Kako se ne brinuti ni za šta?

Jedna od zapovesti koje ne uzimam onoliko ozbiljno koliko bi trebalo je Pavlov zahtev: “Ne brinite se ni za šta.”

Na moju sramotu, ja se prema tim rečima odnosim više kao prema predlogu nego prema zapovesti. Nešto poput Božjeg sredstva za čišćenje – uputstva za bolji život, koje se savršeno uklapa uz članke poput “45 saveta za gubljenje tog upornog sala na stomaku” ili “Kako da sačuvate avokado svežim?”

Okolni stihovi, koji su istovremeno i utešni i izazovni, kažu:

“Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša. I mir Božji, koji prevazilazi svaki um, da sačuva srca vaša i misli vaše u Gospodu Isusu.“ (Filibljanima 4:6-7).

Ne brinuti se ni za šta? Kako je to moguće?

Spolja, ovo izgleda kao jedna od onih “Stvarno?! Šališ se?!” zapovesti.

Mislim, ne brinuti se ni za šta? NI ZA ŠTA!? Ovaj život je, na mnogo načina, ogromna, sivim prošarana tapiserija briga, anksioznosti, unutrašnjih borbi i strahova.

  • Hoću li imati dovoljno novca da platim račune?
  • Hoće li mi se dete oporaviti od ove bolesti?
  • Hoću li imati dovoljno vremena da odradim sve poslove i da mi ostane malo vremena i za porodicu?
  • Hoću li morati da se staram o svojim roditeljima?

Shvatili ste.

Kako bi iko mogao da se ne brine ni za šta?

Život je apsolutno pun iskušenja da budete zabrinuti.

Zato kada Pavle kaže: “Ne brinite se ni za šta”, moj odgovor je obično: “Stvarno?! Mora da se šališ?!”

Pa ipak, Pavle (i Gospod) je veoma ozbiljan kada kaže: “Ne brinite se ni za šta.”

Anksioznost, strah i briga nisu neznatni u Božjim očima. Kada smo zabrinuti, mi, u suštini, kažemo da ne verujemo da je Bog sposoban da se postara za nas. Mi time kažemo da Bog nije dovoljno moćan ili brižan da bi ispunio sve naše potrebe i podupro nas kroz sva iskušenja.

Mi smo poput Izraelaca neposredno nakon što ih je Bog izbavio od Egipćana i doveo pred Crveno more. Dok su ih Egipćani sustizali, oni su povikali na Mojsija: „Zar ne beše grobova u Egiptu, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini, te nas izvede iz Egipta?!“ (2. Mojsijeva 14:11)

Iako su bili svedoci Božje ogromne sile i neumorne ljubavi, Izraelci su sumnjali u Njegovo staranje. Iako su videli kako je On pretvorio reku Nil u krv i poubijao egipatske prvence, ipak su odbili da mu veruju.

A to ih je bacilo u vrtlog razarajuće brige i anksioznosti.

Naravno, ovo dovodi do očiglednog pitanja: S obzirom na to sa koliko se briga suočavamo, kako bismo uopšte mogli da se ne brinemo ni za šta?

Ne brinite se ni za šta uz pomoć molitve i obraćanja Bogu

Pavle nas ne poziva na neku vrstu stoičkog, šta će biti biće, pristupa brigama. Ne radi se tu o čuvanju prisebnosti i nastavljanju dalje, sve vreme grickajući biskvite umočene u mleko.

Umesto toga, Pavle daje dva rešenja koja nas osposobljavaju da se ne brinemo ni za šta: molitvu i moljenje (svesrdno obraćanje Bogu).

Preciznije, on kaže: “Ne brinite se ni za što nego u svemu molitvom i moljenjem…“ Drugim rečima, jedini način da budete sposobni da se ne brinete ni za šta jeste da se konstantno molite i obraćate Bogu.

Moram priznati da, makar spolja, ovo rešenje deluje nekako previše… ne znam… jednostavno.

