Zašto su nam deca nestrpljiva i sve mora biti po njihovom? Zašto su usamljena i zašto im je dosadno?

“Današnja deca se nalaze u očajnom emotivnom stanju! Većina dece u školu dolazi emotivno nesposobna za učenje. Mnogi faktori savremenog načina života doprinose tome.”  – Viktorija Prudej, okupacioni terapeut (Victoria Prooday, OT)

U svom svakodnevnom radu, moja prijateljica Viktorija Prudej, okupacioni terapeut, susreće se s nečim toliko rasprostranjenim i alarmantnim da sam je zamolila da njena razmišljanja prenesim i drugima. Zbod velikog interesovanja za ovu temu, ponovo ću podeliti s vama njen članak.

Ohrabrila bih svakog roditelja kome je stalo do budućnosti njene/njegove dece da pažljivo pročita Vikotorijin članak. Znam da se mnogima neće svideti ono što ona iznosi, ali vašoj deci je potrebno da baš vi čujete tu poruku.

Viktorija piše:

Ja sam radni terapeut sa višegodišnjim iskustvom u radu sa decom, roditeljima i nastavnicima. U potpunosti se slažem sa mišljenjem nastavnika da naša deca postaju sve gora i gora na mnogim poljima.

Svaki nastavnik sa kojim se sretnem priča mi istu priču. Radeći kao radni terapeut, svakodnevno sam svedok opadanja socijalnih, emotivnih i akademskih sposobnosti dece, kao i naglog porasta broja različitih poremećaja sposobnosti učenja i drugih dijagnoza.

Kao što znamo, mozak se da oblikovati. U zavisnosti od uticaja iz okruženja, mozak možemo učiniti “jačim” ili “slabijim”. Ja iskreno verujem da, uprkos najboljim namerama, mi nažalost na pogrešan način oblikujemo mozak svoje dece.

A evo i zašto:

  1. Ispunjavanje svih dečijih želja

“Gladan sam!” “Staćemo kod prvog restorana.”

“Žedna sam!” “Evo aparata sa sokovima.”

“Dosadno mi je!” “Uzmi moj telefon!”

Sposobnost da odložite ispunjavanje detetovih želja jedan je od ključnih faktora njegovog budućeg uspeha. Mi imamo najbolju nameru – da svoje dete usrećimo – ali, nažalost, mi ga učinimo srećnim samo u tom trenutku, dok na duže staze ono postaje nezadovoljno. Sposobnost odlaganja ispunjavanja želja predstavlja umešnost funkcionisanja pod pritiskom. Naša deca postepeno postaju sve manje sposobna da se izbore sa izazivačima stresa, što će im na kraju postati ogromna prepreka za napredak i uspeh u životu.

Posledice nesposobnosti da se odloži ispunjavanje želja detetu često se mogu osetiti u učionicama, tržnim centrima, restoranima i prodavnicama igračaka i to istog trenutka kada dete čuje “Ne!”, pošto su roditelji mozak svog deteta navikli da odmah dobije ono što poželi.

  1. Ograničena socijalna komunikacija

Pošto smo prezauzeti obavezama, mi svojoj deci gurnemo u ruke neki digitalni uređaj kako bi se nečim zanimala. Nekada su se deca igrala napolju, u nešablonskom prirodnom okruženju, stičući i praktično primenjujući stečene socijalne veštine. Nažalost, tehologija nam je ukrala to vreme za boravak napolju. Ona je i roditeljima uskratila vreme za druženje sa decom i pomaganje u razvijanju neophodnih socijalnih veština. Najuspešniji ljudi su upravo oni ljudi koji imaju najbolje razvijene socijalne veštine. Zato bi radu na razvijanju tih veština kod naše dece trebalo dati prioritet!

Mozak je poput mišića koji se može istrenirati. Ako želite da vaše dete nauči da vozi bicikl, morate mu pokazati kako se bicikl vozi i pomoći mu u tome. Ako želite da vaše dete bude sposobno da sačeka, morate ga naučiti strpljenju. Ako želite da vaše dete bude društveno, morate ga poučiti veštini sklapanja prijateljstava i njihovog gajenja. Isto se može primeniti i na svaku drugu veštinu. Nema razlike!

  1. Neograničena zabava

Mi smo svojoj deci stvorili svet pun veštačke zabave u kome nema vremena za predah. Onog trenutka kada sve utihne, mi nagrnemo da ih ponovo nečim zabavimo, jer smatramo da u suprotnom ne vršimo svoju roditeljsku dužnost. Mi živimo u dva odvojena sveta. Deca imaju svoj svet “zabave”, a odrasli svoj svet “rada”. Zašto nam deca ne pomažu u kuhinji ili sa prljavim vešom? Zašto ne skupljaju svoje igračke? To je bazični, monotoni rad koji trenira dečiji mozak da bude aktivan i u periodima “dosade”, a to je upravo ono što je potrebno da bi mozak bio sposoban da prima pouke u toku školovanja. Kada dođu u školu i kada treba da napišu odgovore na pitanja, njihov odgovor je obično: “Ne mogu ja to”, “Preteško je” ili “To je baš dosadno”. Zašto je to tako? Zato što im mozak nije istreniran za rad, već za neprekidno zabavljanje.

  1. Tehnologija

Korišćenje tehnologije u svrhu “besplatnog čuvanja dece” u stvari uopšte nije besplatno. Račun nas čeka odmah iza ugla. Taj račun platićemo nervnim sistemom svoje dece, njihovom pažnjom i njihovom sposobnošću odlaganja zadovoljenja želja. U poređenju sa virtualnom realnošću, običan svakodnevni život je dosadan. Kada deca sednu u školsku klupu, ona su izložena uticaju stvarnih ljudskih glasova i primerenoj vizuelnoj stimulaciji, nasuprot specijalnim efektima kojim smo najčešće bombardovani sa ekrana naših uređaja. Nakon sati provedenih u virtualnoj stvarnosti, obrada informacija na času našoj deci predstavlja prevelik izazov, jer im je mozak navikao na visok nivo stimulacije koji video igre pružaju. Nesposobnost obrade nižih nivoa stimulacije stavlja decu u položaj da ne mogu da odgovore akademskim izazovima. Tehnologija nas takođe emotivno ograđuje od naše dece i od naših porodica. Emotivna rapoloživost roditelja predstavlja glavni nutritivni sastojak za razvoj detetovog mozga. Nažalost, mi postepeno sve više uskraćujemo deci taj neophodni sastojak.

  1. Deca vladaju svetom

“Moj sin ne voli povrće.” “Ona ne želi da legne rano.” “On ne voli da doručkuje.” “Ona ne voli igračke, ali je tako vešta sa svojim tabletom.” “On neće sam da se oblači.” “Ona traži da je hranimo.” Ovakve izjave roditelja stalno slušam. Otkad to deca diktiraju nama kako da ih vaspitavamo? Kada bi ih prepustili samima sebi, naša deca bi stalno jela makarone sa sirom, gledala televiziju, igrala se sa tabletima i nikada ne bi otišla na spavanje.

Kakvo dobro činimo svojoj deci ako im dajemo ono što ŽELE znajući da to nije DOBRO za njih? Bez odgovarajuće ishrane i dovoljno noćnog sna naša deca stižu u školu razdražljiva, anksiozna i bezvoljna. Mi im time šaljemo pogrešnu poruku. Ona shvate da mogu da čine što god požele i da ne moraju da rade ono što ne žele.

Nema tu koncepta “obavi ono što treba”. Nažalost, da bismo ostvarili svoje životne ciljeve, mi moramo da uradimo ono što je neophodno, a to nije uvek baš ono što bismo želeli da učinimo. Na primer, ako dete želi da bude odličan učenik, ono mora da se dobro potrudi. Ako želi da bude uspešan fudbaler, mora svakodnevno da trenira. Naša deca dobro znaju šta žele, ali im teško pada da učine sve ono što je neophodno da bi u tome uspela. Posledica toga je neostvarivanje željenih ciljeva i doživljavanje razočarenja.

