Uz malo podrške i svesnog usmeravanja, deca mogu naučiti da svoj bes pretvore u jasnije razumevanje, brigu za druge i pozitivno delovanje.
Bes je emocija koju deca često teško razumeju i kontrolišu. Ponekad se ljute zbog naizgled beznačajnih stvari, burno reaguju na nepravdu ili teško prihvataju kada ne dobiju ono što žele. Njihove reakcije mogu biti glasne, nagle i neprimerene situaciji, ali iza njih se često krije nešto što zaslužuje pažnju: snažan osećaj za pravdu, potreba za prihvatanjem ili želja da budu saslušana.
Zato dečji bes ne treba samo potiskivati ili kažnjavati. Potrebno je pomoći deci da razumeju šta osećaju, zbog čega se tako osećaju i kako mogu da izraze svoje emocije bez povređivanja sebe ili drugih. Uz pravilno usmeravanje, bes može postati podsticaj za razvijanje hrabrosti, empatije i odgovornosti.
Programi svesnosti i samosaosećanja, koje su razvili stručnjaci poput Kristin Nef i Kristofera Germera, pružaju roditeljima i deci praktične načine za razumevanje snažnih emocija. Deca kroz razgovor i vežbe uče da prepoznaju bes, razumeju njegove poruke i koriste ga kao priliku za povezivanje, umesto da zbog njega ulaze u sukobe.
Samosaosećanje ne znači samo da budemo blagi prema sebi kada patimo. Ono podrazumeva i spremnost da se zauzmemo za sebe i druge kada se suočimo sa nepravdom ili nečim što nam nanosi štetu. Takav pristup može pomoći deci da energiju besa usmere u hrabre, promišljene i brižne postupke.
Kako roditelji mogu pomoći deci da razviju zdrav odnos prema besu? Ovih pet koraka može biti dobar početak.
- Pomozite deci da shvate da je bes prirodna ljudska emocija
Mnoga deca, a naročito devojčice, odrastaju uz poruku da nije prihvatljivo pokazivati bes pred vršnjacima ili odraslima. Od njih se očekuje da budu mirna, poslušna i ljubazna čak i kada osećaju da im je učinjena nepravda. Međutim, stalno potiskivanje besa može imati negativne posledice po zdravlje i emocionalno blagostanje. Kod nekih osoba, naročito devojčica i žena, potisnuta ljutnja može se pretvoriti u tugu ili okrivljavanje samih sebe.
Zato je važno da deca razumeju da bes sam po sebi nije ni dobar ni loš. On je deo ljudskog iskustva. Ono što je važno jeste način na koji ga izražavamo i postupci koje biramo kada smo ljuti.
Dete koje oseća bes ne treba da misli da s njim nešto nije u redu. Umesto toga, treba da nauči da prepozna emociju i pronađe način da se sa njom nosi bez povređivanja sebe ili drugih. Saznanje da i drugi ljudi prolaze kroz slična iskustva može mu pomoći da se oseća prihvaćeno i lakše upravlja svojim reakcijama.
Roditelji mogu podstaći decu na razgovor jednostavnim rečenicama: „Svima nam se ponekad dogodi da se naljutimo“ ili „Razumem da si ljut. Hajde da vidimo šta te je toliko uznemirilo“. Takve poruke pokazuju detetu da njegova osećanja nisu razlog za stid i da o njima može otvoreno da razgovara.
Prihvatanje emocije ne znači odobravanje svakog ponašanja. Dete treba da zna da ima pravo da bude ljuto, ali ne i da zbog toga vređa, udara ili namerno povređuje druge.
Kada shvati da je bes prirodan, dete može da se usredsredi na ono što zaista može da promeni: način na koji reaguje. To je važan korak ka razvijanju emocionalne zrelosti i zdravog odnosa prema sopstvenim osećanjima.
- Pomozite deci da prepoznaju kako se bes oseća u telu
Da bi naučila da na bes odgovore promišljeno, deca najpre treba da prepoznaju kako se on javlja. Obraćanje pažnje na telesne senzacije pomaže im da uoče prve znake frustracije, pre nego što emocija postane toliko snažna da je teško kontrolisati ponašanje.
Kada se naljute, neka deca osete kako im se lice zagreva, srce ubrzano kuca ili se mišići zatežu. Druga primećuju da stežu pesnice, ubrzano dišu ili imaju osećaj da će svakog trenutka eksplodirati. Ove reakcije predstavljaju signale koji mogu pomoći detetu da prepozna šta se u njemu događa.
Roditelji mogu pomoći tako što će i sami govoriti o svojim osećanjima i telesnim reakcijama. To je najbolje učiniti u mirnom trenutku, a ne usred svađe. Na primer, roditelj može reći: „Danas sam se naljutio kada me je neko isekao u saobraćaju. Ramena su mi se stegla, a srce mi je ubrzano kucalo. Zato sam nekoliko puta duboko udahnuo pre nego što sam nastavio vožnju.“
Ovakvim primerom roditelj pokazuje da je moguće primetiti bes, razumeti reakcije tela i napraviti pauzu pre nego što nešto kažemo ili uradimo. Deca tako postepeno uče da prihvate svoja osećanja i postanu svesnija telesnih signala.
Ovu veštinu korisno je vežbati i u neutralnim trenucima. Roditelj može pozvati dete da se priseti neke situacije koja ga je iznervirala i opiše šta je tada osećalo u telu. Pitanja poput „Šta si prvo primetio na sebi?“ ili „Kako si znao da počinješ da se ljutiš?“ mogu pomoći detetu da lakše prepozna rane znake besa.
Korisno je i usmeravanje pažnje na neutralne telesne senzacije, kao što je osećaj stopala na podu. Kada dete usmeri pažnju na stopala i oseti oslonac ispod sebe, lakše može da ostane prisutno i smireno čak i kada doživljava snažne emocije.
Uz redovno vežbanje, deca mogu naučiti da prepoznaju prve znake besa i naprave kratku pauzu između osećanja i reakcije. Upravo ta pauza daje im mogućnost da izaberu kako će postupiti.
- Naučite decu da regulišu intenzitet besa
Bes je snažna emocija koja može preplaviti dete i otežati mu da razmišlja jasno. To je naročito izraženo u detinjstvu, dok se sposobnosti samokontrole i donošenja odluka još razvijaju. Kada bes postane previše intenzivan, dete može imati osećaj da više ne upravlja svojim ponašanjem.
Zato je važno da nauči kako da prepozna trenutak u kojem mu je potrebno da uspori i smanji napetost. U tome mogu pomoći različite strategije, ali ne postoji jedan način koji odgovara svakom detetu.
Nekoj deci pomaže kretanje. Šetnja, trčanje, protresanje ruku ili crtanje mogu im omogućiti da se oslobode napetosti i usmere pažnju na nešto drugo. Drugoj deci više prija tišina, sporo disanje ili mirno sedenje. Vežbe stiskanja i opuštanja mišića takođe mogu pomoći u smanjenju telesne napetosti.
Roditelji treba da posmatraju kako dete reaguje i da mu pomognu da otkrije šta mu najviše odgovara. Ako ga kretanje dodatno uznemirava, možda će mu više prijati mirna aktivnost. Ako mu je teško da sedi i usredsredi se na disanje, kratka šetnja može biti bolji izbor.
Važno je da ove strategije dete upozna i vežba dok je smireno. Kada je bes već dostigao vrhunac, teško je usvajati nove načine reagovanja. Ako se vežbe prethodno uvežbavaju u mirnim okolnostima, dete će lakše moći da ih primeni kada se ponovo uznemiri.
Bes se može uporediti sa vatrom. Ako se njome ne rukuje pažljivo, može izazvati veliku štetu. Međutim, kada se pravilno usmeri, vatra pruža toplotu i svetlost. Slično tome, bes može pokrenuti pozitivne promene, ali može i povrediti druge ako se izražava bez kontrole.
Cilj nije da dete po svaku cenu ukloni bes, već da nauči kako da podnese njegov intenzitet, a da pritom ne povredi sebe ili druge. Kada razvije ovu veštinu, bes više ne mora da doživljava kao nešto čega treba da se plaši. Može naučiti da ga razume i koristi mudro.
- Pomozite deci da ispod besa prepoznaju druga osećanja i potrebe
Bes je ponekad samo ono što se vidi na površini. Ispod njega mogu se kriti tuga, strah, razočaranje, osećaj odbačenosti ili potreba za prihvatanjem. Kada deca ne znaju kako da izraze svoja osećanja, mogu reagovati vikom, svađom ili povređivanjem drugih. Neka deca, s druge strane, usmeravaju ljutnju prema sebi i počinju da se okrivljuju.
Zato je važno da decu učimo kako da izraze bes na način koji ne narušava njihove odnose. Jedan od pristupa koji može pomoći jeste nenasilna komunikacija. Ona podstiče decu da prepoznaju svoja osećanja, razumeju šta im je potrebno i to jasno saopšte drugima.
Roditelji mogu pomoći detetu da pogleda ispod površine ljutnje postavljajući mu pitanja: „Šta te je u ovoj situaciji najviše povredilo?“, „Da li si se osetio odbačeno?“ ili „Šta si želeo da se dogodi?“ Takva pitanja nisu namenjena tome da ospore detetov bes, već da mu pomognu da razume šta ga je izazvalo.
