i mi imamo svoju patologiju, a to je da smo sirovi… Mi spadamo u narode koji vrlo lako ispoljavaju emocije. Moj tata je, kad se naljuti, to vrlo jasno pokazivao. Kad sam kao student treće godine išao na praksu na psihijatriju u Mančesteru, tek posle šest meseci po povratku shvatio sam da me je moj mentor kritikovao. On me je pitao u jednoj situaciji: “Da li biste vi to možda drugačije uradili?” Ja sam rekao – ne, iako je on imao neki čudan izraz lica. Tek pola godine kasnije sam shvatio da je hteo da mi kaže da je trebalo nešto da uradim drukčije. Oni veoma indirektno izražavaju osećanja, pogotovo suptilno kritikuju, a ja sam naučio na sasvim druge kulturne kodove gde se veoma jasno i direktno kaže šta je u redu, a šta nije.

Kako postati emocionalno pismen
Emocionalna pismenost se stiče u porodici. Gde odrasli pokazuju osećanja prema detetu, između sebe, to imenuju, a onda i dete počinje polako da razumeva. To je kao učenje jezika, uči se kako da se izraze emocije, šta se ne sme, šta nije u redu, šta se kažnjava. Roditelji oblikuju dete. Emocionalna pismenost je sposobnost razumevanja šta se dešava u meni, i imenovanja tih emocija, a onda i razumevanja drugih. Kad ljudi malo bolje razumeju sebe, onda će bolje razumeti i druge…

Kad krijemo i čitamo tuđe emocije
Ako znate kako se osećam u raznim situacijama, onda vi znate mnogo o meni, onda znate šta mi je važno, kako razmišljam… To je razlog zbog kojeg ljudi kriju svoja osećanja, i pokazuju ih samo onima s kojima su bliski jer je to za njih sigurna zona. Bliski nas neće odbaciti, osuditi, dok za javnost nosimo maske. A socijalna maska otežava čitanje jer neke reakcije krije, a duge glumi. Učimo da pokažemo osećanja koja ne doživljavamo: „Joj, kako vam je lep nakit, je li to pravo zlato?” Ljubaznost je veoma važna, a to je da se ponašamo kao da volimo osobu koju i ne poznajemo. Ljubaznost je civilizacijski produkt i znak i emotivne i socijalne inteligencije. Socijalna inteligencija podrazumeva da razumete kontekst, druge ljude, da se prilagodite, čitate njihove reakcije. Jedna od definicija inteligencije je da posmatrate probleme iz raznih aspekata. Mi spadamo u kulture koje dosta dobro čitaju ljude.

Čemu služe maske
Socijalne maske ne postoje na selu, javljaju se u velikim gradovima u kojima se uobličava javni prostor. Moj otac koji je odrastao u okolini Arilja bio je ponosan što nema masku, što uvek kaže „popu pop, a bobu bob”. To može na selu jer se tamo svi poznaju i osoba bi bila čudna ako se pretvara da je fina. Selo je intimni prostor. Ali u gradu se pojavljuje javnost, koju čine tvoji sugrađani, a koje ne poznaješ. I zato se formiraju maske koje služe da se drugima predstavimo, ali i da zaštitimo sebe od drugih i druge od naše iskrenosti. Od drugih krijemo ono što ne želimo da drugi o nama znaju, a druge štitimo od naših negativnih reakcija jer ne znamo kako bi na njih reagovali. Naši ljudi često preziru maske, ali to je pogrešno. Postoje maske koje su u redu i maske koje služe da se neko lažno predstavi. Maska vam je kao izlog prodavnice u koji ljudi koji idu ulicom pogledaju da vide da li u prodavnici ima nešto što ih zanima.

Prekomerna patnja kod neuzvraćene ljubavi
Suština ljubavi je emocionalno vezivanje za drugu osobu. Problem neuzvraćene ljubavi je što mi želimo da se vežemo za nekog, a taj neko neće da se veže za nas. Kada deca počnu da se zaljubljuju, veoma je važno pomoći im da nauče da prihvate odbijanje. Kompleksi nastaju iz razmišljanja: ‘Ako drugi neće sa mnom, to znači da nisam dovoljno dobar, lep, pametan, zabavan, bogat’… i počnu da mrze ili da preziru sebe. Tako nastaju kompleksi. A onda ti kompleksi ostaju i kod odraslih. Nekad ljudi reaguju uvređeno: ‘Šta ti misliš ko si ti’, ‘Ja ne valjam, al’ ti ne valjaš triput više’… Ili neko bude napušten posle deset godina, pa razmišlja: ‘Ostavila me je zbog drugog, sad oni uživaju i smeju mi se, ja sam luzer’… pa pije, i odlučuje da nasiljem “ispravi” nepravdu. Veoma je važno decu na početku naučiti šta znači kad neko neće da bude s njima, u tom emotivnom smislu, šta znači raskid, da to znači da dvoje ljudi ne idu zajedno, da neko nije zadovoljan tim odnosom, a ne dokaz da neko vredi manje.

