Kako odgojiti decu koja neće biti “zalepljena” za svoje ekrane

Autor: Kejti M. Mek Laflin (Katie M. McLaughlin)

Dok sam sa svojim predškolcem pre nekoliko sedmica bila u zoološkom vrtu, skoro da je na mene naletela tinejdžerka koja je pokušavala de se probije kroz masu oko kaveza sa majmunima, sve vreme ne podižući pogled sa ekrana svog pametnog telefona.

Nepunih sat vremena kasnije, dok smo čekali u redu da kupimo kolačić koji je mom sinu bio tako očajnički potreban, morali smo da ‘bocnemo’ mladića ispred nas kako bi se pomerio napred, jer je bio potpuno nesvestan svoje okoline, vodeći računa samo o kucanju poruke na svom mobilnom telefonu.

A manje od sat vremena nakon toga, dok sam polako kroz gužvu vozila kući, prestala sam i da brojim koliko sam ljudi (kako mladih, tako i starijih) videla da koriste svoje elektronske uređaje u toku vožnje.

To mi je bilo sasvim dovoljno da se zapitam da li je mojoj deci uopšte pružena i najmanja prilika da odrastu, a da ne budu opsednuta ekranima!

Kao i u većini drugih stvari, ključno je naučiti decu da pronađu tu zlatnu sredinu – nešto između naletanja na druge ljude u saobraćaju zbog očiju “zalepljenih” za ekran i potpunog odbacivanja tehnologije i izolovanja od savremenih tokova.

Naš je zadatak da svojoj deci pokažemo na koji način prigrabiti sve koristi od naših digitalnih uređaja, a da istovremeno ne dozvolimo tim uređajima da preuzmu centralno mesto po važnosti u našem životu.

To je nešto na čemu se treba stalno raditi. A evo i mog plana za gajenje dece koja će ceniti moć tehnologije, ali neće biti opsednta njome.

Prvo, nemojte demonizovati tehnologiju po principu crno-belo.

Svi smo čuli priče o deci kojima je zabranjivano da pojedu kolač nakon ručka ili parče torte na rođendanu, samo da bi se potpuno okrenula nekvalitetnoj, brzoj hrani čim bi se osamostalila.

Pošto su retko dobijali priliku da se zaslade, njihova želja za tim postala je nezasita.

Ima li šanse da bi se nešto slično moglo dogoditi ako bismo mi svojoj deci u potpunosti zabranili pristup ekranima mobilnih i drugih uređaja? Nije nemoguće.

Nema ničega suštinski zlog u pogledu naših ekrana. Međutim, kada mi roditelji tretiramo tehnologiju poput “zabranjenog voća”, to nju našoj deci čini još privlačnijom. Umesto toga, trebali bismo da sa svojom decom otvoreno porazgovaramo o prednostima i manama moderne tehnologije i da ih poučimo da tehnologija sama po sebi nije najvažnija, već svrha u koju je koristimo.

A onda se suočite sa sopstvenom opsednutošću ekranima.

Vidite, ja bespoštedno zastupam korišćenje mobilnih telefona i ostale tehnologije od strane mama. Većina nas jednostavno ne bi bila u stanju da se izbori sa savremenim zahtevima roditeljstva bez njih – i to je u redu!

Ali, ako pokušavamo da svoju decu naučimo da prepoznaju granicu između dovoljnog i preteranog korišćenja tehnologije, moramo početi od sopstvenog primera koji im dajemo.

Stoga, ukoliko ne želim da moje dete hoda kroz gomilu sa očima prikovanim za ekran mobilnog telefona, onda bolje da budem sigurna da ni ja to ne činim.

Usmerite decu ka zdravim užicima koje mogu pronaći na drugoj strani.

Budimo iskreni, gledanje u ekran je jednostavno zabavno. Gledanje televizije, igranje igrica, upoznavanje sa novim aplikacijama – postoji razlog zašto nas te aktivnosti tako brzo osvoje. One predstavljaju lako dostupnu zabavu.

A kako je sa užitkom otkrivanja prirode, stvaranja umetničkog dela ili igranja društvene igre? Do tog užitka se ne dolazi uvek brzo i jednostavno. Ipak, upravo iz tog razloga, nagrada je mnogo veća i lepša.

Često nije dovoljno samo odvojiti decu od ekrana. Makar u početku, i mi roditelji ćemo morati da protegnemo noge da bismo deci pomogli da otkriju nova interesovanja i radost koju će osetiti kada se “isključe”.

Uključite i njih u diskusiju.

Najbolje rešenje za problem dece probirljive po pitanju hrane jeste da ih uključite u proces pripreme obroka. Deca će radije pojesti onu hranu u čijoj pripremi su i sama učestvovala – pa makar ta hrana sadržala i povrće.

Mislim da se ista logika može primeniti i na ograničavanje vremena provedenog pred ekranom. Ukoliko decu uključite u proces kreiranja tih ograničenja, ona će ih lakše razumeti i ispoštovati.

Možda biste ih mogli pitati šta misle koliko bi vremena za igranje igrica bilo razumno da dobiju (iako će možda isprva reći: “Milion sati svakoga dana!”).

Ili im pružiti priliku da izaberu koji će kućni posao odraditi kako bi “zaradili” svojih 20 minuta gledanja tv-programa.

Ili ih podstaći da sastave spisak zabavnih aktivnosti koje bi im mogle pomoći da lakše prebrode razočaranje što je tih 20 minuta tako brzo prošlo.

Kao i kod sivh drugih porodičnih pravila, i ova je lakše uspostaviti i ispoštovati ukoliko decu uključimo u njihovo donošenje, umesto da ih samo stavimo pred svršen čin.

Ipak, zapamtite, vi ste još uvek roditelj.

Na kraju krajeva, naša je dužnost, kao roditelja, da svoju decu savetujemo i upozoravamo na opasnosti od preteranog korišćenja tehnologije, kako po fizičko, tako i po mentalno zdravlje. Naš je zadatak da svoju decu “odlepimo” od ekrana.

(Visited 1.294 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *