Izvesni crkveni oci povezali su poreklo seksualnosti sa drvetom poznanja dobra i zla. Tu se prvi put, kažu oni, čovek prepustio požudi i senzualnosti. Tako se njihova fizička priroda iskvarila, a slabost koja je iz toga proizašla prenosila se na sve njihove potomke, tokom cele istorije.

Jedino rađanje dece, kaže Avgustin, može opravdati seksualni čin, i to samo delimično. Dok su protestantski reformatori uporno ponavljali da seks u suštini nije grešan i da celibat sam po sebi ne predstavlja vrlinu, puritanizam u Americi i tokom viktorijanskog perioda u Evropi, ponovo je doveo do negativnog gledanja na seks i seksualnost.

Da bi se izbeglo iskušenje, ženski gležnjevi i vrat bili su pristojno pokriveni, a knjige autora suprotnog pola nisu smele da stoje na policama jedne do drugih, ukoliko njihovi vlasnici nisu bili u braku.

Na evropskim dvorovima cvetao je razuzdani promiskuitet, a stanovništvo je uglavnom išlo istim putem. Bliže našem vremenu, hipi pokret iz šezdesetih godina dvadesetog veka pokrenuo je seksualnu revoluciju, koja je na seksualni čin gledala kao na čisto biološku funkciju i jedini način izražavanja nečije seksualnosti. Pobornici ovih vrednosti tvrdili su da bilo kakva kontrola nad seksualnošću ometa normalan ljudski razvoj i da su muškarci i žene po prirodi seksualni objekti koje treba koristiti za uzajamno uživanje i zadovoljstvo.

Šta Biblija uči o ispravnom stavu prema seksu i seksualnosti?

Seksualnost kao dimenzija ljudske prirode

1. Ljudi kao polna bića. „Muško i žensko stvori ih“. Ovim rečima Biblija potvrđuje da razlike među polovima potiču još od stvaranja. To znači, da bi se Božji lik potpuno ostvario sjedinjenjem u jedno telo, mora postojati muško i žensko. Međutim, kod ljudi priroda nikad nije tako nezavisna ili striktno određena kao kod životinja. Ljudi ne moraju biti pod vlašću svojih nagona. Oni se mogu opredeliti za uticaj Svetog Duha, kulture, razuma, sopstvene prošlosti, ili savesti.

Shodno tome, ljudska seksualnost nije samo biološka, ni čisto nagonska, već predstavlja osnovno obeležje čovekove prirode. Iz toga proističe ključna istina da ljudi moraju biti odgovorni za svoje seksualno ponašanje.

Dokazi pokazuju da razlike među polovima duboko utiču na naše izbore i moralne stavove. Mi ne posedujemo muževnost ili ženstvenost, mi smo muškarci i žene. Ne posedujemo seksualnost, već smo seksualna bića.

2. Suštinska nedovršenost po Adamu. Kada je stvorio Adama, Bog je kazao: „Nije dobro da je čovek sam“. Ta Adamova samoća nije bila loša sama po sebi. Biti samac nije zlo. Međutim, Bog je zapazio tu potrebu, tu duboku želju za društvom.

Kada mu je Bog konačno doveo Evu, Adam, je uskliknuo: „Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mojega tela“. Karakteristika ljudske seksualnosti je da „se nikad ne ograničava na osobu vođenu nagonom, već radije traži partnera. Ali, ona to ne čini sa jedinim ciljem da ’iskoristi’ drugu osobu isključivo kao objekat za stimulisanje i zadovoljenje sebe same. Postoji nešto u strukturi samog libida što ukazuje na dvosmernu komunikaciju,… jer je preduslov potpunog zadovoljstva da mu se i druga osoba prepusti, da i on/ona učestvuje.“

3. Seksualnost kao sastavni deo ljudske prirode. Nije moguće odvojiti seksualnost od svega drugog što nam je urođeno. To jest, nije moguće to učiniti, a da se ne nanese ozbiljna povreda sebi samom i svakom drugom ko bi mogao biti u to uključen. Ljudska seksualnost smeštena je unutar samog hrama Svetog Duha gde se sve naše dimenzije sjedinjuju.

Seksualnost svake osobe deluje, da tako kažemo, kao „timski igrač“ unutar dobro organizovane i koherentne ličnosti. U svetlu takvog shvatanja, biblijsko razumevanje ljudske seksualnosti u direktnoj je suprotnosti sa izmišljotinama Plejboja.

Luis Smeds svodi ovaj holistički pogled na tri ključne tačke: „Seksualnost svake osobe utkana je u samu njenu ličnost i uključena u njeno/njegovo traganje za osnovnim ljudskim vrednostima.  Seksualnost svake osobe predstavlja težnju za drugom osobom i izraz dubokog ličnog odnosa sa njom. Seksualnost svake osobe je ono što treba da je uputi na heteroseksualnu zajednicu posvećene ljubavi.“

Seksualni greh

S obzirom na božansko poreklo seksualnosti, na njenu neverovatnu snagu i Božje staranje da je zaštiti i očuva netaknutom, kako je moguće da jedan tako čist i lep dar postane rasadnik jednog od najsmrtonosnijih prestupa? Biblija je izuzetno dosledna u ukazivanju na to da se ljudska seksualnost izvan braka pretvara u zloćudni izvor greha. Ukratko, vanbračni seks na neki način dehumanizuje ljude.

Kada do seksa dolazi na osnovu zanosa, strasti, romantične ljubavi ili izvan bračnog zaveta, zajednica po Božjoj zamisli ne može da se ostvari, jer deo ličnosti ne može da učestvuje u potpunom predanju. Ono što nedostaje je služba jedne osobe drugoj na osnovu odgovorne ljubavi.

Brak koji je zasnovan samo na erotskoj želji navodi ljude da, pošto se plamen strasti pretvori u pepeo ozlojeđenosti, počnu da traže ljubav izvan okvira braka.

Iako hrišćanska teologija i etika mora da povuče odgovarajuću granicu između agape ljubavi i erosa, ona ne sme da dopusti stvaranje nepremostivog jaza između to dvoje. Prikladno povezivanje odnosa agape i eros sprečiće da dođe do napuštanja fizičke strane seksualnosti i cepanja ljudske prirode. Prenaglašavanje erosa vodi ka nagonskom seksu i iskorišćavanju drugog. Zato nam je potrebna agape ljubav da unese drugačije motive za ostvarenje potpune bračne intimnosti.

Negovanje svesti o tome da je Božje prisustvo dobrodošlo u bilo kom aspektu našeg bračnog života pokazaće se kao najjača odbrana protiv preljube i zloupotrebe seksualnosti.

Seks nije deo ljudskog bića kao što su to stopala, ruke ili stomak. On obuhvata mnogo više, uključujući srce, um i stavove. „Ljudsko biće je muško ili žensko i seksualnim činom se otkriva naša muževnost i ženstvenost… U slobodnoj ljubavi postoji jedinstvo tela, ali ne onako kako Biblija to predviđa. Duh nije udružen sa telom i dolazi do dezintegracije ličnosti.“

Drugo, oštećena ličnost zadovoljava svoju žudnju za celovitošću tako što traži druga slična iskustva, što zauzvrat vodi sve većem opadanju čovekovog samopoštovanja. „Što se više udaljavamo od sfere ličnosti i ulazimo u sferu čisto fizičkih i fizioloških reakcija, to smo dalje od dimenzije ’za sva vremena’ i zalazimo u dimenziju bezličnog i promenljivog.“

Konačno, ranjena osoba, u svojoj potrazi za ličnim ispunjenjem, narušava tuđe čestite i zakonite odnose. Zato Pavle insistira: „Bežite od bluda“.

Autor: Dr Miroslav Kiš

Možda će vas zanimati emisije:

Seksualnost

Seks i seksualnost sa Biblijskog stanovišta