Bogata porodica


Nikada neću zaboraviti Uskrs 1946. godine. Tada mi je bilo 14 godina. Živela sam sa svojim dvanaestogodišnjim bratom i šesnaestogodišnom sestrom. Otac mi je umro pet godina ranije, ostavivši nas bez ikakvih prihoda. 1946. godine, jedna od mojih sestara je već bila udata, a i jedan brat se odselio.
Mesec dana pre Uskrsa, pastor naše crkve je objavio da ćemo početi da prikupljamo naročiti uskršnji prilog da bismo pomogli jednoj siromašnoj porodici. Zamolio je da svi uzmu učešća u tome.


Kada smo stigli kući, počeli smo da razgovaramo šta da učinimo. Odlučili smo da kupimo 12 kg krompira i da na tome živimo ceo mesec. Tako ćemo uštedeti 20 dolara. Smatrali smo da ako koristimo struju samo onda kada nam je to neophodno i ako ne slušamo radio, možemo uštedeti i na mesečnom računu za struju. Moja sestra je uzela na sebe obavezu da odradi što je moguće više čišćenja kuća i okućnica, a mi ostali smo čuvali decu koliko god smo mogli. Za 15 centi smo mogli da kupimo dovoljno materijala da napravimo 3 posude gumica za česme, koje smo prodali za po 1 dolar. Ukupnu sumu smo uvećali za oko 30 dolara. To je bio najbolji mesec naših života.


Svakoga dana smo brojali novac da bismo proverili koliko smo uspeli da uštedimo. Uveče bismo sedeli u mraku i razgovarali o tome kako će ta siromašna porodica biti srećna kada dobije na dar ono što su vernici crkve prikupili. Pošto nas je u crkvi bilo oko 80 vernika, pokušavali smo da predvidimo koliko bi ukupno novca moglo biti prikupljeno. Pastor nas je svake nedelje podsećao na prikupljanje priloga. Dan pre Uskrsa, moj brat i ja smo otišli do kancelarije da podignemo svoj novac – tri nove novčanice od po 20 dolara i jedna od 10 dolara. Otrčali smo kući da pokažamo novac mami i bratu. Nikada nismo imali toliko mnogo novca. Te noći jedva smo zaspali od uzbuđenja. Nije nam smetalo što nismo dobili novu odeću za Uskrs. Imali smo novac za siromašnu porodicu!


Put do crkve izgledao nam je jako dug. Nismo mogli da dočekamo da stignemo u crkvu. Padala je kiša, mi nismo imali kišobran, a do crkve nam je trebalo preći preko 3 km. Nije mi smetalo što sam pokisla do gole kože i što su se mojoj sestrici nakvasile noge u starim, probušenim cipelama. I pored svega, bile smo srećne. Čula sam neke mlade kako govore o devojčicinoj staroj odeći. Ja sam pogledala svoju odeću, ali osećala sam se bogatom.


Prilozi su bili sakupljeni. Na putu do kuće, sve vreme smo pevali. Mama nas je iznenadila sa ukusnim ručkom – kupila je 12 jaja i ispekla ih. Kasnije po podne, neko je pozvonio na naša vrata. Bila je to jedna članica naše crkve. Mama joj je otvorila vrata, porazgovarale su, a onda se mama vratila sa kovertom u ruci. Upitali smo je šta je to, ali ona nije odgovorila. Otvorila je kovertu i iz nje je ispalo mnogo novca. Bilo je tri novčanice od 20 dolara, jedna od deset i još 17 po dolar. Mama je vratila novac u kovertu. Ćutke smo sedeli. Više se nismo osećali bogatim.

Sve do tada, mi deca smo živeli srećno. Sažaljevali smo one koji nisu imali tatu ili mamu i koje nisu stalno posećivala braća i sestre. Mislili smo da nema smisla koristiti pribor za jelo uveče, a često smo razmišljali kome će tog dana pripasti čast da dobije kašiku i viljušku. Imali smo samo dva noža koje smo dodavali jedno drugome prema potrebi. Znali smo da se u mnogo čemu razlikujemo od drugih, ali nikada nismo mislili da smo siromašni. Tog Uskrsa, shvatili smo da jesmo. Ta žena iz crkve nam je donela novac kao siromašnoj porodici. Dakle, mi smo bili siromasi. Nikada ranije se nisam tako osećala. Posmatrala sam svoju staru odeću i iznošene cipele i počela sam da se stidim. Nisam želela da opet odem u crkvu.


Verovatno su svi drugi znali da smo siromašni. Razmišljala sam o školi. Pohađala sam deveti razred, zajedno sa još stotinjak dece. Pitala sam se da li moji školski drugovi znaju da smo mi siromašni. Odlučila sam da ću napustiti školu, jer sam ionako već završila osmi razred (u to vreme, toliko je bilo obavezno). Vrlo dugo smo tako sedeli bez reči. Kada se smračilo, otišli smo na spavanje. Sledećeg dana, na putu do škole, nismo progovarali. Konačno, mama nas je pitala šta bismo želeli da uradimo sa novcem. Nismo znali šta siromašni rade sa novcem. Nikada nismo ni mislili da smo siromašni.


Sledeće sedmice nismo želeli da idemo u crkvu, ali mama nam je rekla da moramo. Iako je bio sunčan dan, nismo razgovarali usput. Mama je počela da peva, ali niko joj se nije pridružio, tako da je nastavila da peva sama. Jedan misionar je gostovao u našoj crkvi. Pričao je kako u Africi grade ljudima kuće od cigli, ali im nedostaje novac za krovove. Starešina crkve je upitao da li bismo kao crkva mogli da pomognemo ovim ljudima. Međusobno smo se pogledali i po prvi put nakon dužeg vremena osmeh nam je ozario lice. Mama je iz torbe izvadila kovertu i dala je mom bratu, koji je sačekao u redu kako bi je spustio u kutiju za priloge. Kada su prebrojali novac, naš pastor je objavio da je prikupljeno nešto malo preko 100 dolara. Misionar je bio veoma uzbuđen. Nije očekivao toliko novca od tako male crkve. Zahvalio se na prilozima i dodao: “Mora da u ovoj crkvi ima bogatih ljudi.” Ova njegova izjava nas je prodrmala. U tih “malo više od 100 dolara”, 87 dolara je bilo iz naše koverte. Mi smo bili ta bogata porodica u našoj crkvi. Zar nije misionar upravo to rekao?

Od tog dana, ponovo sam postala bogata. Ja svakodnevno sebe podsećam koliko sam bogata zato što imam Isusa

 “Ali, ko je veran Bogu i zadovoljan, na velikom je dobitku.” (1. Timotiju 6:6).

(Visited 440 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *