Prolazeći kroz vrata, osetio sam kako se pogledi okreću prema meni. Teskoba je rasla dok sam razgledao sobu punu neznanaca tražeći mesto za sedenje. Sa svakim mojim korakom činilo se da sud raste. Zakašnjenje nikada nije donelo ništa dobro ali danas nisam mogao to da izbegnem. Srce mi je kucalo nešto brže nego obično, skliznuo sam na sedište pozadi, nadajući se da će ljudi ipak verovati da postoji i nešto dobro u meni.
U suštini, naša nesigurnost i ponos otkrivaju se kroz našu kritiku, tračeve i pretpostavke.
Jeste li ikad bili u sličnoj situaciji? Zbog osećaja pogleda koji sude većina ljudi se meškolji. Pa ipak, u našem grešnom umu je tako lako bez ikakvog razmišljanja donositi zaključke o ljudima i iznositi reči presude. Ali šta Biblija zaista ima da kaže o sudu? Da li je Božja reč jasna o tome kome i kada treba da sudimo?
Suditi znači stvoriti mišljenje ili doći do zaključka o nekome, a prema Pismu, Isus je imao mnogo toga da kaže o sudu. Procenjivanje srca ima veliku težinu i to nije nešto što bi hrišćani trebali olako shvatiti.
Bog je sudija svih stvorenih stvari
Pre nego što pređemo na to kako izgleda osuđivanje drugih, moramo imati pravi pogled na Boga kao sudiju.
Psalam 50,4 kaže: „Doziva nebo odozgo i zemlju, da sudi narodu svom“.
Bog je sudija svim stvarima i svim ljudima. A On nije sudija spoljnog prikazivanja, već sudija srca.
1. Dnevnika 28,9 kaže: „A ti, Solomune sine, znaj Boga oca svog, i služi mu celim srcem i dušom dragovoljnom; jer sva srca ispituje Gospod i svaku pomisao zna; ako Ga ustražiš, naći ćeš Ga; ako li Ga ostaviš, odbaciće te zasvagda“.
Bog u svojoj beskrajnoj mudrosti istražuje srca ljudi, razume naše namere i poziva nas da ga sledimo. On nije ljutiti, grubi sudija, već sudija koji gleda na greh u ljudskom srcu i poziva nas na pokajanje i spasenje u Isusu.
Moramo Boga videti kao pravednog, milosrdnog sudiju čije su namere i zapovesti za naše dobro i dobro drugih. I moramo priznati da su naša grešna srca sklona suđenju i da im je potreban milostivi Spasitelj.
Zašto sudimo i kako izgleda suđenje?
Greh osude često je ukorenjen u nesigurnosti i ponosu. Lakše je komentarisati osobu do nas, nego zadržati mišljenje za sebe. A naš ponos nam često govori da je presuda u redu jer smo bolji i znamo bolje od drugih. U suštini, naša nesigurnost i ponos otkrivaju se kroz našu kritiku, tračeve i pretpostavke. Ali naša osuđivačka srca ne utiču na Boga. U stvari, on je čak pozvao i sveštenika Samuila da ne sudi po izgledu u 1. Samuilovoj 16,7:
„Ali Gospod reče Samuilu: Ne gledaj na lice njegovo ni na visinu rasta njegovog, jer sam ga odbacio; jer ne gledam na šta čovek gleda: Čovek gleda šta je na očima, a Gospod gleda na srce.“
A u Jovanu 7,24 Isus kaže: „Ne gledajte ko je ko kad sudite, nego pravedan sud sudite.“
Kao hrišćani nismo pozvani da sudimo o izgledu ili spoljnoj percepciji nekoga. Umesto toga, pozvani smo da podstičemo i gradimo crkvu, smerno se suprotstavljamo grehu i uvek tražimo pomirenje.
Kako da znamo kada je u redu nekome suditi?
U 1. Korinćanima 5, Pavle je vrlo jasan dok piše crkvi o tome ko smo i da ne treba da sudimo.
„Jer šta je meni stalo da sudim one koji su napolju? Ne sudite li vi one koji su unutra (da bi zaštitili crkvu prema situaciji)? A one koji su napolju (nevernicima) sudiće Bog. “ (1. Korinćanima 5,12)
Nismo pozvani da sudimo ljudima koji nisu deklarisani hrišćani. Bog je sudija svima i sudiće onima izvan crkve. Međutim, pozvani smo da sudimo za greh vernika unutar crkve. Već u prethodnom poglavlju, Pavle iznosi jasan mandat o tome šta je prihvatljivo da se sudi kod brata ili sestre.
1. Korinćanima 4,5 kaže da ne smemo da sudimo o „skrivenim … namerama srca“. U svom članku „Ne sudi, da možeš dobro suditi“ na stranici Desiring God, Jon Blum to kaže na sledeći način:
„Ne smemo da sudimo o „’skrivenim … namerama srca’ drugih hrišćana na osnovu njihovih odluka, postupaka, perspektiva, reči ili same ličnosti ako te stvari nisu izričito grešne (1. Korinćanima 4,5). Ne smemo pretpostavljati greh ako sumnjamo na greh, s obzirom na to koliko naše sumnje mogu biti pristrasne “.
