Nevolje su Hauradu Šulcu (Howard Schultz) pomogle da nađe smisao svog života. A kako je sa tobom?
Autor: Meg Džej (Meg Jay), pisac i klinički psiholog sa Univerziteta Virdžinija
- godine posetila me je jedna od mojih prvih pacijentkinja – gospođa koja se zvala Helen. Stigla je tačno na vreme za svoj termin. S obzirom na okolnosti, to je bilo zaista zadivljujuće. Ispričala mi je da je morala da ostane duže na sastanku, a kada je konačno krenula, na putu do moje ordinacije pukla joj je guma. Stoga je morala da ostavi kola u prvom servisu, uhvati autobus i da na kraju trči kroz nekoliko stambenih blokova da bi stigla na vreme.
“Oh”, rekla sam, “pa vi zvučite kao superheroj.”
“Ma, nije to ništa”, odgovorila mi je.
Helen je nastavila da mi priča kako je, kada je bila vrlo mlada, ostala bez brata. Nedugo potom, majka joj je postala depresivna, a otac se odao piću. Helen je, međutim, sa osmehom odlazila u školu. Ona je bila taj porodični heroj, koji je uspehom u školi i dobrim delima učinio da porodica preživi tragediju. Kada je odrasla, boreći se za bolji svet prokrstarila je njime, uzduž i popreko, sa nevladinim organizacijama. Snažna i rešena da pomogne onima kojima je pomoć neophodna, sa saosećanjem i odvažnošću zalagala se za potlačene širom sveta.
Helenina priča možda zvuči neobično, ali ona to nije. Ovo su neke od najčešćih nedaća sa kojima se svakodnevno suočavaju deca i tinejdžeri širom sveta:
- Gubitak roditelja, brata ili sestre usled smrtnog slučaja ili razvoda.
- Život sa roditeljem alkoholičarem ili narkomanom.
- Mentalno bolestan roditelj, brat ili sestra.
- Trpljenje vršnjačkog nasilja u školi, susedstvu ili od strane brata ili sestre.
- Emocionalno, fizičko ili seksualno zlostavljanje.
- Nedostatak novca za hranu i lečenje.
- Posmatranje nasilja u porodici.
- Situacija u kojoj je jedan od roditelja u zatvoru.
Ako se posmatra pojedinačno, svaka od navedenih situacija možda utiče na mali deo populacije, ali kada se sve one objedine pod pojmom “nedaće detinjstva”, studije u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i širom sveta, pokazuju da je 75 % odraslih osoba raslo u jednoj ili više ovakvih situacija. To, na žalost, nosi sa sobom rizik od prekida školovanja, a samim tim i nemogućnost da se nađe dobar ili bilo kakav posao, kao i rizik od mentalnih poremećaja i nekih hroničnih oboljenja.
Pa ipak, kao što nam je poznato, mnogi ljudi poput Helene – a možda i poput vas – nastave dalje i uspeju u životu i pored činjenice da su odrastali u teškim okolnostima. Sociolozi takve muškarce i žene nazivaju “savitljim, prilagodljivim”. Ja više volim da ih zovem “supernormalni”.
Reč “supernormalan” znači “iznad normale, natprosečan”, a ovi ljudi su upravo takvi. Oni postižu natprosečne rezultate nakon što su prevazišli nevolju. Oni nadmašuju očekivanja. Ono što mi se sviđa kod naziva “supernormalan” je to što on nagoveštava o kakvim se junacima radi. Potrebna je izuzetna snaga i odvažnost da biste se izdigli iznad situacije i izborili za bolji život nego što ste ga imali u detinjstvu, a u nekim slučajevima i za bolji život drugih ljudi.
Razmislite o životnoj priči Hauarda Šulca, predsednika lanca kafeterija “Starbucks”. Kada je Hauardu bilo sedam godina, njegov otac je polomio nožni zglob i izgubio posao vozača kamiona. Bez očevih primanja i bez osiguranja, porodica se našla u dugovima i bila primorana da pozajmljuje novac za njegovo lečenje. Hauard je proveo svoje detinjstvo u sirotinjskim četvrtima Bruklina posmatrajući svog oca kako često prelazi s jednog na drugi loše plaćen posao. A onda je, kao vrlo mlad, izgubio oca koji je preminuo bez ušteđevine i bez penzije.
Danas je Hauard Šulc predsednik jednog od najpoznatijih brendova u svetu, a osim po svojoj kafi i svom logotipu, “Starbucks” je dobro poznat i po posvećenosti brizi za svoje zaposlene i njihovom tretiranju sa razumevanjem i poštovanjem. Posebno su čuveni po svom neuobičajeno izdašnom i sveobuhvatnom planu zdravstvene zaštite, od kojeg imaju koristi čak i radnici bez punog radnog vremena. “Duboko u svom srcu sam znao da, ako ikada budem u prilici da učinim nešto, neću zaboraviti na potrebe ljudi”, zapisao je Šulc u svojim memoarima “Svim srcem se uključite u to”. “Iako to nisam nameravao, ‘Starbucks’ je postao živa baština mog tate”.
Verovatno ćemo se složiti oko nekih poznatih “supernormalnih”, koji su prebrodili teško detinjstvo i postigli velike stvari: Opra Vinfri, Sonja Sotomajer, Stiven Kolbert, Misti Kouplend, Lebron Džejms, Viola Dejvis. Međutim, većina “supernormalnih” nisu slavni. Većinom su to obični ljudi, poput Helen, koji su skriveni od očiju javnosti dok rade kao učitelji, direktori, doktori, advokati, komšije, aktivisti, preduzimači, umetnici, partneri, roditelji itd. To su žene i muškarci koji su u dobroj prlici da učine mnogo toga dobrog za ovaj svet.
A evo i zašto:
Nevolje nas mogu osnažiti. Dok nam nepopustljiv i preteran stres neće doneti ništa dobro, boriti se sa nedaćama nije uvek loše. Savladavanje veštine suočavanja sa stresom slično je fizičkom treningu, u kome redovnim i napornim vežbanjem stičemo mentalnu i fizičku čvrstinu. To je ono što dečiji psihijatar Majkl Ruter (Michael Rutter) naziva “efekat čeličenja” – teorija po kojoj nas izlaganje jednoj poteškoći priprema za savladavanje sledeće. Mi možda nećemo postati “čelični” muškarci ili žene, ali postoji ogroman broj dokaza da su oni koje život nije mazio često izdržljiviji, uspešniji, pa čak i zadovoljniji nego oni koji nisu prošli kroz ozbiljnije nevolje.
Nevolje nas mogu učiniti i saosećajnijim. Različita istraživanja su pokazala da oni koji su se u svom životu suočili sa ratom, prirodnim katastrofama, terorizmom, društvenom marginalizacijom, nasiljem nad sobom ili razdorom u porodici uglavnom pokazuju više razumevanja i dublje saosećaju sa onima koji su u potrebi. Oni su svesniji problema koji postoje u njihovoj okolini. Oni lakše prihvataju potlačene, lakše se poistovećuju sa problemima drugih i spremniji su da pruže utehu ucveljenima. To su ljudi koji, u nemogućnosti da mirno posmatraju patnje drugih, podese svoj um i organizuju čak i svoj poslovni život na takav način da u svakom trenutku budu spremni da pomognu u rešavanju problema na koje nailaze.
Nevolje nam mogu pomoći da pronađemo smisao svog života. Mnogi supernormalni, poput Helen i Hauarda Šulca, prepoznaju potrebe u svetu i traže načine da ih zadovolje; uviđaju greške i osećaju odgovornost da ih isprave. “Suprotno od heroja nije zločinac”, kaže Met Lengdon (Matt Langdon), iz građevinske kompanije “Heroj”, “već nemi posmatrač.” Umesto da bude nemi posmatrač, Helen je posvetila život borbi za druge, a Haurad Šulc je tu borbu za druge učinio značajnim delom svog poslovnog angažovanja. Postoje bezbrojni načini da se napravi razlika, ali ono što odlikuje većinu supernormalnih je sposobnost da prepoznaju potrebu da se nešto učini, kao i odvažnost da preduzmu korake neophodne za to.
“Velika zabluda o liderstvu”, kaže teolog Henri Nujen (Henri Nouwen), “je mišljenje da nekoga može izvesti iz pustinje onaj ko nikada nije bio u njoj.” Mnogi od supernormalnih su zaista “bili u pustinji”. Oni su našli izlaz iz pustinje nasilništva, zlostavljanja, siromaštva ili razdora u porodici i mnogi su postali efikasne, strastvene vođe i to ne uprkos okolnostima kroz koje su prošli, već upravo zahvaljujući njima. Oni pitanje: “Ko sam ja da bih se uhvatio u koštac sa ovim?” jednostavno zamene pitanjem: “Zar postoji iko drugi ko bi ovo uradio bolje od mene?”
Da li ćeš i ti učiniti tako?
Meg Džej je pisac knjige “Supernormalni: Neispričana priča o nevoljama i prilagodljivosti”, na osnovu koje je nastao ovaj članak.