Vežbajte njihov mozak

Vi možete napraviti promenu u životu vašeg deteta uvežbavajući njegov mozak kako bi ono moglo uspešno delovati na društvenom, emotivnom i akademskom nivou. A evo i kako:

  1. Ne plašite se postavljanja granica. Deci su neophodna ograničenja kako bi odrastala srećna i zdrava!
  • Napravite dnevni raspored obroka, spavanja i korišćenja tehnologije.
  • Mislite na ono što je DOBRO za njih a ne na ono što oni ŽELE / NE ŽELE. Jednog dana, biće vam zahvalni na tome. Roditeljstvo nije šala. Morate biti kreativni da biste ih podstakli da urade ono što je dobro za njih, jer je to, u većini slučajeva, upravo suprotno od onoga što žele.
  • Deci je neophodan doručak i kvalitetna hrana. Ona moraju provoditi vreme napolju i odlaziti na spavanje u strogo određeno vreme da bi sutradan bila sposobna za učenje.
  • Pretvorite stvari koje oni inače ne žele da urade u nešto zabavno, poput emotivno stimulativnih igara.
  1. Ograničite vreme provedeno uz tehnologiju i ponovo se emotivno povežite sa svojom decom.
  • Iznenadite ih cvećem; podelite s njima osmeh; zagolicajte ih; ostavite poruku ljubavi na njihov radni sto ili pod jastuk; iznenadite ih izvodeći ih na ručak posle škole; plešite zajedno; puzite zajedno; gađajte se jastucima.
  • Imajte zajedničke porodične večere; organizujte veče društvenih igara; idite u zajedničku vožnju biciklima; idite u noćnu šetnju u prirodi opremljeni baterijskim lampama.
  1. Vežbajte odlaganje ispunjavanja želja
  • Neka čekaju!!! Sasvim je u redu imati i “vreme za dosadu” – to je prvi korak ka kreativnosti.
  • Postepeno produžavajte vreme čekanja između “želim” i “dobijam”.
  • Izbegavajte korišćenje tehnologije u kolima i restoranima i naučite ih iščekivanju dok razgovarate s njima i igrate zajedničke igre.
  • Ograničite im grickalice.
  1. Naučite svoje dete da obavlja svakodnevne, dosadne poslove, jer to predstavlja temelj za kasniju “vrednoću”.
  • Slaganje veša, skupljanje igračaka, kačenje odeće na vešalice, pražnjenje torbe sa namirnicama, postavljanje stola, pravljenje ručka, raspakivanje kutije za užinu, spremanje kreveta.
  • Budite kreativni. Trudite se da nađete interesantan način da ih u početku stimulišete da obavljaju tu vrstu poslova kako bi njihov mozak to povezao sa nečim pozitivnim.
  1. Učite ih socijalnim veštinama
  • Učite ih da daju prednost drugima, da dele stvari, da gube i pobeđuju, da prave ustupke, da pohvale drugoga, da koriste “molim” i “hvala”.

Na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva u terapeutskom radu zaključila sam da deca počinju da se menjaju onog trenutka kada roditelji promene svoj pristup vaspitanju. Što je moguće pre počnite da pomažete svojoj deci da budu uspešna vežbajući i jačajući njihov mozak.

 

 “Našoj deci nije potrebno da budemo savršeni (srećom!).

Sve što im je potrebno je da budemo verni.

A Bog će u pravom trenutku tu vernost pretvoriti u nešto predivno.”

Džonatan Luis

“A dobro činiti da nam se ne dosadi;

jer ćemo u svoje vrijeme požnjeti ako se ne umorimo.”

Galatima poslanica 6:9

 

(Visited 4.374 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *