Autor: Kejti Vigel (Katie Wiegel)
Sedim i plačem dok ovo pišem. Boli me, ali ne mogu tačno da odredim šta. Odbacivanje. Depresija. Razvod. Usamljenost. Nepripadanje. Odvojenost od Boga. Sva ta odgovornost koju nosim kao odrasla osoba i samohrana majka. Žudnja za nečim. Iščekivanje. Bojazan. Čežnja da se uklopim. Sve je to pohrlilo iz mene. Nisam više mogla da to držim u sebi.
Dopustiću sebi da osetim bol, jer prihvatiti bol znači napraviti prvi korak ka njegovom isceljenju. Nikada nisam bežala od bola, samo sam pokušavala da se ogradim od njega. Nije bio pravi trenutak da mu se prepustim i zato i nisam. Ali, sada me je konačno oborio. Molim se da me pročisti.
Depresija je lažov. Tera me da poverujem da nikada neće biti bolje, da nikada više neću biti srećna. Stalno iznova mi servira laži. Sedim ovde jecajući, jer znam da su laži deo te tame, ali ne mogu da ih se rešim. One mi šapuću da nisam vredna. Da me niko ne voli. Da nikome nije stalo do mene.
Razvod je lažov. Tera me da poverujem da nisam vredna nečije ljubavi, da ne zaslužujem da budem u braku, da nekome pripadam. Odbacivanje je oštrica noža koja mi para srce. Ako me više ne želi čovek koga sam očajnički volela, ko će me onda poželeti? Razvod me je doveo u situaciju o kakvoj nisam ni sanjala. Razvod je okrutan i donosi samoću. Ukrao mi je stare snove i doneo neke nove, ali neke koji deluju neostvarivo.
Odbacivanje je lažov. Nagoni me da poverujem da sam sama kriva. U meni je problem. Mene je nemoguće voleti. Moju snažnu ličnost, moje veliko srce i moj prodoran glas. To su moje osobine koje me čine nepoželjnom. Sigurno nešto nije u redu sa mnom pošto me ljudi odbacuju. Mene i sve ono što ja jesam.
Usamljenost je lažov. Uverava me da će ova samoća trajati večno. Nikada više neću pronaći čoveka kome ću moći da poklonim svoje srce. Nikada više neću isitnski pripadati nekome. Osuđena sam na usamljenički život. Samoća me nagoni da poverujem da svojim prijateljima i porodici predstavljam samo teret. Pošto sam sama, oni osećaju obavezu da budu uz mene.
Društvo je lažov. Ono me tera da verujem da, da bih bila srećna i uspešna, ne smem biti punačka, već moram imati savršeno izvajano telo. Napredovaću samo ukoliko zračim srećom i izgledam besprekorno. Zato se osećam krivom kada sam tužna ili kada imam težak dan. To sigurno znači da nisam dovoljno zahvalna za ono što imam. Drugi su u mnogo goroj situaciji i zato bih trebala da budem zahvalna i svesna da sam blagoslovena.
Đavo je lažov. On me tera da poverujem da Božija obećanja nisu pouzdana. Zašto bi Bog, koji mi obećava dar večnog života i savršene ljubavi, dozvolio da ovoliko patim? Zašto Bog dopušta da moji ožiljci prokrvare? Đavo koristi moju trenutnu odvojenost od Boga da je učini da izgleda nepremostivo. On se oseća ugroženim i nameće mi se baš sada kada sam najslabija.
Odgovornost je lažov. Tera me da verujem da kroz ovo moram da prolazim potpuno sama. Ja sam ta koja je želela da ima decu. Ja sam ta koja je želela da im pruži prijatan i bezbedan dom. Ja sam ta koja želi da pohađaju dobru školu i da iskoriste svaku priliku koja im se ukaže. Stoga, ja sam i odgovorna za ostvarivanje tih želja.
Danas, svi ovi lažovi izviru iz mene u bujicama suza. Trebalo je učiniti ogroman napor da bi ih izbacila iz sebe. Osećam da mi ponestaje snage u borbi sa njima, u oslobađanju od njih. Sa suzama izbacujem i sve svoje nesigurnosti, strahove i odbačenost. Sedim skrhana bolom. Sva ta bol prosto zrači iz mene. Gušim se u suzama. Srce i duša mi krvare. Jeza mi prožima kosti. Potpuno sam iscrpljena. Osećam da će mi glava pući. Drhtim. Osećam se praznom. Skrhana sam svim tim osećanjima koja su se odjednom obrušila na mene.
Pa ipak, obuzima me neki mir. Moje bitke nisu uzaludne. Ovaj bol ima svoju svrhu. Još uvek je ne prepoznajem, ali verujem Bogu. Do sada me nije ostavio, pa neće ni danas. Mirna sam. Sedim i čekam. Tiho i bez pokreta. Izbacujem iz sebe sve te laži koje su preplavile moj um i moje srce. Podsećam sebe kome pripadam. Podsećam sebe da je Bog taj koji me oblikuje, a ne depresija. Ni razvod. Ni društvo. Ni lažovi. Samo Bog!
izvor: psychology today