Oči u oči sa osećanjem stida

Autor: Helena Rosandić, psihoterapeut – mr kliničke psihologije

U eri marketinga, kada se većina stvari vrednuje po tome koliko je i kako izreklamirana, dok se od ljudi očekuje da konstantno rade na ličnoj prezentaciji, gde se greške i slabosti ne opraštaju, stid je emocija koja nije dobrodošla.

”…Koristila sam jaku šminku i uvek kada sam izlazila iz kuće oko vrata sam stavljala ešarpu. Sve je to bilo sa ciljem kamuflaže hroničnog crvenjenja kojim je stid ispisivao svoje tragove po mom licu i telu. Dovijala sam se na razne načine, kupovala i isprobala na desetine krema, ali to mi nije pomoglo. Pomogao mi je razgovor, osvešćivanje i suočavanje sa poreklom emocija. Kada o tome sada razmišljam, zapravo stid mi je pomogao da se promenim, radim na sebi i sazrevam psihološki. Sada mu se zahvaljujem jer je bio tu i zbog toga što me još uvek ponekad samo na kratko poseti”, iskrena je Ana.

Stid je zapravo čitava skupina emocija koja uključuje nisko samopouzdanje, omalovažavanje i osećanje poniženja. Stid je sve ono o čemu ćutimo, što ne spominjemo. On je u tesnoj vezi sa onim aspektima naše ličnosti koje smatramo neprihvatljivim.  Zapravo osećanje stida je temelj ekstremne ambicioznosti i kompulsija.

Poreklo stida vuče svoje korene iz detinjstva, ukoliko se dešavalo da na ranom uzrastu vaše potrebe nisu bile zadovoljavane od strane roditelja na dovoljno dobar način. Deca vrlo brzo nauče da će biti prihvaćeni od roditelja ako nauče da se ponašaju na način koji njihovi roditelji smatraju prihvatljivim.

Tako uz pomoć roditelja deca budu uslovljena za osjećanje stida. U odraslom dobu čak i blag prekor može osobu podsetiti na nekadašnje zanemarivanje i ružne reči. Stid se često transformiše ili je pomešan sa drugim emocijama. Kod nekih osoba stid se pretvara u bes, dok se kod nekih drugih pak transformiše u depresiju, sklonost ka cenzuri i izbegavanju ili pak osoba pribegava kontroli svega oko sebe.

Svakodnevni život u prisustvu osećanja stida može biti vrlo dramatičan. Osoba često troši veliku količinu energije trudeći se da prikrije onaj “neprihvatljivi” deo sebe. No, upravo bezuslovno prihvatanje sebe je put ka osvešćivanju i prihvatanju osećanja stida.

Stid nema samo disfunkcionalni polaritet. Određen stepen stida je dobrodošao za nesmetano i normalno funkcionisanje. Bez njega ne bismo imali potencijala za etičku osetljivost i moralno ponašanje, čak ni za poniznost. Ukoliko bi ljudi funkcionisali bestidno, ne bi imali potencijala za razumevanje tuđih osećanja, niti bi uspostavljali bliskost u odnosima.

Gde je još izvor stida?

On je u našoj proceni da naše ponašanje predstavlja pretnju odnosima sa drugim ljudima. Međutim, kada u nameri da održimo vezu neprihvaćeni deo sebe potiskujemo ili negiramo, tada stid postaje toksičan.

Kako se stid prevazilazi?

Kada krenete u posao suočavanja sa osećanjem stida, važno je da ne očekujete čudo. U pitanju je dugotrajan i nimalo lagan posao. Prva lekovita radnja koju možete da sprovedete jeste da razgovarate o tome. Razgovor sa slušaocem sa empatskim umećem u okruženju koje smatramo sigurnim će osloboditi blokadu stida. Aspekti ličnosti koje mi smatramo neprihvatljivim, realno nisu ni izbliza toliko užasni koliko se smatraju, već je upravo njihovo skrivanje ono što od njih stvara fantoma. Ljudima je potrebno mnogo vremena da izgovore da ih je stid zbog nečega.

Razgovor, priznanje, empatija uklanjaju tu lošu stranu stida. Ono što je važno je poštovanje svojih osećanja. Pokušajte da prihvatite svoja osećanja, blago, bez cenzure sebe. Učite da prihvatite ono što jeste, to se zove prihvatanje bez uslova. Stid je deo nas, radite na njemu iz podržavajuće pozicije, blago i samilosno.

Izvor: www.zenasamja.me 

(Visited 12.944 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *