Čitajući o ovoj temi uvek sam nailazio na stav da su telesno i duhovno u nekakvom međusobnom sukobu, da se telesno vezuje za metrijalno, ovozemaljsko, a duhovno za nešto što je iznad materijalnog, potrošnog i prolaznog. Takavi stavovi obično su vodili zaključcima da telesno onemogućava duhovni razvoj, da sprečava da se duhovnost ispolji u svojoj punoći, i, da je zarad duhovnog rasta, potrebno pobediti telesnost. Psiholozi danas kada govore o problemu straha kod ljudi, kažu: da je strah deo čovekovog bića, i da za uspešno rešavanje problema ne treba razmišljati o tome da se strah pobedi, jer ako pobedimo strah pobedićemo sami sebe, već da se razmišlja o prevazilaženju straha, da se razmišlja o tome da se čovek uzdigne iznad sopstvenog straha.

Ovde se može postaviti pitanje “Nije li telesno deo čoveka? Trebamo li, umesto o pobedjivanju, da govorimo o prevazilaženju telesnog i materijalnog?” Darujući nam život, Tvorac je u naš život uneo obe komponente, i komponentu materijalnog, i komponentu duhovnog. Koji će od ova dva principa da prevlada zavisi isključivo od našeg slobodnog izbora, od naših sopstvenih odluka. Kada Platon govori o životu, pravi jedan paradoks. Platon kaže da je život predestiniran (predodređen) sudbinom, a kakva će ta sudbina biti, zavisi od nas, od naših odluka i izbora koje pravimo, i te odluke nas vode ka određenoj predestinaciji našeg života. Svaka odluka koja vodi materijalnom, telesnom, vodi nas ka večitom nezadovoljenju, uvek će postojotai ono “još nešto” što nam je potrebno da bi smo zadovoljili, ne naše potrebe, nego naše prohteve. Materijalno stvara čoveka koji svakim danom ima jedan, ili više novih prohteva, koje treba da ispuni. Platonovim rečima rečeno, predestinacija materijalnog čoveka je život definisan večitim nezadovoljenjem. Sa druge strane, svaka odluka koja vodi duhovnom koje zahteva odricanje, vodi večitom nezadovoljenju duha koji svakim danom želi da se uzdige još više, ali nema snage za to uzdizanje, jer telesno, koje pati, vapi za svojim zahtevima. Predestinacija ovakvog izbora je večita borba između duhovnog i telesnog i večiti strah da se ne padne u telesno.

Aristotel je u svojim delima govorio “umerenost je vrlina”, a naš filozof Mladen Kozomara je jednom prilikom lepo rekao: “Umerenost je težnja čoveka da njegovo ponašanje ne dobije ekstremne vrednosti“. Svaki vid ekstremizma prema materijalnom ili duhovnom, i ekstremizma u osudi suprotnog, vodi čoveka ka patnji zbog nezadovoljenja. Materijalno i duhovno su nam dati od Tvorca, jer Tvorac je stvoritelj i materije i duha, i darujući nam život darovao nam je da osetimo blagodeti njegove milosti i ljubavi kroz duhovno i blagodeti uživanja kroz materijalno. A uživanje u meterijalnom ne može se postići ukoliko je materijalno samo sebi svrha, tek kroz duhovno, kroz uživanje u milosti i ljubavi Božjoj, kroz uživanje u davanju i primanju ljubavi svojim bližnjima, možemo osteti i komponentu materijalnog koju nam je darovao Tvorac. Tek onda kada nam je srce ispunjeno naši pogledi vdeće mnogo lepše svet oko sebe, naša čula mirisa osetiće punoću života, našii dodiri i poljupci darovaće i primaće ljubav, naši jezici osetiće svu blagodet ukusa koju nam je Bog podario, a naše uši čuće najdivniju muziku ljubavi. Samo nam ljubav može pokazati put uživanja u materijalnom, i samo kroz ljubav možemo spoznati vrlinu umerenosti, i jedino kroz ljubav naša ponašanja nikada neće dobiti ekstremne vrednosti.