Koja je razlika između držanja nekoga odgovornim i osuđivanja?
Odgovornost znači pomagati nekome da živi u skladu sa Svetim pismom i bez sumnje znati da li te standarde krši. Osuđivati znači ogovarati, kritikovati i pretpostavljati o tome šta se krije u srcu osobe i njenim namerama.
Iako smo pozvani na ispravno prosuđivanje eksplicitnog greha, ne smemo to mešati sa osuđivanjem. Osuđujući duh je kritički duh koji je u direktnoj suprotnosti sa onim što Biblija uči o izgradnji crkve. Pogrešno rasuđivanje može se pretvoriti u klevetu, rušenje drugih ili nepotrebne argumente.
Trebali bismo pažljivo paziti na svoja usta i umove prema rečima iz poslanice Efescima 4,29:
„Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo šta je dobro za napredovanje vere, da da blagodat onima koji slušaju.“
Odgovornost dolazi s namerom primanja blagodati, obnove i pokajanja. Odgovornost sledi naredbe „budi spor da govoriš i spor da se ljutiš“ (Jakov 1,19). Cilj odgovornosti i ispravnog rasuđivanja je priznati greh, podstaći, izgraditi i ukazati na evanđelje.
Kako izgleda ispravno suđenje?
Ispravno suđenje izgleda kao suočavanje sa eksplicitnim grehom kod drugog vernika ali sa pristupom punim ljubavi radi pokajanja i pomirenja. Ako znamo da ne treba da sudimo onima izvan crkve i ne treba da sudimo o spoljašnjem izgledu, namerama ili skrivenim namerama srca, šta onda i kako da sudimo?
Pravilan sud izgleda kao vraćanje na ispravan put osobe koja je uhvaćena u grehu.
Matej 7,1-5 jedna je od najčešće citiranih fraza: „Ne sudite da vam se ne sudi“. Isus nam ne zapoveda da nikada ne sudimo, već pre izaziva naše srce dok presuđujemo. Pre nego što pokušamo da prozovemo greh druge sestre ili brata, moramo proveriti motive i namere svog srca. Isusova oštra pažnja ovde je da nas spreči da sami sebe ne sapletemo. Ako nisamo svesni svojih greha i ne ponizimo se prozivajući tuđu odgovornost, presuda će nam pasti na glavu.
Dok težimo da sudimo ispravno, to bismo trebali činiti polako i sa „jedinstvom uma, saosećanjem, bratskom ljubavlju, nežnim srcem i poniznim umom“ (1. Petrova 3,8-12).
Kako hrišćani treba da reaguju kada nekoga vređa kako mu se presuđuje?
Dobro pravilo je verovati da su namere osobe dobre, dok se ne dokaže suprotno. Kološanima 3,12-13 podstiče da, budući da smo jedno telo u Hristu, moramo s ljubavlju tražiti pomirenje jedni s drugima:
„Obucite se dakle kao izbrani Božiji, sveti i ljubazni, u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost, i trpljenje, snoseći jedan drugog, i opraštajući jedan drugom ako ima ko tužbu na koga: kao što je i Hristos vama oprostio tako i vi“.
A Isus upozorava u Mateju 6,14-15: „Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše“.
Rimljanima 12,17-21 zapoveda da nikada ne uzvraćamo zlom za zlo. Umesto toga, mi treba da budemo narod koji brzo traži pomirenje, brz da sluša i brz da oprosti, sećajući se koliko nam je Hristos oprostio.
Isus je dobri sudija koji iskupljuje
Iznad svega, moramo se setiti ko je Bog i šta je učinio za nas. Isus sedi na mestu sudije (Rimljanima 8,34). Video je svu našu nesigurnost, ponos, aroganciju, naše idolopoklonstvo radi čovekovog odobravanja, osuđujuće podsmehe i kritički duh. I umesto da nas osudi, On je na sebe preuzeo osudu.
Živeo je životom koji smo mi trebali da živimo i umro je smrću za koju smo trebali da umremo, preuzimajući na sebe puni gnev Božiji da bismo mogli biti oslobođeni od presude. Ustao je iz groba da bismo mogli biti oslobođeni osude; oslobođeni greha ponosa, straha od čoveka, osuđujućih stavova i svojeglavog govora. Doneo je presudu, očistio naš zapis i pustio nas da hodamo slobodni kao preobraženi muškarci i žene.
Kada smo svesni da je Bog univerzuma umro za naše grehe, tada možemo živeti u ljubavi, jedinstvu, pomirenju, pokajanju , oproštaju i radosti nošenja tereta jedni drugih na koje smo pozvani u Hristu.
Izvor: crosswalk
Možda če vas zanimati emisije: