Da “nije muški plakati”, to smo znali oduvek, ali ne znam da li primećujete da ni žene više “ne smeju” da plaču. Nekako je socijalno prihvaćeno da je plakanje znak slabosti, a da nije muški biti slab – pa retko možemo videti muškarca koji plače. Ali stičem utisak da je došlo vreme gde se suze ni ženi “ne praštaju”. Srećem se sa velikim brojem devojaka/žena koje imaju zabranu na tugu – drugim rečima smatraju da tuga i suze kao jedan od njenih manifestacija nisu prihvatljive, nisu ok. Ovo za posledicu ima da ljudi potiskuju ovo svoje osećanje. Kako i svako drugo potisnuto osećanje, tako ni tuga (žalost), ne isparava poput vode ako dovoljno dugo stoji, već se samo gomila i dobija na snazi. Ovo gomilanje i jačanje osećanja tuge može dovesti vremenom do raznih psihičkih i fizičkih problema, pa sam pomislila da bi bilo dobro pojasniti “snažnim”, “racionalnim” intelektualcima/kama zašto je ok biti tužan i to pokazati.

Pre svega, za sve one praktične – svaka emocija ima svoju funkciju. Tuga je jedno od bazičnih osećanja i vrlo je bitno! Javlja se kada doživimo gubitak nekog važnog objekta.

Osećanje žalosti ima 3 funkcije:

– preispitivanje vrednosnog sistema osobe,
– emocionalno razvezivanje od izgubljenog objekta,
– afirmacija postojećih socijalnih veza.

Tuga, kao i svaka emocija javlja se kada neku situaciju procenimo kao važnu. U suprotnom bićemo ravnodušni. Dakle, kada izgubimo neki važan objekat (neko nama blizak umre, prekinemo vezu/brak, u saobraćajnoj nesreći izgubimo ud, prekinemo višegodišnje prijateljstvo …) prirodno se javlja osećanje žalosti, koje je zdravo i koje je važno razlikovati od depresivnosti.

Kada osećamo tugu, ovo osećanje nam signalizira da smo izgubili nekog/nešto što nam je jako važno. I što je osećanje jače, to je znak da nam je izubljeni objekat bio važniji. Ovo je bitno jer nas podseti na druge, slične relacije/ objekte koje imamo u svom životu, a koji su nam jednako tako važni i koje želimo da čuvamo kako ne bismo i njih izgubili.

Takođe, potrebno je na izvestan način prihvatiti gubitak i adaptirati se na značajnu promenu. Dopuštanjem sebi da odžalimo gubitak, dajemo sebi mogućnost da dobro funkcionišemo u novonastalim okolnostima i da se emocinalno vežemo za neki drugi obejkat.

Na kraju, izražavanjem ljutnje, šaljemo drugim ljudima poruku šta nam je u tom trenutku potrebno – uteha, pažnja, prostor, razumevanje, strpljenje… Ako im to ne iskomuniciramo, nego prikrivamo svoja osećanja, nećemo moći da se emocinalno razvežemo od izgubljenog objekta, nećemo moći da se adekvatno prilagodimo promeni i nećemo moći da dobijemo od drugih ono što nam je potrebno u tom trenutku.

Izvor: radnasebi