Ne bih to nazvao odnosom „ljubavi i mržnje“. Možda odnosom „ljubavi i straha.“

S jedne strane, mi volimo svoju novu tehnologiju – svoje pametne telefone, iPadove, svoje laptopove. Volimo činjenicu da nam te naprave pružaju mogućnost da nam ljudi i informacije budu dostupni.

Međutim, mnogi od nas se takođe boje što bi ta nova tehnologija mogla učiniti ljudima. Videli smo kako može dominirati životima i sabotirati njihove odnose.

Kada sam pre nekoliko godina pisao o tome u svojoj kolumni, čini se da sam dotakao osetljivu temu. „Te mobilne naprave mogu preuzeti kontrolu nad vašim životom“, napisao je jedan čitatelj u e -mailu. Drugi je rekao: „Razumem da tehnologija ima svoje prednosti, ali ona vlada nad nama umesto da nam koristi kao alat.“

Još jedan je napisao: „Tako je lako isključiti se kada koristimo tehnologiju. Svi znamo ljude koji se totalno isključe i budu apsorbovani programom kada gledaju televiziju. Sada imamo Internet, mobilne telefone i igrice koji odvlače još dublje u nerealan svet, a u isto vreme pružaju umirujuću iluziju spojenosti i produktivnosti.“

Neki čitatelji su ispričali tužne priče o sve većoj izolaciji u svojim brakovima:

„Ja sam obično žena koja čeka da da se njen muž skine s mobilnog, iPada, Instagrama, Facebooka ili neke druge igre na koju se navukao. Dojadilo mi je da vodim razgovore putem sms-a i uživala bih u dobrom starom razgovoru oči u oči. Ali činjenica je da jedva više imamo šta za reći.“

„Ja i moj muž smo se kroz 25 godina braka mučili oko vođenja razgovora, no ono što se sada dogodilo je da je Facebook preuzeo vlast. Ako večera nije gotova kada on stigne kući, provešće vreme na Facebooku sve dok ne bude. Svakoga jutra ustane i uključi Facebook da vidi ko je bio online. Nažalost, on to ne smatra problemom. I bojim se da nisam jedina koja se suočava s tim.“

„Ja sam jedna od onih ljudi koji u restoranu sa svojim supružnikom sede i osećaju se usamljeno. Moj muž uvek gleda svoj telefon: proverava svoje e-mailove, bankovni račun, Facebook ili sms-ove. Ja samo sedim i čekam misleći si: ‘Zašto mu ja nisam dovoljno dobra? Zašto ga moraju zabavljati svi drugi i sve drugo?’ To me duboko deprimira i on jednostavno ne razume moje gledište.“

Drugi su napisali:

„Imam šesnaestogodišnjeg sina koji nema pojma kako razgovarati s devojkom. Može slati poruke celu noć, ali oduzmite mu tu mogućnost i biće izgubljen.“

„Moje kolege i ja često pričamo o tome kako ova nova generacija nema pojma kako voditi razgovor.“

„Mladi u našem društvu su možda tehnološki napredniji od pređašnjih generacija, ali su isto tako društveno nepismeni kada je reč o pristojnosti i pravilima ponašanja.“

A onda je tu čovek koji je ispričao kako su se njegov sin i njegova devojka „upoznali, zaljubili i održavali vezu na daljinu isključivo putem poruka.„ Tokom šest meseci njihove veze videli su se svega tri puta. „Stalno se pitam možeš li nekoga zaista poznavati uz tako oskudnu komunikaciju“, napisao je, „ne vidim kako bi ih to moglo pripremiti za zajednički život.“

Neki ljudi su skloniji Twitteru i sms-ovima kao oblicima komunikacije, baš kao što su nekada bili skloniji e-mailovima – jer je jednostavnije, brže, lakše. Ono što ne razumeju je da se kroz te medije toliko toga gubi – emocije, izrazi lica, ton glasa i još mnogo toga.

Jedna žena pisala je o problemu u svom braku: “ …do mnogo rasprava dolazi zbog nečega što je rečeno sms-om i onda je to neko pogrešno shvatio. Danas mi je moj muž poslao sms nakon što sinoć nije hteo da razgovara. Mislila sam da je ton te poruke ružan i nisam htela da odgovorim. Kasnije me nazvao pitao zašto ne odgovaram, a ja sam mu rekla da bih radije razgovarala nego slala poruke jer može doći do nesporazuma. Njegov odgovor je bio: „Ja volim sms poruke. Prenose poruku. Nema emocija. Ciljaju direktno na stvar.“

Koji klasičan citat. „Ja volim sms poruke. Prenose poruku. Nema emocija. Ciljaju direktno na stvar.“ Problem je u tome da stvarni odnosi zahtevaju stvarne razgovore i stvarne emocije.

„Kada šaljemo poruke, e-mailove ili komuniciramo putem Facebooka ili slično, gubimo vitalni deo svakog razgovora; emocionalnu povezanost.„ Bez zvuka našeg glasa, govora tela, dodira, mi ljudi gubimo nešto što je Bog namenio da bude vitalan deo naše komunikacije i načina na koji primamo ljubav i održavamo zajedništvo s drugima.

Preuzeto sa: obiteljskizivot