Autor: dr Zorica Kuburić
Zašto je porodica tako važna?
Uči dete prema putu kojim će ići pa neće odstupiti od njega ni kad ostari. (Solomun)
Svako od nas nosi u sebi svet svog detinjstva, svet tajanstvenih i prvih susreta s drugima, sa sobom i sa životom.
Lepi ili bolni, svi ti susreti ostaju u nama, iako su većim delom zaboravljeni i ne možemo ih se osloboditi, čak i kada bismo to želeli. Napušteni dom svog detinjstva nosimo u sebi kao model po kome „gradimo” vlastite domove. Zato je porodica toliko važna.
Čovek kao složeno ljudsko biće i kao individualnost mnogo je prisutniji u porodici nego u bilo kojoj drugoj grupi.
Njen osnovni zadatak je da pravilno podiže i vaspitava decu. Ona ima značajnu ulogu da osposobi svoje članove i za život izvan porodičnog realiteta. Neke porodice su već na prvi pogled takve da pružaju sve uslove za nepravilno podizanje dece, pa je očigledno kako i zašto stvaraju psihičke smetnje kod svojih članova. Takve su, npr, porodice alkoholičara, porodice u kojima jedan ili oba roditelja pokazuju nasilničko ponašanje, u kojima se roditelji međusobno ne poštuju, svađaju i biju. Ne treba zaboraviti da ima dosta i takozvanih nepotpunih porodica u kojima nedostaje jedan od roditelja. Međutim, ima porodica koje su društveno dobro prilagođene, čak odaju utisak veoma harmoničnih zajednica, pa ipak, neki veoma suptilni poremećaji u odnosima i sporazumevanju dovode do razbuktavanja ili pogoršavanja bilo psihičkig poremećaja ili pretežno telesnih bolesti poznatih u psihijatriji kao psihosomatska oboljenja.
Porodica je izvor najvećeg dobra za čoveka ali samo dok normalno funkcioniše, a kada to prestane, ona može da dovede do teških posledica u pogledu normalnog razvitka deteta. Porodica može da doprinese da se ličnost razvija u veoma nepovoljnim okolnostima koje su u suprotnosti sa njenim potrebama. Odrastanje bez topline i ljubavi, sve drugo može da se obezbedi i u nekim socijalnim ustanovama, odražava se na zdravlje pojedinca i njegovu ličnu sreću.
Kada razmatramo uticaj porodice na poremećaje u razvoju dece i mladih, treba uzeti u obzir funkcije i sastav porodice, porodične odnose, ličnosti roditelja, braće i sestara, kvalitet objektivnih odnosa, dinamiku razvoja porodičnih odnosa, način podizanja i vaspitanja dece, način komunikacije među članovima porodice, sistem moralnih vrednosti i normi ponašanja i druge značajne varijable.
KOJE SU KARAKTERISTIKE ZDRAVE PORODICE?
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. (L.N.Tolstoj)
Svaka porodica na svom životnom putu nailazi na probleme. Međutim, neke porodice imaju sposobnost da pronađu rešenje za svoje probleme i konflikte koji su neminovnost svakodnevnog života. To su funkcionalne porodice. Disfunkcionalne porodice najčešće odlažu rešavanje problema, odlažu do raspada ili psihičkog poremećaja.
Koje su to pozitivne vrednosti porodičnog života?
Za sreću je potrebna samo ljubav. Sve ostalo izrasta iz ljubavi i obogaćuje život kao prekrasne latice što ulepšavaju cveće. Ljubav je kao sunce, kao život. Ona se daje, pored nje je toplo, uz nju se raste i sazreva.
Ljubav prepoznajemo u pogledu, dodiru, rečima, u zadovoljenim potrebama. Ljubav povezuje članove porodice i čini da se čovek rado seća svog detinjstva.
Koje su to osnovne karakteristike porodice iz koje čovek izlazi s osmehom i rado se u nju vraća?
– Porodična klima je pozitivna. Atmosfera je bazirana na neosuđivanju.
– U porodici je svaki član vredan i prihvaćen, ma kakav on bio.
– Svakoj osobi je dopušteno da se ponaša na svoj način, u svojoj ulozi. Detetu je dozvoljeno da bude dete.
– Članovi porodice brinu jedni za druge i svoju brigu izražavaju verbalno, a i ponašanjem.
– Proces komunikacije je zdrav, otvoren i direktan. Tu nema dvostrukih poruka.
– Deca se vaspitavaju na takav način da mogu da sazrevaju i postaju samostalna, odvajaju se od roditelja na zdrav način.
– Članovi porodice uživaju da budu zajedno i imaju osećaj odgovornosti jedni za druge.
– Članovi porodice mogu da se smeju zajedno i zajednički uživaju u životu.
– Članovi porodice mogu da podele svoje nade, snove, strahove i interesovanja jedni s drugima, a još uvek da budu prihvaćeni.
– U funkcionalnim porodicama postoji zdrav nivo bliskosti.
Detinjstvo i adolescencija predstavljaju razdoblje u kojem pojedinac progresivno postiže svoju samostalnost. Svako se rađa s naslednom osnovom od koje samo jednim delom zavisi njegova sudbina. Razvoj se odvija i pod uticajem sredine, ali pre svega želim da naglasim da je emocionalna klima u kojoj se odvija razvoj ljudskog bića od odlučujuće važnosti za organizaciju ličnosti i njeno psihičko zdravlje.
Emotivnu klimu u porodici kreiraju roditelji. Oni su začeli novi život u detetu, oni treba da razviju i ljubav. Roditelji, ljubavlju stvarajte ljubav. Nikada šamar, psovka, kletva, mržnja, odbacivanje, zanemarivanje, ni strah ni pretnja niti naređenje; samo ljubav može izazvati ljubav i samo ljubav može da prašta jer „ljubav pokriva mnoštvo greha” (1. Poslanica Petrova 4,8).
Preuzeto iz knjige „Porodica i psihičko zdravlje dece”.