Koje je to pogrešno uverenje koje ima većina ljudi?

Imam tu jednu blisku prijateljicu sa kojom su mi odnosi uvek pogodni za moje neke silne analize i premišljanja. Od kad sam se porodila imam osećaj kao da je konstantno ja prva pitam “kako je” i da i ako se vidimo, to bude uvek na moju inicijativu.

Nemam osećaj da nešto ne štima u našem odnosu, ali stalno ponavljam kako “bi mi značilo da i ona meni u istoj meri uzvrati inicijativu”. Drugim rečima, da pokaže interesovanje baš kao što to radim ja.

Slično je bilo i u mnogim vezama koje sam imala. Koliko sam samo puta izgovarala rečenice poput: “Zar ne vidi koliko se trudim? Zašto se i on ne ponaša tako?”

Ili: “Nije fer od njega da se tako ponaša. Očekujem da mi za uzvrat pruži ono što i ja njemu dajem!”

Da li vam je poznat ovakav način razmišljanja?

Da li su se ostvarila vaša takva očekivanja od drugih ljudi?

U velikom broju slučajeva odgovor je verovatno negativan.

Koja je to greška bila u mojim takvim uverenjima?

Ono što je bilo slično svim u svim gore navedenim situacijama je to da sam ja očekivala reciprocitet u ponašanju drugih. Drugim rečima, imala sam to jedno često uverenje koje spomenuh u naslovu ovog teksta, a koje glasi:

Očekujem da se drugi prema meni ponašaju isto kao i ja prema njima. Da mi daju isto koliko i ja njima.

I nije li to nešto što je utkano u našu kolektivnu svest još u Bibliji: “Ne čini drugima što ne želiš sebi.” ili “Ako želite da ljudi vama čine, činite i vi njima.”

Koliko se samo često svi nađemo u situacijama da ovako razmišljamo, jel tako?

Zar to nije realno: davati onoliko koliko dobijaš? Dobijati onoliko koliko daješ?

Ako je zovem i predlažem viđanje, i ona bi mogla ponekad da se seti da prva nazove i da mene pita “za zdravlje”.

Ako momku posvećujem sitne znake pažnje, i on bi istom merom trebao da uzvrati.

Ako se sad ovoliko žrtvujem oko deteta, morao bi vremenom da mi uzvrati tako što će sarađivati i neće praviti probleme.

Takvih primera ima još hiljadu.

Ne bih volela da vam ovim tekstom rušim osnovu na kojoj počivaju svi vaši odnosi sa ljudima, ali moram vam reći surovu istinu:

To što se mi ponašamo na jedan način, ne znači da će i drugi ljudi isto tako da se ponašaju.

Uf, pa kako sad to?

Nemojte me pogrešno razumeti, ja čvrsto verujem u ono “dobro se dobrim vraća”. Tvrdim da je važno da činimo dobro, jer će se na ovaj ili onaj način to nekako vratiti.

Međutim, ja ne pričam o tome u ovom tekstu.

Jedno je činiti dobro i očekivati generalno dobre stvari u životu, a drugo je činiti nešto konkretno u odnosu na druge ljude i očekivati baš to isto od njih.

Čak i kad im direktno kažete šta očekujete od njihovog ponašanja prema vama, bilo bi dobro da budete spremni na to da stvari mogu ispasti drugačije od onoga što ste zamislili.

Zašto?

Razlog je jednostavan:

Njihova vizija vašeg odnosa ne mora da se poklapa sa vašom.

Drugim rečima, njihova očekivanja od sebe i vas u zajedničkom odnosu često nisu identična vašim. Samim tim gubite na recipročnosti koju toliko žarko zahtevate.

Šta onda raditi da se barem malo približite toj recipročnosti?

Uvek je preporučljivo direktno ukazati na svoja očekivanja od drugih ljudi. “JA poruke” uvek pale i otvaraju prostor za komunikaciju:

•    Ja bih volela…

•    Značilo bi mi…

•    Želim…

U odnosu sa mužem ja sam naučila da stavljam do znanja koja su moja očekivanja od njega i ne pamtim kada sam razmišljala u terminima “kako on to i to ne radi, kad ja ovo i ovo”.

Sa onom drugaricom s početka teksta recimo nisam bila direktna.

I šta se onda desilo?

Dve stvari koje se mogu očekivati u toj situaciji:

1.    Ili sam bila blago hostilna u odnosu na nju

2.    Ili sam se stavljala u ulogu jadne, male žrtvice.

Hostilna je ono “ne, ne, sve je u redu”, a u stvari se ili brecam, ili je ignorišem od silne povređenosti, ili se pak povlačim.

Danima kada sam bila u ulozi žrtve bila sam sva u fazonu:

•    Jadna ja.

•    To baš nije fer!

•    Zašto mi se ovo opet dešava?

Da li je bilo šta od toga učinilo da ona krene više da me zove ili da se više interesuje za mene?

Naravno da ne.

Ako smo hostilni prema drugima, oni će odmah zauzeti odbrambeni stav u odnosu na nas i/ili nam uzvratiti istom merom.

Ukoliko se samožaljevamo, to lako može krenuti u pravcu očajničkog traženja pažnje od drugih. A niko ne voli očajnike. Takve ljude samo još više izbegavamo.

Ono što u budućnosti mogu uraditi u odnosu na tu drugaricu je da joj jasno stavim do znanja da bih volela da pokazuje više interesovanja za mene i naše prijateljstvo.

Možda ona misli da ja zbog roditeljstva sada nemam puno slobodnog vremena, pa mi se zato ne javlja.

Možda se sad druži više sa ljudima koji je prvi pozovu.

A možda jednostavno nema želju za druženjem sa mnom kao što ja imam sa njom.

To može biti surovo, ali opet dosta realno stanje stvari. Na dalje bi mi onda ostalo da vidim šta sa tim novim otkrovenjima.

Ali, ne bih više nagađala. Ne bih bila ljuta na nju. Ne bih se samosažaljevala.

Imala bih konkretan odgovor na pitanje zašto se ona manje interesuje za mene.

A sve zbog toga što sad učim da prihvatam da je:

Reciprocitet u odnosima sa ljudima poželjan, ali često ne i nužan!

Izvor: aleksandrabirta.com

(Visited 7.900 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *