Težnja da svoju decu razmazimo tako što ćemo im stalno kupovati nove stvari potiče iz osećaja nemaštine iz našeg sopstvenog detinjstva.
Jedna od sjajnih stvari kada se radi o deci je to što ona imaju sposobnost da se duži vremenski period zabavljaju sa nečim tako jednostavnim poput obične plastične ili kartonske kutije. To vas dovodi u situaciju da se zapitate zašto osećate potrebu da im stalno iznova kupujete toliko igračaka, od kojih sa mnogima neće ni stići da se poigraju pre nego što ih prerastu. Često, ukoliko realno i iskreno sagledamo svoju kompulzivnu potrebu da decu neprekidno zasipamo novim igračkama i odećom, kao i da im kupujemo hranu koja čak i nije dobra za njihovo zdravlje, otkrićemo da mi u stvari time samo pokušavamo da popunimo prazninu koju sami tako bolno osećamo. Ako osećate potrebu da svoje dete obaspete materijalnim poklonima, zastanite za trenutak i promislite kakve vas pobude podstiču na to.
Mi možda našu decu obasipamo stvarima koje im nisu potrebne iz naše sopstvene želje da kod njih stvorimo osećaj izobilja, koji je nama nedostajao u našem detinjstvu. Ili, možda imamo potrebu da se dodvorimo svojoj deci kako bi nas ona više volela. Oba ova motiva su uglavnom podsvesna i potiču iz stvari koje su ostale nerazrešene tokom našem odrastanja, pa čak i u zrelim godinama. Ova nerazrešena osećanja prirodno isplivaju na površinu kada postanemo roditelji, a najčešće baš tada kada naše dete dostigne doba u kome smo mi bili kada su naše traume bile najizraženije. To što ćete razmaziti svoje dete neće vam pomoći da vaš bol nestane, jer isključivo prepoznavanje i predan rad na rešavanju vaših emotivnih problema može da vam bude od pomoći. Ono što je našoj deci zaista potrebno obezbediti su osećaj sigurnosti, slobode i ljubavi, čega nikada nije previše. Ukoliko smo sposobni da im to obezbedimo, materijalne stvari neće zauzeti središnje mesto u njihovim željama i stremljenjima.
Svi mi želimo da svojoj deci omogućimo da žive dobrim i srećnim životom, ali većina nas duboko u sebi je svesna da materijalne stvari u tome igraju neznatnu ulogu. Mi zbunjujemo svoju decu kada pokušavamo da ih usrećimo kupujući im materijalne stvari. Kada tako činimo, naša deca lako prihvate iskrivljeno glediše da sreća stiže u vidu igračaka i poklona, a ne u vidu zadovoljstva što smo živi, okruženi ljubavlju i slobodni da istražujemo svet oko sebe.