Često mi se dešava da u razgovoru sa ljudima primetim da su spremniji da „ostaju u problemu“, nego da nešto preduzmu tim povodom i naprave promenu. U takvim razgovorima česta su objašnjenja zašto je to nemoguće promeniti, kako su i drugi probali – pa ništa, kako je to sudbina ili meni omiljeno – kako ja ne razumem situaciju.

OK, postoje situacije koje su zaista teške i teško ih je promeniti, ali je takvih situacija na svu sreću mnogo manje u odnosu na ove druge, promenjive. Šta nas sprečava da ih promenimo?

Odgovornost je termin koji je neizostavni deo većine oglasa za posao. Od porodice, partnera i prijatelja očekujemo da budu odgovorni. Društvena odgovornost. Odgovornost prema sebi i odgovornost za sebe i svoje postupke kao preduslov mentalno zdravog života. Toliko odgovornosti sa jedne strane, u praksi toliko primera kada je nismo preuzeli.

Koncept samoodgovornosti podrazumeva da osoba prihvata sve posledice do kojih može dovesti njeno ponašanje, da je odgovorna za to kako misli, kako se oseća i ponaša. Ako sam besna, ja sam odgovorna za sopstveni bes i ja mogu da menjam ili situaciju povodom koje se tako osećam ili sopstveni stav prema toj situaciji (ako je situacija nepromenjiva ili teško promenjiva). Nisu drugi krivi za to, nisu drugi odgovorni za to kako se ja osećam. Oni možda jesu doprineli toj situaciji, ali je na meni da nešto učinim po tom pitanju i da na taj način preuzmem odgovornost i kontrolu nad sobom i situacijom.

Najčešće razloge koji nas sprečavaju da preuzmemo odgovornosti mogli bismo svrstati u tri kategorije:

1. Nedostatak veština i znanja – ovo je možda najizraženije kod početnika u poslu ili kod ljudi koji se suočavaju sa izazovnim i novim zadacima za koje im je potrebna dodatna obuka. Ova kategorija je najlakša za promenu jer podrazumeva usmeravanje na sticanje znanja i razvoj veština, a preduslov za to je direktna komunikacija, odnosno otvorenost po pitanju trenutnih kompetencija neke osobe.
2. Nedostatak motivacije – zašto da se trudim? Na ovaj problem često nailazimo kada ljudi ne vide smisao neke akcije ili nisu spremni da ulože napor kako bi ostvarili promenu. Da bi se ovaj problem prevazišao, potrebno je da sami sebi damo odgovor na pitanje: Zašto ja želim to da radim? Odgovor na ovo pitanje će nas motivisati na iniciranje i istrajavanje u promeni i preuzimanje odgovornosti.
3. Emocionalne blokade – strah od neuspeha, užasavanje povodom promene, uveličavanje potencijalno negativnog ishoda, potcenjivanje sopstvenih resursa i kapaciteta, nisko samopouzdanje i slično. Ovo je najvažnija kategorija koja ima najveći uticaj na odgovorno ponašanje. Što su nam blokade snažnije, veća je verovatnoća da ćemo se ponašati na način koji nije dobar za nas (povlačićemo se i verovati da smo bespomoćni, ponašati se agresivno, gunđati…) Potrebno je sistematski raditi na prevazilaženju ovih problema jer će nas emocionalne blokade kočiti u velikom broju situacija i onemogućavati nas da se ponašamo konstruktivno i ostvarujemo svoje ciljeve.

Sledeći put kada niste zadovoljni nekom situacijom, zapitajte se šta možete da učinite povodom toga? Oduprite se porivu da tražite objašnjenja u društvenoj situaciji, nepromenjivosti karaktera, zvezdama ili sudbini. Tačno je da nije lako menjati stvari i da promena često podrazumeva i rizik. Tačno je da postoje situacije na koje nemamo ili imamo samo delimičan uticaj, ali je isto tako tačno da postoji mnogo toga što možemo da uradimo, a nismo.

Odgovornost nije za džabe, ali na duge staze isplati se.

Izvor: Timcentar.rs

Možda će vas zanimati emisije:

Šta je to uspeh?

Koliko još ničega do nečega