Kada neko izgovori: ljubomoran je na moj uspeh (novi auto, višu platu, itd.), pokazao je da ne poznaje razliku između ljubomore i zavisti. A poznavanje razlika između emocija – emocionalna pismenost – veoma je važno ne samo u partnerskim odnosima, već i u svim međuljudskim odnosima. Kada neko zna čemu određene emocije služe, kada ih može prepoznati i imenovati, tada može bolje razumeti sebe i svoje reakcije, ali i druge ljude.

Za razliku od zavisti, ljubomora podrazumeva postojanje ljubavi. Prvo neko mora voleti, a tek zatim se plašiti da će mu tu ljubav neko „ukrasti”. Zavist isključuje ljubav tako da je nema u odnosima ljubavi, pa ni u iskrenim prijateljskim odnosima. Dok je za ljubomoru potrebno troje, gde je treći stvarni ili umišljeni rival, za osećanje zavisti je potrebno dvoje.

Zavist nije, kako se to često pojednostavljuje, isto što i želja da se ima ono što ima drugi. Da bi osoba osetila osećanje zavisti, ona mora da se takmičarski upoređuje sa drugima. Iz tog razloga je zavist veoma česta unutar iste generacije – generacijska zavist. Kada osoba koja se upoređuje sa drugim vidi da drugi ima neku osobinu ili vrednost koju ona ceni, ona tada ne vidi da je drugi dobar, već vidi da je drugi bolji od nje. A to je vodi ka saznanju da je ona u istoj onoj meri u kojoj je on bolji od nje gora od njega. Na taj način svest o tuđem uspehu postaje svest o sopstvenom neuspehu, rađajući neprijatno i bolno osećanje zavisti.

Kako se osoba koja zavidi smatra manje vrednom ili nižom, a drugog višim, neprijatnost zavisti je moguće smanjiti ako se smanji ta pretpostavljena vertikalna razlika. To je moguće na dva načina: ili će osoba obezvrediti ili uništiti ono što drugom daje prednost ili će se potruditi da i ona razvije ili stekne istu takvu ili još veću vrednost. Prvi način je mnogo lakši i brži, pa ga mnogi biraju ponašajući se po sistemu „da susedu crkne krava”. A kada to čini mnogo ljudi, to postaje stvar grupnog mentaliteta.

Kada u društvu prevlada dinamika destruktivne zavisti, tada postaje opasno biti uspešan, isticati se i biti bolji od drugih. Kako nema uspešnog društva bez uspešnih pojedinaca, agresivno neprijateljstvo „braće i sestara” je velika prepreka opštem boljitku. Izlaz je da prestanemo da se poredimo sa drugima i da shvatimo da nam tuđi uspeh ne oduzima vrednost.
Zavist takođe često brkamo sa poštovanjem. Kada neko pohvaljujući govori o „zavidnom nivou”, treba ga ispraviti da je verovatno mislio na uzoran nivo. Na taj način unapređujemo našu kolektivnu emocionalnu pismenost.

Ovaj članak je objavljen na sajtu politika.rs

Izvor: www.milivojević.info