Jako je lako biti isfrustriran svim onim što vas svakodnevno snalazi kada ste majka.

Čišćenje mrvica sa kuhinjske ploče, brisanje škrabotina sa zidova, izvlačenje fleka iz tepiha i odvajanje tog rezanca od lego kockice koju ste upravo zgazili (dupli baksuzluk), sve to može razbuktati frustraciju u našim glavama.

Stoga, ne biste očekivali da će trajna plava fleka na tepihu izazvati suze radosnice, ali 14 godina nakon što je Heder Dakvort preminuo sin Džejkob, to je upravo ono što se dogodilo.

U postu pod nazivom “Plava fleka”, koji je postavila na Fejsbuk, Heder nas sve stavlja u poziciju zahvalnosti i cenjenja onoga što je u životu zaista bitno… a i onoga što, pa, jednostavno nije.

Pročitajte njenu prosvetljujuću prouku i obavezno imajte pri ruci papirne maramice.

Plava fleka

Sinoć sam brisala neko blato koje je moja ćerka ispustila na pod. Ona je većinu toga sama izbrisala, ali ja sam grebala sa površine ono što se zalepilo i stvrdnulo. Polako je počinjala da me hvata nervoza zbog svog tog haosa. Delovalo mi je da je blato svuda! A onda sam se setila jedne druge situacije u mom životu kada sam pre nekoliko godina raščišćavala veliki haos. I tada su počele da mi naviru uspomene…

Pre 14 godina…

Bilo je skoro vreme za spavanje. Bila sam potpuno iscrpljena i sve je već bilo u haosu. Život je bio „nemoguć“ sa dvogodišnjim trojkama i njihovim četvorogodišnjim bratom. Nisam imala vremena za sebe i verovatno da je već bilo prošlo četiri dana otkad se nisam istuširala. Svaki sekund moga dana odlazio je na njihove potrebe i, iako sam bila potpuno iscrpljena, ne bih to menjala ni za šta drugo. Ruke su mi bile prepune, ali isto je bilo i s mojim srcem.

Upravo smo završili svakodnevni ritual večere i kupanja i okupili naše dečake u sobi za igru kako bi sklonili igračke nekoliko minuta pre odlaska u krevet. Sa radija su dopirali zvuci pesme i svi smo pevali i igrali skupljajući njihove igračke.

Brzo sam odlagala njihove igračke, žureći da ih što pre stavim u krevet da bih, možda, dobila nekoliko minuta da se istuširam. A onda, iznenada, čula sam glas jednog od dečaka: “Uh, oh!”

Okrenula sam se taman na vreme da vidim kako se plavo mastilo razliva po tepihu nakon što je hemijska olovka pukla u ruci jednog od dečaka. Oduševljeno je vrisnuo kada je plavo mastilo počelo da mu curi iz ruke i da boji njegovu čistu pidžamu.

Uzdahnula sam kada sam spazila plave mrlje po podu i baricu mastila koje se utapa u naš tepih – naš potpuno novi tepih. Brzo sam pozvala supruga, koji je za to vreme prao sudove, da dođe i da mi pomogne. U trenutku sam se iznervirala dok sam podizala svog sina kako bih ga odnela u kupailo da ga operem, a moj suprug je pokušavao da izbriše te plave fleke sa tepiha.

Oči su mi se ispunile suzama. Bila sam tako umorna. I ljuta. Mislim, jako, jako ljuta. Nisam bila ljuta na svog sina – koji je bio plav kao štrumpf – već na sebe, jer sam ostavila tu olovku nadohvat ruke svog mališana. U ovoj kući smo živeli tek 6 meseci, a sada je itison bio potpuno uništen.

Trljali smo tu fleku čitav sat te večeri, ali ona je i dalje ostala na itisonu.

Sledeći dan smo pozvali perionicu i ljudi su nekoliko puta oprali itison, ali ta fleka nije izbledela. Uporno je zurila u mene, svojim blistavo plavim okom.

Svaki put bih se iznova razočarala kada bih spazila tu fleku – bila je tako ružna, naročto u kontrastu sa ostatkom itisona. I bez obzira koliko se trudili, ta tvrdoglava fleka bi ostala na svom mestu. Ta fleka me je učinila da se osećam posramljeno i razočarano, ljutito i nesposobno, jer sam ja bila ta koja je ostavila hemijsku olovku tamo gde je moj dvogodišnji sin mogao da je dohvati. Ta plava fleka oslikavala je sve ono negativno u mom životu. Mrzela sam je.

Sledećeg meseca, mom slatkom sinčiću, baš tom koji je prosuo mastilo po tepihu, dijagnostifikovan je kancer. Dve godine kasnije, preminuo je.

Mog sina više nije bilo, ali fleka je i dalje bila tu?! I dalje tu… a sada je… bila stalni podsetnik na mog preminulog sina. Stalni podsetnik na moju isfrustriranost oko nečeg tako beznačajnog… nečeg toliko nevažnog u životu…

Ta plava fleka mi je postala stalni podsetnik koliko je život haotičan, ali i koliko ga vredi živeti.

Stalni podsetnik da se ne nerviram oko sitnica.

Stalni podsetnik da nisu važne stvari, već ljudi.

Stalni podsetnik da se nezgode dešavaju.

Stalni podsetnik da se odvojim od nebitnih stvari i da se čvrsto uhvatim za ono što je zaista važno.

Ta fleka nije izbledela tokom godina. Ostala je sjajno plava na našem mat itisonu. Naučili smo kako da je dobro prikrijemo ispod nameštaja, ali nakon svakog dubinskog pranja i pomeranja nameštaja, ta fleka bi i dalje bila tamo i zurila pravo u mene. To bi mi svaki put oduzelo dah, jer bi me podsetilo na bol zbog mog gubitka.

A ta fleka koja mi je nekada tako “bola oči” i nervirala me, sada me čini zahvalnom Bogu za ove uspomene.

Ona me podseća da je ovaj život haotičan. Biće prosipanja po kuhinjskom podu. Biće i razbijenih prozora. Biće i prepunih korpi prljavog veša i sudopera prepunih prljavih sudova. Biće i mrlja na staklenim vratima i linija od voštanih bojica po celom stolu. A biće i plavih fleka od mastila na vašem novom itisonu.

Ali sav taj haos?! On potiče iz življenja, voljenja, rastenja i učenja. I on me čini zahvalnom. Jer taj haos je kamuflirani blagoslov.

I znate šta?

Pristala bih da imam još milion plavih fleka od mastila na mom itisonu samo kada bi to značilo da ću dobiti makar još jedan dan da provedem sa svojim sinom.

Posmatrala sam ljigavu masu rasutu po celom podu i to me je podsetilo na tu plavu fleku. Jako me je dirnula pomisao da negde tamo neka majka sedi kraj bolničke postelje svog bolesnog deteta… razmišljajući samo kako bi bila srećna kada bi njeno dete bilo dovoljno zdravo da može da napravi takav haos – baš kao što sam i ja razmišljala pre 14 godina.

Nove suze potekle su niz moje obraze dok sam čistila pod sa novim pristupom – prepoznajući blagoslov u svom tom haosu – i zahvaljujući Bogu na došaptavanju da sačuvam zahvalnost u svom srcu i da se usredsredim na ono što je zaista bitno u životu.

Kološanima 3:2 – “Mislite o onome što je gore a ne što je na zemlji.”

Heder Dakvort

Izvor: faithit.com