Neprijatne emocije kao saveznici
Kako osećamo neprijatne emocije onda kada procenjujemo da smo ugroženi, one su naš unutrašnji signal da nismo adaptirani, da između nas i toga kako mislimo da svet treba da bude i kako jeste postoji nesklad. Kao što nas na nivou tela motiviše bol, tako nas i neprijatna osećanja motivišu na neku akciju kojom smanjujemo neprijatnost, na zaštitu. Neprijatna osećanja su važnija od prijatnih jer su u funkciji preživljavanja. Prijatna osećanja su povezana sa unapređenjem sklada između našeg koncepta sveta i samog sveta. Na primer, dođete na posao i kažu vam – trideset posto veća plata. I vi ste srećni neko vreme. Onda vam plata opet postaje mala i opet ste nezadovoljni i opet želite veću. Prijatna osećanja su povezana sa kvalitetom života ili porastom kvaliteta života, a neprijatna sa preživljavanjem. Šta je važnije? Većini je važnije preživeti, pa kad preživimo, onda se bavimo kvalitetom života. Zato neprijatnih osećanja ima i više, i u jeziku ima mnogo više reči za neprijatna osećanja, negde oko sedamdeset, dok za prijatna imamo možda petnaestak reči.

Ignorisati emocije – da ili ne
Ako hvatamo sebe da često razmišljamo o nečemu, to je signal da nam je iz nekog razloga ta tema veoma važna. Taj razlog nam može biti nepoznat, tako da nam se čini da nas trivijalnosti muče. Ali nikada nije tako. Treba otkriti skriveno značenje, treba se pitati: Zašto mi je to toliko važno, treba malo razmisliti o tome. Nekada uvidimo da u stvari i nije važno, a nekada da ima neki važan aspekt o kojem nismo razmišljali. A kada je važno, treba se time pozabaviti jer ne treba ignorisati važne stvari.

Racionalizacija „ko zna zašto je to dobro”
Ljudi često kažu da „u svakom lošem ima nešto dobro”, da bi druge zaštitili od neprijatnih osećanja. Ako se neko do koga vam je stalo loše oseća, osećate empatiju i želite da mu bude bolje. Ali s ovom izrekom postoje granice, jer ne možete nekome kome, na primer, umre roditelj da kažete: “Ko zna zašto je to dobro.” Takođe, to je poziv da se stvari sagledaju iz neke druge perspektive.

Srbija, zemlja zabrinutih
Za razliku od životnija, ljudi imaju sposobnost da budu zabrinuti, da zamišljaju buduće negativne scenarije. Mi kao narod zaista mnogo brinemo zato što vrlo dugo živimo u zoni preživljavanja i iskustvo nas je naučilo da stvari mogu da krenu negativnim tokom. Najčešća briga je roditelja za decu. Recimo, moja majka brine za mene, iako nema potrebe. Ona kaže: “Ako ti ideš na put a ja nisam zabrinuta, onda bi to značilo da mi je svejedno, da te ne volim.” I tako nastaje ono što zovemo ljubav – zabrinutost.

Ona je loša jer šalje mladima dve poruke: da su nesposobni i da je svet opasno mesto. Tu postoji neka vrsta emocionalne ucene, jer ti si odgovoran što ja brinem za tebe, i zato moraš da me smiruješ tako što ćeš se javiti da ne brinem. Druga je povezana sa siromaštvom, jer kad mnogo ljudi loše živi, onda je nepristojno biti srećan, pošto druge podsećate na njihov neuspeh. Treća je kad ljudi kažu nešto lepo, odmah kucnu u drvo, “da ne čuje zlo”. Jer postoji gore neko ko sluša sve, i ako neko kaže: ‘Dobro mi je, zdrav sam, imam ljubav, zdravu decu, srećan sam’, ovaj gore gleda i kaže: ‘Sad ću da mu pošaljem neku katastrofu, da vidi on ko je šef.’

Kad je inteligentno biti zabrinut
Inteligentno je imati dvostruki odnos prema budućnosti. Jer nismo vidoviti, ne znamo šta će se dogoditi. Zato nam je potreban dvostruki odnos, i pozitivan i negativan. Pozitivan odnos, želja i nada nam daje energiju da idemo ka tim ciljevima u budućnosti, ka pozitivnoj viziji.