Zamislimo dete koje se ljuti zato što njegov prijatelj ne želi da radi sa njim. Na prvi pogled, čini se da je problem samo u ljutnji. Međutim, kada malo bolje razmisli, dete može otkriti da se zapravo oseća tužno i odbačeno. Njegova prava potreba nije da se svađa sa prijateljem, već da bude prihvaćeno i da oseti da nekome pripada.
Kada deca nauče da gledaju ispod površine, mogu otkriti da njihov bes ukazuje na ono što im je važno: prijateljstvo, pravičnost, pripadnost, poštovanje ili briga. Tada mogu jasnije da objasne drugima šta ih je povredilo i šta im je potrebno.
Na primer, umesto da kažu: „Nikada ne želiš da budeš sa mnom!“, mogu reći: „Tužan sam kada ne želiš da radimo zajedno. Voleo bih da i mene ponekad izabereš.“
Takva promena u načinu izražavanja ne znači da će svaki sukob odmah nestati. Međutim, ona povećava mogućnost da se deca međusobno razumeju i pronađu rešenje. Kada nauče da prepoznaju svoja osećanja i potrebe, lakše mogu da razgovaraju bez optuživanja i da čuju šta druga osoba ima da kaže.
Pomaganje deci da razumeju šta se krije ispod besa jedan je od važnih načina da sukobe pretvorimo u prilike za povezivanje. Umesto da se usredsrede samo na ono što ih je naljutilo, deca mogu početi da razumeju šta im je zaista važno i kako to mogu da izraze na zdraviji način.
- Učite decu da poprave štetu i preduzmu pozitivne korake
Čak i kada se trudimo da postupamo promišljeno, ponekad nas bes navede da kažemo ili uradimo nešto što povredi druge. Zato nije dovoljno da decu učimo samo kako da upravljaju besom. Potrebno je da nauče i kako da preuzmu odgovornost kada pogreše, obnove narušene odnose i pronađu bolji način da izraze ono što osećaju.
Deca najviše uče iz primera odraslih. Ako želimo da nauče da priznaju grešku i izvine se, važno je da i sami budemo spremni da to učinimo. Kada roditelj izgubi strpljenje i povisi ton, može se izviniti zbog načina na koji je reagovao, a zatim mirno objasniti šta mu je u tom trenutku bilo potrebno.
Na primer, roditelj može reći: „Žao mi je što sam vikao. Bio sam uznemiren jer mi je bilo potrebno vreme da završim posao, ali trebalo je da ti to kažem mirnije.“ Takvim pristupom dete uči da izvinjenje ne znači odustajanje od sopstvenih potreba, već preuzimanje odgovornosti za ponašanje.
Ponekad je bes znak da su naše granice narušene ili da nam je potrebno nešto što u datom trenutku ne dobijamo. Kada prepoznamo tu poruku, možemo jasnije i odlučnije da reagujemo, bez povređivanja drugih. Roditelji zato treba da pokažu deci kako se granice postavljaju mirno, jasno i dosledno.
Isto tako, kada se dete naljuti i kaže nešto bolno ili postupi na način koji povređuje druge, možemo mu pomoći da popravi nastalu štetu. To podrazumeva da razmisli o posledicama svog ponašanja, pokuša da razume kako se druga osoba osećala i pronađe način da ispravi ono što je moguće ispraviti.
Važno je da dete razume da sama emocija nije razlog za osudu. Preuzimanje odgovornosti ne znači da je pogrešno što se naljutilo, već da treba da nauči da svoju ljutnju izražava na način koji ne povređuje druge.
Kada nauče da prepoznaju poruke koje im bes šalje, deca mogu njegovu energiju da iskoriste kako bi uočila nepravdu, suprotstavila se maltretiranju, zaustavila štetno ponašanje, postavila zdrave granice i bolje razumela šta im je važno.
Kada nam bes pokaže šta nam je važno, on može postati kompas za pozitivno delovanje. Deca mogu naučiti da se zauzmu za sebe, zaštite druge i jasno izraze neslaganje kada primete nepravdu. Uloga roditelja je da im pokažu da veruju u njihovu sposobnost da postupaju mudro i da će ih podržati dok razvijaju tu veštinu.
Zamislimo devojčicu koja primeti da neko maltretira njenu prijateljicu. Umesto da se povuče iz straha da bi i sama mogla postati meta, ona može potražiti pomoć odraslih, podržati prijateljicu ili jasno pokazati da takvo ponašanje nije prihvatljivo. U takvoj situaciji bes zbog nepravde može postati pokretač hrabrog i odgovornog postupka.
Upravo je to cilj: pomoći deci da razviju sposobnost da svoj bes pretvore u snagu, jasnoću i delovanje koje donosi dobro. Kada nauče da razumeju svoja osećanja, poštuju druge i zauzimaju se za ono što je ispravno, bes prestaje da bude samo izvor sukoba i može postati podsticaj za pozitivne promene.
Možda će vas zanimati sledeće emisije:
Buntovni tinejdžeri