Kada je bliskosti previše

Kada je bliskost previše okupirajuća? Može li bliskost nekada da smeta? Osećamo li da je nekada previše?

Nekada imamo posla sa preteranom bliskošću. Guši nas, osećamo se zarobljeno. Da, druga osoba nas voli, ali… Mogla bi i malo manje, ništa ne bi smetalo… To je onaj osećaj da neko ne može „da živi bez nas“. Takav odnos se u psihološkoj literaturi zove simbioza. Dobio je naziv po vrsti odnosa koji se javlja u prirodi između nekih organizama, na primer, morske sase i raka. Da bi opstali, organizmi se u prirodi udružuju i žive zajedno, u ovom slučaju u simbiozi. Od tog odnosa imaju obostranu korist. Takva vrsta odnosa je kod ljudi normalna između majke i deteta jer dete zavisi od majke. Ali nije normalna kada su odrasle osobe u pitanju. Međutim, mi vrlo često biramo da budemo u siombiotskom odnosu jer očekujemo da će nam ta osoba ispuniti one potrebe koje sami možemo da ispunimo. Kao da ponovo ostvarujemo simbiozu sa majkom, samo ona sada nema svoju adekvatnu osnovu. Više nismo bespomoćna deca. Kroz život ne može da nas nosi neko drugi. Niko ne želi da bude morski rak.

U transakcionoj psihoterapiji (osnivač Erih Bern) razlikujemo tri tipa porodica: umreženu, normalnu i distanciranu. Zašto je ovo bitno? Pa da vidimo u kojim porodicama se najviše gaje morske sase i rakovi, jer odnos bliskosti se uči u porodici. Kako tamo naučimo, tako ćemo i reprodukovati u kasnijim vezama. Dakle, kod umreženih porodica ima puno sasa i rakova, upleteni su mrežu. To su porodice u kojima se članovi drže zajedno „nasuprot opasnom i zloslutnom svetu“ mimo njihove male oaze. Te porodice djeluju blisko, a ustvari se članovi često u njima osećaju zarobljeno jer nemaju slobodu da budu ono što jesu, da budu slobodni i drugačiji od ostalih članova, da se udalje od ribarske mreže… To su porodice u kojim se bliskost dokazuje rečima: „U ovoj porodici se to radi tako i tako….“ i nikako drugačije. A pošto se ovaj obrazac bliskosti uči u porodici, u djetinjstvu – tako se stvaraju rakovi koji traže svoje sase. I obično ih nađu. A onda nastupa vreme mučne simbioze.

Prava bliskost isključuje međusobno iskorištavanje. Ovakvi odnosi mogu da traju i dugo vremena, ali partneri se ne osećaju slobodno već opterećeno i vezano, a paradoksalno se osećaju uplašeno ukoliko postoji mogućnost prekida veze. U takvim slučajevima smo naučili iz svoje umrežene porodice da se za druge ljude vezujemo kao da ne možemo sami da funkcionišemo. Ovakvi tipovi ljudi imaju zavisne crte ličnosti i ponašaju se manje odraslo i odgovorno nego što ustvari jesu. Ako dođu na psihoterapiju, nakon izvesnog vremena se iznenade svojim sposobnostima da sami dobro funkcionišu bez drugih ljudi. Obično se kaže da su ti ljudi naučili da otpisuju svoje sposobnosti i potencijale. Kada nauče da sami mogu sasvim dobro, onda su spremni za blizak odnos. Jer, kao što rekosmo, bliskost znači da nam je neko dovoljno blizu, bez opasnosti da nas proguta.

Premalo bliskosti

Neki ljudi izbegavaju bliskost iz straha od povrede, napuštanja, otvaranja, gubljenja sebe u odnosu… Nekada ljudi s ovim osobinama mogu razviti tzv. izbegavajući poremećaj ličnosti.

Ako ste nekada upoznali osobu sa kojom je bilo teško uspostaviti blizak odnos, koja vam je delovala nedostupno, hladno, odbojno onda znate kakav je osećaj približiti se ljudima kojima kapacitet za bliskost nije jača strana. Takvi ljudi pripadaju tzv. distanciranim porodicama. Tu nema puno morskih sasa i rakova, ali ima stepskih vukova. Usamljenika. Neprijemčivih za bliskost. Sa takvima nije lako. Ali je važno znati da kapacitet za bliskost koji nose iz porodice može da se proširi. Bliskost se može naučiti. U distanciranim porodicama često postoji zabrana na bliskost, članovi se osećaju udaljeno jedni od drugih, usamljeno i ne znaju kako da se približe drugim ljudima. U društvu se osećaju neadekvatno, neprijatno, kao riba na suvom. Izbegavaju socijalne aktivnosti. Mogu koristiti razne mehanizme odbrane da bi izbegli odnos bliskosti koju žele, a koja im izgleda zastrašujuće. Mogu, na primer, izgledati izrazito društveni, imati puno prijatelja, ali ih zapravo niko ne poznaje dobro. Takve osobe često trebaju naučiti kako prevazići strah od bliskog odnosa sa drugim ljudima i kako proširiti kapacitet za bliskost da bi mogli da uživaju u odnosima sa drugima ljudima.

Nekada ljudi s ovim osobinama mogu razviti tzv. izbegavajuću poremećaj ličnosti. Takvi ljudi koriste zaista mnogo energije da bi izbegli bliskost sa drugim ljudima jer im iz nekog razloga to deluje opasno, teško, ugrožavajuće. A pošto je imanentno ljudskoj prirodi da ostvaruje zrele, ispunjene i bliske odnose sa drugima, ovi ljudi budu nesretni zbog svoje veoma umanjene sposobnosti da se približe drugima. Kako je u porodici postojala zabrana na bliskost, oni mogu imati fantazije i predrasude o tome da će, ako se prikažu drugima u pravom svetlu, ispasti smešni, neadekvatni, glupi itd. Često ljudi ne prihvataju prvo sami sebe, a tek onda druge da bi sa njima mogli da ostvare odnos bliskosti. Nije da ne žele da budu sa drugima u bliskom odnosu, ali se plaše odbacivanja. Za ove ljude je važno da se nađu u sigurnom i podržavajućem okruženju kao što je, na primer, grupna ili individualna terapija, gde mogu, možda po prvi put, da osete prihvatanje od drugih ljudii da vide da su OK takvi kakvi jesu. Kada su u stanju da osete prihvaćenost, onda mogu da razviju kapacitet da i sami prihvate druge ljude i puste ih blizu.

Optimalna bliskost

Optimalna bliskost je kada možemo sami, ali nam je druga osoba bitna. Uvažavamo je, vidimo onakvu kakva jeste. Uživamo u odnosu sa njom, ali je ne koristimo da bismo ispunili svoje nezadovoljene potrebe. Bliskost nam nije naporna, neudobna kao uska cipela, već se u njoj osećamo slobodno i ispunjeno. Ne gubimo sebe, svoj integritet, već dobijamo, rastemo zajedno sa drugom osobom. Biti blizak sa drugom osobom znači da nam je ona blizu taman onoliko koliko treba da joj pružimo ruku i koračamo zajedno kroz život.

Postoji nekoliko zanimljivih paradoksa vezanih za bliskost. Ljudi koji su bili veoma bliski sa svojim partnerima ili bračnim drugovima, kada ovi umru, tuguju vrlo duboko i iskreno, ali se brzo i oporave od takvog gubitka. Kao da odnos bliskosti nosi dobru energiju sa sobom koja utiče i na doživljaj gubitka. Oni koji su imali problematične bračne odnose mogu da se zaglave u tugovanju zbog osećaja krivice, ljutnje i besa prema partneru. Dalje oni koji su imali dobar odnos, nakon smrti partnera, kao da su više usmereni na dobre uspomene koje su imali, nego na sam proces gubitka i to im pomaže da iskuse bol, ali i da ponovo osete bogatstvo odnosa koji su imali. Oni koji su bili vernici izjavljuju da su više bili usmereni na molitvu nego na svoj doživljaj gubitka.

Bliskost uvek uključuje ljubav, brigu i razumevanje pozicije Drugog. Bliskost je spona između ljudi, njegujmo je i izrašće u most koji se neće dati lako srušiti.

Izvor: danas