Uspeh često može biti prvi korak ka katastrofi. Ideja napretka je često neprijatelj stvarnog napretka. Nedavno sam upoznao momka koji mi je, uprkos tome što ima izuzetno uspešan posao, sjajan život, srećnu vezu i sjajnu mrežu prijatelja, iskreno rekao da razmišlja da unajmi životnog trenera da mu pomogne da “dostigne sledeći nivo.”

Kada sam ga pitao šta je ovaj neuhvatljivi sledeći nivo, rekao je da nije siguran, da mu je zato potreban trener, da ukaže na njegove slepe tačke i pokaže mu šta propušta. “Oh”, rekao sam. A onda sam na trenutak nespretno stajao, procenjujući koliko sam spreman da budem brutalno iskren sa nekim koga tek što sam upoznao. Ovaj momak je bio veoma entuzijastičan, očigledno spreman da potroši mnogo novca na bilo koji problem na koji mu neko ukaže. Drugim rečima, “savršena ovca za šišanje” od strane onih koji nemaju nikakvih moralnih skrupula po pitanju iskorišćavanja nečijeg poverenja.

“Ali šta ako nema šta da se popravi?”, rekao sam.

“Na šta tačno mislite?”, upitao je.

“Šta ako ne postoji ‘sledeći nivo’? Šta ako je to samo ideja koju ste izmislili u svojoj glavi? Šta ako ste već tu i ne samo da to ne prepoznajete, već time što stalno težite za nečim više, sprečavate sebe da cenite i uživate tamo gde ste sada?”

Malo se naježio na moja pitanja. Konačno, rekao je: “Samo osećam da moram uvek da se usavršavam, bez obzira na sve.”

“I to bi, prijatelju, mogao biti problem.”

Postoji poznati koncept u sportu nazvan “Bolest više”. Prvobitno ju je skovao Pat Rajli, trener iz Kuće slavnih, koji je doveo šest timova do NBA šampionata (i osvojio jedan kao igrač).

Rajli je rekao da Bolest više objašnjava zašto timovi koji osvajaju šampionate često bivaju svrgnuti sa trona, ne od strane drugih, boljih timova, već od strane same organizacije.

Igrači, kao i većina ljudi, žele više. U početku je to “više” bilo osvajanje šampionata. Ali kada igrači osvoje to prvenstvo, to više nije dovoljno. “Više” postaju druge stvari – više novca, više TV reklama, više podrške i priznanja, više lepih žena, više medijske pažnje, itd.

Kao rezultat toga, ono što je nekada bila kohezivna grupa vrednih muškaraca počinje da se raspada. Ego se uključuje. I psihološki sastav tima se menja – ono što je nekada bila savršena hemija tela i uma postaje otrovan, atomizovan nered. Igrači smatraju da imaju pravo da ignorišu male, dosadne zadatke kojima zapravo osvajaju šampionate, verujući da su zaslužili pravo da to više ne rade. I kao rezultat, ono što je bio najtalentovaniji tim, na kraju propada.

Više nije uvek bolje

Psiholozi nisu uvek proučavali sreću. U stvari, tokom većeg dela istorije ove oblasti, psihologija se nije fokusirala na pozitivno, već na ono što je uništilo ljude, na ono što je izazvalo mentalne bolesti i emocionalne slomove i kako ljudi treba da se nose sa svojim najvećim bolovima.

Tek osamdesetih godina prošlog veka nekoliko akademika počelo je da se pita: „Čekaj malo, moj posao je pomalo loš. Šta je sa onim što ljude čini srećnim? Hajde da to proučimo!” I bilo je mnogo slavlja, jer će se uskoro desetine knjiga o „sreći” proširiti na police po knjižarama, prodajući milione primeraka ljudima iz srednje klase sa egzistencijalnom krizom. Jer srednja klasa ima upravo ono što im treba za jedan uravnotežen život. Ali, baš njima se učinilo da “sreća” leži u tome da postanu više od srednje klase.

Jedna od prvih stvari koje su psiholozi uradili da bi proučavali sreću bila je jednostavna anketa. Uzeli su velike grupe ljudi i dali im pejdžere (zapamtite, ovo su bile 80-te i 90-e), i kad god bi se pejdžer oglasio, svaka osoba je trebalo da stane i zapiše dve stvari:

1) Na skali od 1 do 10, koliko ste srećni u ovom trenutku?

2) Šta se dešavalo u vašem životu što je izazvalo ova osećanja?

Prikupili su hiljade ocena od stotina ljudi iz svih sfera života. I ono što su otkrili bilo je i iznenađujuće, i zapravo, neverovatno dosadno.

Skoro svi su pisali „7”, kao ocenu u toku dana, bez obzira na vrstu aktivnosti.

U prodavnici kupujem mleko – sedam. Prisustvujem utakmici svog sina – sedam. Razgovaram sa svojim šefom o velikoj prodaji klijentu – sedam.

Čak i kada bi se desile katastrofalne stvari – mama je dobila rak, propušteno je plaćanje kredita, nivo sreće bi pao na raspon od 2 do 5 na kratak period, a zatim, nakon određenog vremena, odmah bi se vratio na sedam.

To je važilo i za izuzetno pozitivne događaje. Dobitnici na lutriji, odmori iz snova, brakovi, rejting sreće kod ljudi bi nakratko skočio, a onda bi se, predvidljivo, vratio na oko sedam.

Ovo je fasciniralo psihologe. Niko nije potpuno srećan sve vreme. Ali shodno tome, niko nije potpuno nesrećan sve vreme. Čini se da ljudi, bez obzira na naše spoljašnje okolnosti, žive u stalnom stanju blage, ali ne i potpuno zadovoljavajuće sreće. Drugim rečima, stvari su uglavnom uvek u redu. Ali i uvek mogu biti bolje.

Ali ova “konstantna sedam”, kojoj se svi manje-više uvek vraćamo, ima trik na koji svi padamo iznova i iznova. Trik je u tome što nam naš mozak govori: “Znaš, kad bih mogao da dobijem još malo, konačno bih stigao do 10 i ostao tamo.”

Većina nas živi većinu svog života na ovaj način. Neprestano juri naše zamišljene desetke.

Mislite da biste bili srećniji ako dobijete novi posao, i to i uradite. A onda nekoliko meseci kasnije, osećate se kao da biste bili srećniji da imate novu kuću. Dakle, kupite novu kuću. A onda nekoliko meseci kasnije, desetka je sjajan odmor na plaži, tako da idete na sjajan odmor na plaži, i dok ste na sjajnoj plaži, kažete: „Znaš šta mi treba? Neki dobar koktel!” I tako naglašavate svoj koktel, verujući da će vas samo jedan koktel dovesti do vaših 10. Ali onda je to drugi koktel. A onda treći. A onda… pa, znamo kako se ovo završava. Probudite se sa mamurlukom.

Ali uskoro se vraćate na vaše stanje vrednosti sedam.

Neki psiholozi ovu stalnu jurnjavu za zadovoljstvom nazivaju “hedonističkom trakom za trčanje”, jer ljudi koji neprestano teže “boljem životu” na kraju ulože tonu napora samo da bi završili na istom mestu.

Da li to znači da nema smisla išta raditi?

Ne, to znači da u životu treba da budemo motivisani nečim višim od sopstvene sreće. To znači da nas mora voditi nešto veće od nas samih.

U suprotnom, jednostavno ćete trčati i trčati ka nekoj viziji sopstvene slave i poboljšanja, ka savršenih 10, sve vreme osećajući se kao da ste na istom mestu. Ili još gore, poput Rajlijevih šampionskih timova, završićete kao oni koji polako potkopavaju sve što ih je dovelo do vrha na kome se nalaze.

Samousavršavanje kao proslavljeni hobi

Zašto vaše novogodišnje liste ciljeva ne uspeju? Možda jer je smešna stvar u vezi sa samousavršavanjem radi samousavršavanja to što to u suštini ne znači ništa. To je samo popularan hobi. To je nešto što će vas zaokupiti i o čemu ćete sa entuzijazmom razgovarati sa drugim ljudima koji imaju isti hobi.

Treba dosta vremena da se prihvati činjenica da samo zato što se nešto može poboljšati u životu, ne znači da to treba poboljšati.