Ali na tom putu su moguće razne prepreke, i zato nam treba zabrinutost. Ona nam služi da predvidimo i da danas uradimo nešto kako bismo sprečili negativni razvoj u budućnosti ili, ako ne možemo da ga sprečimo, da se na njega pripremimo. Ta kombinacija optimizma i pesimizma jeste recept za uspeh i u poslu i u životu. Ljudi koji vide pozitivnu budućnost puni su životne energije, a ljudi koji ne vide budućnost je nemaju, depresivni su.

Pošto sam kao dečak morao u devet u krevet i nisam mogao da gledam naučno-fantastične crno-bele serije, koje su se emitovale negde od petnaest do devet, razvio sam fantaziju da ću kad budem svoj čovek, gledati TV do kasno u noć, da ću kasno ustajati, jesti burek u krevetu i čitati Stripoteku. Kad sam počeo da upoznajem vrlo uspešne i bogate ljude, šokirao sam se kada sam shvatio da svi oni ustaju vrlo, vrlo rano. Tek posle sam shvatio da oni jedva čekaju da se probude jer ih tog dana čeka nešto pozitivno, kao deca kad idu na ekskurziju. Da uspeh stvara životnu energiju koja stvara uspeh.

Razlika između ljubomore i zavisti
Za zavist je potrebno dvoje, za ljubomoru troje. Ljubomora podrazumeva ljubav i strah da će neko treći preoteti onog kojeg volimo. Zavist je kad mislim da je neko u nečemu nezasluženo bolji od mene. I to nije fer, jer to meni pripada, i ja sam gubitnik… Neki su ljubomorni iako partner ne daje nikakav povod. Razlog može da bude neki doživljaj iz detinjstva, možda da su se gurali s braćom i sestrama za roditeljsku ljubav i taj refleks im je ostao čim se pojavi neko sa strane. Drugi ekstrem su oni koji traže potvrdu od drugih, pa isprobavaju svoje moći kroz flert, a partner to gleda i oseća strah. Psihoterapeut uvek pita da li ste bili ljubomorni u svim vezama, pa ako jeste, onda postoji problem.

Osoba može da vuče neku ljubomoru iz prošlosti sa sobom ili bira takve partnere sa kojima gradi nestabilne veze, jer misli da je stabilnost isto što i dosada. Ljubomorni retko misle da je problem u njima, i traže da se drugi promene. To kvari odnos, do toga da partner može da kaže: ‘Ne mogu više’, i da ode drugom, i da na neki način potvrdi strahove i očekivanja ljubomornog partnera. Ljubomora je najčešći razlog za porodično nasilje, ali i za sklonost ka alkoholu.

Šta je sreća
Ljudi misle da je sreća kad se sretnu povoljna prilika i njihova važna želja i odatle ide reč, sresti se… Grci su predstavili sreću kao golog mladića, namazanog maslinovim uljem, s perčinom, koji je go sumanuto trčao okolo i neočekivano se pojavljivao. Samo u jednom trenutku mogli ste da ga zgrabite za perčin, jer drugačije može da vam isklizne, pošto je mastan. Tako su učili decu da ne oklevaju, da iskoriste srećnu priliku. To je samo jedna vrsta sreće, ona koja dolazi zbog toga što je neka važna želja ispunjena. Druga vrsta sreće je osećati životnu sreću. Danas se koristi izraz “indeks zadovoljstva” da se opiše sreća ljudi.

Ljudi su zadovoljni onda kad žive u skladu sa svojim vrednostima, kad nisu bolesni, kad nisu siromašni, kad ne misle o preživljavanju, kad imaju pozitivnu sliku o sebi, kad veruju u svoje kvalitete i sposobnosti, kada imaju ljude s kojima su emocionalno povezani. Ljudi su srećniji kad pomažu drugima, nego kad zadovolje neku svoju želju. Kad imaju utisak da rade neki posao koji im znači, i doprinose čovečanstvu, zajednici, preduzeću… Mi smo kao kultura previše vezali sreću za novac i čak i politiku, estradu, ekonomija nam je postala suviše važna. Kad ljudi izgube smisao, postaju nesrećni. Problem je kad ljudi gledaju one iznad sebe, i nesrećni su jer drugi imaju više, ali imate i one koji gledaju one ispod sebe, pa kažu: ‘Dobro je, ima i gore.’ Treba naći balans, i gledati i one ispod i one iznad sebe.

Izvor: nedeljnik.rs

(Visited 2.762 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *