U nizu skromnih baraka Dvorišta Bulevara Revolucije 306 naš špajz se naslanjao na spavaću sobu popa i popadije Teofilović. Kao “sveznajuće” dete komunizma, uvek sam sa podozrenjem, a bogme i strahom, gledala i na popov, do zemlje, dugačak crni plašt i na osobu koja je svoj život predala tako prevaziđenoj “instituciji” kao što je Bog. Usukano lice, proseda brada i šuma tamnosmeđih obrva natmurenih iznad duboko usađenih očiju, pretili su da moj odnos prema Stvoritelju trajno žigošu pečatom straha i krivice. Međutim, ovaj čudni Božiji poslanik je prvo zbunio pa osvojio moje uplašeno srce strastvenom predanošću nečemu što je, zahvaljujućidruženju sa njim, postalo i moja lična opsesija: sličicama iz albuma “Životinjsko carstvo”. Vremenom je pop postao moj drugar Kiča s kojim bih satima prelistavala izlizane stranice naših albuma, razmenjivala duplikate i ushićena zurila u sličice kameleona, mravojeda i dvogrbe deve. Ovaj širom otvoren prozor u čudesni svet životinja izoštrio je moje zapažanje i razvio sposobnost da novim očima vidim svet oko sebe – da prepoznam čudesno u domaćem govedu ili svinji isto koliko i u istočnoindijskom nosorogu i bizonu.

Popadija je takođe vajala moje viđenje sveta, ali na sasvim drugačiji način. Poreklom iz okoline Leskovca, njenim kulinarskim sposobnostima nije bilo ravne. U njihovoj kući je uvek bilo carskih đakonija – turšije sa belim sirom, domaćih kobasica… i naravno, njenog neprevaziđenog bećarca. Previše gurmanluka je popadija ponosno nosila u naslagama na struku, butinama i grudima kao najveći orden zasluga. (Pop je uprkos svemu ostajao mršav “k’o štiglić”). Međutim, ono što sam od popadije naučila nije njeno kulinarsko umeće (na veliku žalost mog muža), već njena neizreciva sposobnost da uživa u životu. Slika popadije dok umače ogromne komade svežeg hleba u bećarac; eho njenog sočnog mljackanja i hoktanja kao da je danima postila otvorio je jedan drugi, podjednako čudesni prozor u svet umeća pronalaženja zadovoljstva u prividno malim stvarima i gotovo detinje radosti i zahvalnosti za dionisijsku dimenziju svakog naizgled običnog trenutka.

Čovek koji iskreno voli Boga u izvesnom smislu je savršeni hedonista.

Njegova čula su probuđena da vidi, čuje, okusi lepotu dok omamljen ne padne na kolena pred Stvoriteljem u dubokoj hvali za sve što mu se daje iz dana u dan da u tome uživa bez griže savesti. U mirisu prve jutarnje kafe, u svežem hlebu i bećar paprikašu, u nezaustivom kikotu dečijeg smeha, u pravoj reči u pravom trenutku i u trenutku kada svaka reč postaje suvišna. U bezgraničnoj lepoti postojanja… jer “ono što oko ne vide, i uho ne ču, i u ljudsko srce ne uđe, to je Bog pripremio za one koji ga vole.”

Greh, naprotiv, otupljuje sva čula.

Halapljivac proždire hranu ne pružajući joj priliku da svaku ćeliju čula ukusa prodrmusa iz bunovnog sna i razgali je vatrometom začina, mirisa i raznovrsnih ukusa. Pijanica u čaši vidi samo beg od mulja njegove bedne realnosti, slep za sunce koje je lozu milovalo, i kapljice kiše što su zrno nabubrile, i ruke što su grozd ubrale, otupeo za iskonsku radost još jedne berićetne godine. Materijalista je u neprekidnom unutrašnjem nemiru, nezasićen obiljem koje ga okružuje, uvek željan onoga što još nema. Razbludnik srlja ka trenutnom užitku kao deran što bezobzirno utrči u tuđi brižljivo odgajani ružičnjak da ugrabi jedan besprekorni pupoljak a bahato izgazi bezbroj drugih.

Prava lepota ima duhovnu, moralnu dimenziju.

Istinska lepota nas istovremeno i baca u očajanje i uzdiže među zvezde. Ona nam pruža ogledalo u kome jasno vidimo da nismo ono što treba da budemo ali nas ujedno i nadahnjuje da istrajemo u našem stremljenju ka Istini i Čovečnosti. Svaki put kada nas neko ili nešto – glas, prizor, misao, zaustavi u kolotečini i pozove na nešto više i dublje od sledećeg obroka ili sledećeg otupelog čina koji predstavlja naše bivstvovanje, vidimo senku svog odraza u njenom ogledalu. Ogledala su svuda oko nas – u tami bioskopske dvorane, između izlizanih korica knjige, u reči, u tišini, u snu, u zagrljaju. Često ih pronađem upletene u rastinje moje bašte i u komentarima i ponašanju moje dece. Neka ogledala blistaju u mračnoj senci bolesti i smrti. Poruka ogledala naravno nije u trenutku dok se ogledamo već u životu koji će odsijavati mudrost vizije (“Jer ko samo sluša reč, a ne izvršava je, taj je sličan čoveku koji posmatra svoje prirodno lice u ogledalu; pogledao se, naime, pa otišao, i odmah je zaboravio kakav je bio. A ko zagleda u savršen zakon istine i u njemu ostane, ne bude zaboravni slušač nego izvršilac dela, taj će biti blažen u svom delu.” Poslanica Jakovljeva, prvo poglavlje, od 23. do 25. stiha). Nažalost, većina nas niti ima oko izoštreno da vidi ovaj odraz, niti umeće da od odraza iskleše bolju realnost.

Baštovanstvo je moj hobi. Moja bašta je moj psihoterapeut, inspiracija i utočište, ali i izvor mukotrpnog rada i neprekidne borbe sa korovom, štetočinama i sušom. U ovom trenutku, korov i štetočine definitvno pobeđuju. Međutim, juče me je moja trogodišnja ćerka Tija zaprepastila kada je samouvereno saopštila: “Ali mama, ja ne vidim nikakav korov u našoj bašti.” Bila sam potpuno šokirana jer je sasvim očigledno da se u našoj bašti trenutno vidi jedino korov! Onda mi sine: “Blago Tiji – ona ne vidi korov već neiscrpnu galeriju leptirića, bubica i cvetića – beskrajno carstvo čuda koje je svakodnevno poziva na igru i učenje. Meni je potrebno više te vrste kratkovidosti” I to je ogledalo Istine. I Lepote. Zatim pomislim: “Ljudi su često kao trogodišnja deca koja gledaju u baštu svog života i kažu: ‘Ne vidim nikakav korov’, dok je oku iskusnog baštovana očigledno daje korov svuda. Onaj koji voli cveće zna razliku između korova i ruzmarina. Pravi baštovan istrajava u borbi sa štetočinama, korovom sve dok njegove leje ne budu oplevljene, mladice zasađene a čak i najskriveniji kutak vrta pun raznobojne raskoši koja hrani svako naše čulo, a ponajviše dušu.” I to je ogledalo Lepote. I Istine. “Nažalost, većina nas živi u blaženom neznanju trogodišnjeg deteta a korov caruje. Ponekad sam i ja nalik na Tiju i samozadovoljno izjavljujem: “Nema korova!, dok neko mudriji i iskusniji vidi strnjište. Da li taj mudrac veruje da mogu lepše i bolje? I ume li da mi pomogne da do tog mesta lepote i dobrote dođem?” I tako, jedno ogledalo vodi u drugo, a život poprima neizrecivo bogatiju dimenziju.

U ovome se prava Lepota razlikuje od jeftine imitacije koja nas osiromašuje između ostalog i time što razvodnjava našu sposobnost razabiranja Istine i Privida, pa smo u večitom stanju duhovne ravnodušnosti u kome nam rugoba ne smeta a pomanjkanje divote nam ne nedostaje. Kao i estetski, i duhovni kič nam nudi prečicu – trenutno i lako zadovoljenje naše duboke potrebe za Savršenstvom. On eliminiše unutrašnju borbu, samoodricanje i svakodnevnu cenu predanosti na putu traganja za večnom lepotom.

U ovom traganju okusićemo slatku gorčinu paradoksa lepote – ona je i prolazna i neprolazna, uvek nadohvat ruke i zauvek neuhvatljiva. Oni koji su pronašli njene zlatne mrvice nemaju razloga da se uzohole jer su kao gladni prosjaci kojima je zabadava ponuđen hleb od neprocenljive vrednosti. A oni kojima su ruke još uvek prazne ne smeju da očajavaju jer je ovaj hleb izobilan i namenjen svima. I tako, dostupna svakome, pa ipak skrivena od pogleda ravnodušnih lenjivaca, beskrajna Lepota se prostire svuda oko nas, kao što kaže Elizabet Brauning:

“Zemlja je ispunjena nebeskim

I svaki žbun gori ognjem božanskim;

Ali samo oni koji imaju oči da vide –

Padnu ničice.

Ostali u senci sede

I beru borovnice.”

Izvor: Vox magazin