Autor: Istok Pavlović

Šta god da se desilo, ljudi teže da izdvoje jednog čoveka i da kreiraju mit o tome kako je on zapravo bio zaslužan za sve.

Plakao sam kada sam odgledao film „Igra kodova”, koji je ove godine bio nominovan za osam Oskara. Film je rađen po istinitoj priči, i govori o životu Alana Tjuringa, britanskog matematičara koji je dešifrovao „Enigmu”, nemačku mašinu za slanje tajnih poruka u Drugom svetskom ratu. Na osnovu ovoga, saveznici su godinama znali sve planove Nemaca, i mogli su da predvide svaki njihov korak. Prema procenama stručnjaka, Alan Tjuring je na ovaj način skratio Drugi svetski rat za dve do četiri godine. Posle rata, Tjuring je uhapšen zbog svoje homoseksualnosti. Prema tadašnjim zakonima, bio je osuđen na hemijsku kastraciju, nakon čega je izvršio samoubistvo. Sve u svemu, veoma potresna priča.

Na filmu, Tjuring je pravi heroj, čovek koji je svojim intelektom spasao milione ljudi. A kada se film završi, i kada se istraže istorijske činjenice, dolazi se do realnije priče: Alan Tjuring je zapravo bio samo jedan od ljudi koji su učestvovali u dešifrovanju „Enigme”. Godinama pre početka rata, Poljaci su prvi dešifrovali „Enigmu” i mogli su da razumeju veliki deo nemačkih poruka. Zatim su svoja dostignuća predali Englezima, koji su ih dalje usavršavali. Na dešifrovanju su svakodnevno radile hiljade ljudi. Tjuring je bio jedan od njih, i iako je dao veliki doprinos, ne može se nikako reći da je on sam rešio Drugi svetski rat.

Ljudima su potrebni heroji. U bilo kojoj oblasti, šta god da se desilo, ljudi teže da izdvoje jednog čoveka i da kreiraju mit o tome kako je on zapravo bio zaslužan za sve. To su priče koje želimo da pamtimo i prepričavamo. Svi žele da gledaju film u kojem Supermen spasava dete iz požara, a ne film u kojem je spasava tim sastavljen od vatrogasaca, policajaca i lekara. Ovaj fenomen našeg društva najčešće stvori istorijsku nepravdu.

Zasluge za sva dostignuća su uvek raspodeljene, ali mozak jednostavno želi da spakuje sve u jednu osobu, jer mu je tako lakše. To je kao da imate deset flaša, i u svakoj pomalo vode. Presućete svu vodu u jednu flašu, a one ostale ćete baciti u đubre. Tako će narednih sto godina svi pričati o Alanu Tjuringu, dok poljski matematičari koji su uradili ogroman deo posla trunu u svojim grobovima potpuno anonimni.

Ko je najveći genije svih vremena? Mnogi ljudi će reći da je to Albert Ajnštajn. Ali, skoro niko ne zna da je čuvena teorija relativiteta zapravo proizvod rada niza naučnika. Ajnštajn je preuzeo devedeset odsto te teorije od naučnika kao što su Lorenc, Poenkare, Hilbet, Grosman, i niz drugih. Čuvenu formulu: energija je masa puta brzina svetlosti na kvadrat, prvi je napisao Poenkare. Ljudi koji se ne bave naukom nazvali bi to plagijatom. Međutim, to je normalno, tako nauka funkcioniše – nadgradnjom saznanja prethodnika. Ali, u svetu medija vladaju drugačija, nepravedna pravila.

Sto godina kasnije, Albert Ajnštajn je najveći genije svih vremena, a njegovi citati se provlače po svim društvenim mrežama i motivacionim posterima. Na svakom vašaru može se kupiti majica sa njegovim likom i čuvenom formulom. Mnogi ljudi čak misle da je on napravio i atomsku bombu, iako nije imao nikakve veze sa tim projektom. Za ostale naučnike ne znamo. Njihovi likovi nisu na plastičnim kesama i na magnetima za frižidere. Oni su bili te flaše iz kojih je sve presuto u flašu sa etiketom Ajnštajn i koje su nakon toga bačene.

Ova težnja ljudi ne menja se ni danas. Za sto godina, ljudi će možda misliti da je Stiv Džobs izmislio mobilne telefone, a Bil Gejts kompjutere. Svet medija razlikuje se od sveta nauke. Ljudima je jako teško plasirati priče o dostignućima koja su nastala korak po korak, timskim radom, i zato mediji prave heroje. Ljudi i sami maštaju o tome da budu heroji, i onda se u takvim pričama najlakše prepoznaju.

Izvor: politika