Poboljšanje nije problem, važan je motiv. Kada neko kompulzivno nastoji da poboljša sebe, bez ikakvog većeg razloga ili zbog čistog samoveličanja, to vodi ka životu ogromne zaokupljenosti sobom, laganom obliku narcizma, gde je stalna pažnja i fokus na sebi.

I, ironično, ovo će vam verovatno pogoršati život.

Pre mnogo godina, jedan moj prijatelj mi je jednom rekao: “Najbolja odluka koju sam doneo u životu bila je da se pridružim grupi za podršku. Tri godine kasnije, najbolja odluka koju sam doneo u životu bila je da prestanem da pohađam svoju grupu za podršku.”

Mislim da isti princip važi za sve oblike samousavršavanja. Alati za samousavršavanje treba da se koriste kao zavoji, samo da se otvaraju i stavljaju kada je nešto povređeno ili ozbiljno nije u redu, a sa ciljem da se na kraju uklone. Kad dođe do isceljenja i rasta.

Život nije igra poboljšanja, već igra kompromisa

Mislim da mnogi ljudi vide život u smislu linearnog rasta i poboljšanja. Ovo je verovatno tačno samo kada ste mladi.

Kao dete, vaše znanje i razumevanje sveta masovno raste svake godine. Kao mlada odrasla osoba, vaše mogućnosti i veštine takođe brzo rastu.

Ali kada jednom dostignete odraslo doba, kada sazrite i steknete stručnost u određenim oblastima, jer ste već uložili toliko vremena i mentalne energije u svoje veštine i sredstva, život više nije samo pitanje poboljšanja, već pre kompromis.

U jednom trenutku možete biti potpuno uspešni u nečemu. A onda odlučiti da naučite nešto sasvim novo i da se posvetite tome.

Neko bi rekao da time “poboljšavam” sebe, proširujući svoje talente i skup veština, ali ulaganje stotina sati da se postane kompetentan u potpuno novom poduhvatu primorao bi vas da se odreknete nekih prilika koje već imate u svom trenutnom dostignuću. Tih 500 sati ili šta god je potrebno za novu oblast, može se potrošiti na dostizanje novih nivoa tu gde ste uspešni i za šta imate talenat.

Isto je bilo i sa NBA igračima koji su osvajali šampionate. U njihovim očima, oni su tek napredovali u svetu. Juče su osvojili svoje prvo prvenstvo. Danas dobijaju više reklama, bolji ormarić, veliku, potpuno novu kuću.

Ono što nisu shvatili je ono čime su trgovali. Njihovo vreme i energija, sada okupirani svim vrstama novih luksuza, više nisu bili u stanju da se fokusiraju na “sitnice” košarke. I kao tim su patili.

Što me vraća momku u potrazi za životnim trenerom, kog sam upoznao pre nekoliko nedelja.

Na kraju krajeva, moj savet mu je bio jednostavno da bude oprezan. Budite oprezni sa željom da se poboljšate radi poboljšanja, željom za više ni zbog čega drugog nego zato što je to više. Budite oprezni sa usvajanjem novih snova i ciljeva koji bi mogli naštetiti uspehu i sreći koju ste danas već izgradili i izbog čega je vaš život takav kakav bi drugi samo poželeli.

Ili kako kliše kaže: pazite šta želite, jer biste to mogli dobiti.

Život nije kontrolna lista koju čekirate. To nije planina za merenje. Život je ekonomija, gde sve mora da se menja za nešto drugo i vrednost svih stvari raste i pada sa količinom pažnje i truda koje ulažete u njih. I u toj ekonomiji, svako od nas mora na kraju da izabere šta ste spremni da trgujete na osnovu onoga što cenite. A ako niste pažljivi sa svojim vrednostima, ako ste voljni da menjate stvari zarad još jednog udara dopamina, još jednog privremenog odlaska u svoju ličnu psihološku vrednost 10, onda je velika verovatnoća da ćete zabrljati stvari. Jer u jednom trenutku cena može da bude prevelika. Cena može biti vaša porodica. Vaše zdravlje. Ili možda čak i vaša duša.

 

Možda će vas zanimati emisije:

Konzumerizam

Unutrašnja dioptrija našeg bića