Mislim, svi mi znamo da je molitva važna i da se od nas očekuje da stalno iznosimo svoje potrebe pred Boga.

Ali, molim vas.

Ne brinuti se ni za šta?!

Zar nema nečega potrebnijeg od obične molitve i traženja od Boga? Da citiram briljantnog teologa Tejlora Svifta: “Flasteri neće zakrpiti rupe od metka.”

Sigurno da rupe od metaka briga zahtevaju nešto malo više od jednostavne molitve.

Ne!

U Svetom pismu se stalno iznova kao lek za brige i strah preporučuje pristupanje Bogu kroz molitvu. Petar kaže: “Sve svoje brige bacite na Nj, jer se On brine za vas.” (1. Petrova 5:7). Kako to mi bacamo sve svoje razarajuće brige, strahove i anksioznosti na Gospoda?

Kako ćemo sebe rasteretiti do tačke gde više nećemo brinuti ni za šta?

Putem molitve.

Polaganjem svojih teških tereta na pleća Onoga koji vlada i upravlja svim stvarima. Donošenjem svojih strahova i briga pred Gospoda i njihovim polaganjem pred Njegove noge.

Postoji samo jedna osoba sposobna da ponese sve naše svakodnevne terete, a to nismo ni ti ni ja. Kada pokušamo da sami ponesemo sve svoje terete, mi upadamo u zamku lažne samodovoljnosti. Mi poverujemo da imamo dovoljno snage da se izborimo sa svime s čime se svakodnevno suočavamo. To je, narvno, potpuna ludost.

Ne brinite se ni za šta tako što ćete najpre tražiti carstvo Božje

“Ne brinite se dakle govoreći: šta ćemo jesti, ili, šta ćemo piti, ili, čim ćemo se odenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najpre carstva Božjega, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati.“ (Matej 6:31.33).

Isus nam zapoveda da se ne brinemo već da svoju pažnju i delovanje usmerimo na traženje Božjeg carstva. A jedan od glavnih načina na koji to činimo je kroz molitvu i traženje od Boga.

Molitva ne treba da bude naša poslednja slamka spasa već prvo za čim ćemo posegnuti.

Molitva je božanska pozivnica od svemogućeg Boga – onoga koji održava sve stvari, onoga koji drži planete na njihovim putanjama da se ne bi sudarile, onoga koji naša srca održava u ispravnom ritmu kako bismo živeli – da se oslobodimo tereta.

Da sve svoje brige i strahove donesemo pred noge Cara nad carevima.

Da kažemo: “Bože, ja ne mogu, ali Ti možeš!”

Molitva je Božja opomena da se ne brinemo ni za šta.

Molitva je reći Bogu: „Gospode, ja sam tako slab i nemoćan, uplašen i nesposoban da sve shvatim. Ja jednostavno ovo ne mogu. Ne mogu da podnesem sebe, ne mogu da nosim svoje terete, ne mogu da rešim svoje problem. Potreban. Si. Mi. Ti.

U svojoj izvanrednoj knjizi “Molitveni život”, Pol Miler to ovako iskazuje:

“Molitva je traženje od Boga da se utelovi u vašem svakodnevnom životu. Da se zaprlja u vašem životu. Da, večni Bog riba podove. Ono što sigurno znamo je da je spreman i da nam opere noge. Zato, držite Isusa za reč. Tražite od njega. Kažite Mu šta vam treba…

Ako pokušate da zgrabite dan, dan će vas na kraju slomiti. Zgrabite kraj Njegove odore i ne puštajte ga.“

Sviđa mi se ova rečenica: “…večni Bog riba podove.”

Ne brinite se ni zašta moljenjem, traženjem i kucanjem

Ne postoji zahtev, briga ili potreba koja je previše mala (ili velika) da bi se iznela pred Gospoda. On je dobri, milostivi Otac koji uživa da se stara o svojoj deci. On nas poziva da sve svoje potrebe – nedostatak novca, zastrašujuće dijagnoze, iscrpljenost od posla, frustracije na radnom mestu – iznesemo pred Njega.

Ništa nije toliko malo da ne bi bilo vredno Njegovog staranja niti toliko veliko da bi se moglo oteti Njegovoj kontroli i moći.

Moja ćerka, Ela, ima pomalo mrsku naviku stalnog traženja, čak i ako sam joj upravo dao nešto. Ako je dobila tortu za dezert, ona želi i keksiće za drugi dezert. Ako smo joj upravo kupili nove cipele, ona odmah traži i nove čizme.

A ja nisam sa njom uvek strpljiv i milostiv. Ponekad me baš izludi.

Ali ja ne bih NIKADA poželeo da ona prestane da od mene traži stvari. Ja sam njen tata i nema mnogo stvari koje bi me više usrećile nego da nju blagosiljam. Malo je toga što bi mi bilo ugodnije od ispunjavanja želja i potreba moje malene osmogodišnjakinje. A ako ja, ovako grešan i džangrizav, imam takav stav, zamislite samo kakav stav ima naš Bog.

Isus želi da mi imamo isti stav kao i Ela. Zato On kaže:

„Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.“ (Matej 7:7-8)

Kako da se ne brinemo ni za šta? Mi svaku svoju brigu i strah iznosimo i stavljamo pred noge našega Oca.

Ali, ima još nešto.

Ne brinite se ni za šta kroz veru

Ima još nešto što je neophodno da se ne biste brinuli ni za šta. Još jedan sastojak koji treba da ubacite u recept za „mir koji prevazilazi svaki um“.

Taj sastojak je vera.

Nije dovoljno samo se moliti Bogu. Ako zaista želimo da se ne brinemo ni za šta, naše molitve moraju biti prožete verom.

  • Verom u Božja obećanja da će se On postarati za sve.
  • Verom u Božji dobri, velikodušni karakter.
  • Verom u Božju nepokolebljivu ljubav, koja nas nikada neće napustiti niti će nas se odreći.
  • Verom u Božju sposobnost da odgovori na svaku molitvu.

Molitva bez vere je poput automobila bez goriva. Nigde vas neće dovesti. Iskreno, molitva bez vere je vređanje Boga.

To je kao kada mi moja deca, pre nego što nešto od mene zatraže, kažu: “Verovatno ćeš reći ‘Ne’.” Toliko me rastuži kada mi to kažu (osim kada bi tražili nešto stvarno nenormalno, poput da mogu da crtaju po mojim kolima sa markerom). Ja volim da obasipam svoju decu darovima, a kada ona pretpostave da ću im reći “Ne”, to zaista jako boli.

U Jakovu 5:25, kada opisuje crkvene starešine koji se mole za bolesnu osobu, apostol Jakov kaže: “I molitva vere pomoći će bolesniku, i podignuće ga Gospod.“

Molitva vere pokrenuće Boga da isceli osobu. Molitva vere pokrenuće Boga da ispuni svaku potrebu. Molitva vere…

…vraća svojeglavo dete.

…otvara vrata novog posla.

…osposobljava vas da služite i na one načine koji vam se ne sviđaju.

Kada su molitva i vera isprepletene, Bog se pokreće i mi postajemo sposobni da se ne brinemo ni za šta.

Da, zapovest da se ne brinemo i ne strahujemo izgleda neostvarljivo. Nemoguće. Nerealno.

Ali, ako Bog nešto od nas zahteva, On nas i osposobljava da ga u tome poslušamo.

Život je previše komplikovan, frustrirajuć i zbunjujuć da bismo kroz njega mogli uspešno da plovimo sami. Tereti su preteški da bismo ih sami nosili.

Zapovest da se ne brinemo ni za šta je zaista prijatan poziv upakovan u omot naredbe. Time Bog kaže: „Ne budi smešan pokušavajući da se sam izboriš s tim. Dopusti meni da se postaram oko detalja. Ja sam spreman za to!”

 

Možda će vas zanimati emisije:

Isceljenje

Molitva – ima li nekog tamo gore

(Visited 2.478 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.