Kako bi bilo da vam kažem da postoji jedna stvar koju mi ljudi činimo, a koja nam uništava život? Kako bi bilo da vam kažem da ljudi širom sveta pate od jednog fenomena koji uništava odnose, prijateljstva, roditeljstvo i vaš doživljaj samih sebe? A šta ako bih vam rekla da je to nešto od čega i vi patite?
Što manje sebi govorimo da znamo sve, bićemo otvoreniji prema životu, svetu i drugim ljudima.
Ali, pre nego što vam kažem o kom fenomenu se radi, dopustite mi da vam pokažem na koji način to uništava vaše životno iskustvo.
Znate ono kada stanete ispred ogledala i prisetite se prošlosti, nostalgično se sećajući kako je to nekada bilo. Kada stojite tamo i aktivno se kajete kakvi ste to postali danas.
Znate ono kada vam vaš partner ne skuva onakvu kafu kakvu želite, a vi se osetite neshvaćenom, nevoljenom i otuđenom, jer “kako je moguće da nakon svih ovih godina on ne zna kakvu kafu volim?!”
Znate ono kada vaša drugarica kasni, a vi pomislite kako je ona jako sebična i kako joj nije stalo do vas. I još više ako joj to nije prvi put da kasni. Sedite i pitate se zašto vas niko ne ceni dovoljno da bi ispoštovao vaše vreme i vaš trud.
Znate ono kada vaše dete baci nešto što ste mu poklonili, nešto u šta ste uložili celu sebe, a njemu kao da do toga uopšte nije stalo. A vi ostanete u čudu, pitajući se šta ste to uradili da vas vaše dete ne voli.
Ako su vam poznate takve misli, dopustite mi da vam kažem da u tome niste usamljeni. Što više razgovaram s ljudima, to više dopuštam sebi da budem otvorena za čist bol koji oni osećaju i jasnije uviđam da je naš unutrašnji dijalog glavni uzrok naše patnje.
U jednoj reči, ja bih to nazvala „osuđivanje”.
Zašto ljudi osuđuju?
Naš mozak je čudesna mašina. Ipak, poput bilo kog drugog operativnog sistema, i kod njega se javljaju greške… Jedan deo našeg mozga zadužen je da nas drži pripravnim za nepredviđene i opasne situacije i taj deo bi trebalo da bude dobro usklađen sa čeonim režnjem, delom mozga zaduženim za emocije koji čini glavnu razliku između nas i ostalog živog sveta na ovoj planeti. Ali to nije u potpunosti tako. Tu postoji i jedna greška.
Deo našeg mozga zadužen za emocije određuje naša verovanja, sistem vrednosti i naše želje. On je zadužen za ljubav, povezivanje i privrženost. Kada god mi sebi kažemo da postoji i najmanja opasnost od ugrožavanja toga, u našem mozgu se upali lampica za alarm i aktivira se jedan od odgovora: stani, beži ili bori se.
Najčešći odgovor bude da se borimo. Borimo se sa sobom, sa svojim partnerima, sa svojom decom. Živimo u svetu koji nas uči da jedini način da izbegnemo bol jeste da ga mi prvi nanesemo. I to je tako od davnina.
A koja je „caka“ sa osuđivanjem?
Život vam može biti drugačiji. Ne mora to biti neprekidna borba.
Evo kako to radi:
Nešto se dogodi, zatim vi razmislite o tome, a onda u vama narastu osećanja. Vaša osećanja nisu direktno povezana s onim što se dogodilo, već s onim što ste vi sebi rekli o onome što se dogodilo.
Vaša reakcija je direktno proporcionalna vašem unutrašnjem dijalogu, a ne onome što se dogodilo.
Autobus je kasnio u polasku i zato je vaša drugarica zakasnila. To ne znači da vas ona ne voli.
Nestalo vam je šećera u kući. To ne znači da vašem partneru nije stalo do vas.
Vaš sin nije uzeo taj origami brodić koji ste napravili. To ne znači da vas on ne voli niti da je običan nezadovoljni razmaženko.
Ono što vi govorite sebi često ne predstavlja pravu sliku onoga što se dogodilo.
Možemo li prestati da osuđujemo?
Ako sedite i čitate ove reči mrzeći svoj mozak za to što vam radi – nemojte! Da nema vašeg mozga ne bi ni vas bilo.
Ne možete vi potpuno prestati da sudite. Sve dok je vaš mozak sastavljen iz navedenih delova, osuđivanje će biti prisutno u vašem životu. Ali postoji nešto što možete da uradite, jedna jednostavna stvar koja će vaš život učiniti lepim – možete prestati da verujete da vaši sudovi predstavljaju definitivnu istinu..
Onog trenutka kada se rastanete od ideje da znate sve, steći ćete moć da živite život s radoznalošću; postaćete sposobni da postavljate pitanja, umesto da živitie na osnovu sopstvenih pretpostavki. Moći ćete da održite povezanost i ojačate privrženost sa sebi bliskim osobama. Moći ćete i da prihvatite i volite sebe onakve kakvi ste.
A što smo otvoreniji, to smo zadovoljniji i srećniji.
A kako da u tome uspemo?
Učenje kako da oslušnemo svoje sudove dok ostajemo povezani putem radoznalosti je proces, ali istinski vredan proces. Već i preuzimanje prvog koraka na tom putu omogućiće vam da živite divnim životom, da vaspitavate vašu decu sa ljubavlju i privrženošću i da uživate u svakom danu sa vašim partnerom.
To je ono što ja radim sa članovima mog “Ostrva mira”, grupe u kojoj mi svoje sudove transformišemo u potrebe i osećanja i učimo kako da na pozitivan i efikasan način komuniciramo sa onima koje najviše volimo.
Izvor: parentsenlight
Možda će vas zanimati emisije:
Zašto smo baždareni na negativno?